Политички покер за канцеларски трон

Немачки парламентарни избори су завршени, још без наследника Ангеле Меркел: Васкрсавање готово отписаних социјалдемократа, упркос историјском дебаклу конзервативци (још) не бацају копље у трње, кључ најважнијег политичког положаја у земљи у рукама држе зелени и либерали

Социјалдемократски кандидат за канцелара Олаф Шолц неспорно је велико изненађење избора за Бундестаг. Равно правом чуду. Захваљујући искључиво њему, само пре неколико месеци готово отписана Социјалдемократска партија (СПД) доживела је прави васкрс: винула се с понижавајућих (једва) петнаест процената на нешто изнад двадесет пет и, посве неочекивано, постала победник избора.
„Феномен“ Шолц имао је очигледно окрепљујуће и охрабрујуће дејство у посусталој странци на ширем фронту: социјалдемократе су оствариле сјајне резултате на изборима који су одржани истог дана у двема покрајинама, Берлину (има статус покрајине) и Мекленбургу – Предњој Померанији. У овој источнонемачкој покрајини остварили су прави тријумф и просто деградирали ривале.
Шолцу то, међутим, не отвара аутоматски канцеларска врата. Иако су доживели дебакл и остварили најлошији резултат у историји, конзервативци Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и њена баварска посестрима Хришћанско-социјална унија (ЦСУ), не бацају копље у трње: њихов малерозни кандидат Армин Лашет је, упркос тешком поразу, поручио, претенциозно, да може сачувати уздрмани канцеларски трон, који је његова покровитељка Ангела Меркел држала пуних шеснаест година.
Још у току изборне ноћи, за време такозване „рунде слонова“ (традиционално окупљање страначких лидера пред телевизијским камерама непосредно по затварању биралишта и саопштавању првих, поузданијих резултата), почело је време великог флертовања. И Шолц и Лашет крећу с „офанзивом шарма“ ка странкама које држе кључеве најважнијег политичког положаја, канцеларског, у сопственим рукама – то су Зелени и либерали (ФДП). Без њих нема владајуће коалиције ни новог канцелара.

[restrict]

САМОУВЕРЕНИ ЕКОЛОЗИ И ЛИБЕРАЛИ Зелени су остварили лошији резултат него што су очекивали (једно време су веровали у више од двадесет процената!), али су били, с освојених петнаест процента, и близу сто двадесет посланичких места, далеко успешнији него на минулим изборима. Либерали су, захваљујући, пре свега, харизматичном и продорном лидеру Кристијану Линднеру такође остварили, с нешто изнад једанаест процената (седам одсто више него 2017), веома добар резултат.
То овим странкама, и њиховим амбициозним лидерима, улива додатно самопоуздање. У предговорима око склапања нове владајуће коалиције наступаће, сасвим сигурно, самоуверено и с максималистичким захтевима. Зелени ће, највероватније, тражити, поред екологије, важно министарство спољних послова, а либерали, наклоњени свету крупног капитала, опет највероватније, за њих још важније, министарство финансија.
А име и именовање наследника Ангеле Меркел, као круне „историјских“ парламентарних избора, тако означених због њеног дефинитивног силаска с власти, чекаће се, највероватније недељама. Можда и месецима. Добар познавалац немачких политичких прилика, Енглез Тимоти Гартон Еш је, у „Гардијану“, у том контексту, упозорио да би Ангела Меркел, иако у ве-де стању, лако могла да одржи још један новогодишњи говор, за 2022, у неком од „њених сакоа јарких боја“.
Иако се то највероватније неће обистинити, чињеница јесте: преговори „утроје“, а друкчије компоновање будуће владајуће коалиције је математички готово немогуће, с обзиром на то да је реч о странкама посве различитих програмских и идеолошких опредељења, врашки су тешки. И стресни. То се показало и после избора из 2017, када се напрасно распала с тешком муком састављена такозвана „Јамајка“ коалиција, компонована према страначким бојама које одговарају застави ове далеке земље: црна (конзервативци), зелена (еколози) и жута (либерали). Ови последњи су је торпедовали. „Јамајка“ се сада Армину Лашету привиђа као спас и буквално једина (теоретска) могућност да се дочепа канцеларског трона.
Постоји, дакако, теоретска и математичка могућност обнављања фамозне „велике коалиције“, политичког брака из рачуна конзервативаца и социјалдемократа. Она је, из нужде, функционисала у три од четири мандата Ангеле Меркел и није донела ништа добро ниједном партнеру. Под њеним чврстим загрљајем млађи партнер, СПД, губио је дах, а њена странка је, на крају, платила велики цех: доживела је, буквално, историјски пораз. Ако неким чудом не буде успео да састави владајућу коалицију, биће, највероватније, и због тога, запечаћена политичка судбина Армина Лашета.
Иако је више варијанти у оптицају, чини се најреалнијом „семафор“ коалиција. Чинили би је, према семафорским бојама, црвени (социјалдемократе), жути (либерали) и зелени (еколози). У том случају, наследник Ангеле Меркел постао би Олаф Шолц, човек из ривалског табора. Та чињеница не делује, међутим, превратнички. Шолц се и у изборној кампањи трудио да се представи као Меркелова у мушком издању, гарантујући стабилност и континуитет. С нешто друкчијим, и јачим акцентима у социјалној политици.

КАМЕРНА ИЗБОРНА КАМПАЊА Била је ово, иначе, крајње необична изборна кампања. Друкчија од свих осталих. Најпре и највише због короне. Камерна. Уместо великих скупова на градским трговима, на којима је политичка атмосфера повремено знала да дође до усијања, овога пута је препуштена телевизијским камерама. Пред њима се, у ТВ студијима, збивало оно што је, умногоме, одлучивало о исходу, по много чему, досад најнеизвеснијих избора за Бундестаг.
Из тих дебата Олаф Шолц, социјалдемократски кандидат за канцелара, изашао је као неспорни победник и то је, очигледно, утицало на коначни исход избора: деловао је убедљивије, компетентније и професионалније. Од медијских коментатора и демоскопских аналитичара добио је у свим „дисциплинама“, темама о којима се превасходно расправљало, од спољне политике (чак и) до драматичних климатских промена – мегатеме ове кампање – боље оцене од ривала Армина Лашета, кандидата Уније конзервативаца, и (младе) Аналене Бербок, кандидаткиње странке Зелени.
У ове дебате Армин Лашет и Аналена Бербок ушли су већ прилично рањиви. Бербокова је, добрим делом сопственом кривицом, пропустила шансу да уђе у историју. Све је, у једном часу, на старту кампање, говорило да ће Немачка добити прву „зелену канцеларку“. Истраживања јавног мњења говорила су о готово незаустављивом узлету еколошке партије. Два, некад велика и готово недодирљива страначка блока, конзервативци и социјалдемократе, гледали су, запрепашћено, „у леђа“ зеленима. Еколози су летели на крилима наглашеног оптимизма и планетарно ургентне (њихове) теме драматичних климатских промена. А онда је све пошло наопако. Неискусна а наглашено амбициозна Аналена Бербок крунила је нештедимице свој политички капитал. Сустизале су се грешке и афере, од којих је она с плагијатом њене тек изашле књиг, имала највећи „учинак“ у томе.
Лидери политичких странака, посебно тројка која је претендовала на канцеларски трон, искористили су преосталу вербалну и пропагандну „муницију“ у минули петак (само либерали су то учинили у суботу) како би, у последњим часовима изборне кампање, мобилисала своју (претпостављену) бирачку клијентелу. И посебно: неодлучне гласаче. А њих је овај пут било више него уобичајено.
У недељу вече се показало колико је ко у томе имао успеха. И колико су прогнозери, овде прилично прецизни, били у праву. А они су најављивали драматичан финиш, без јасног фаворита: демохришћанска унија (ЦДУ/ЦСУ) осетно се приближила последњих дана дотад убедљиво водећим социјалдемократама (СПД).
Тако се, заиста, и збило. Прогнозе су се оствариле готово „у грам“. Социјалдемократе су очувале извесну предност над конзервативцима. Зелени су обезбедили „утешно“ треће место. Либерали учврстили позицију. Алтернатива за Немачку је, упркос аферама које су потресале ову странку, остварила неочекивано добар резултат. Само за нијансу слабији од оног из 2017. Левица је лоше прошла. Још се са сигурношћу не знало хоће ли успети да прескочи праг од пет одсто и (поново) уђе у Бундестаг.
На последњим скуповима у, иначе, рекосмо, камерној изборној кампањи – кандидати су, због короне, више били у телевизијском студију, пред камерама, него пред масом, на трговима – свако је баратао сопственим џокерима. Плашећи бираче „црвеним бауком“ и левичарским суновратом, демохришћани су нудили, по формули и после Меркелове Меркел у лику Армина Лашета, континуитет и стабилност.
На карту континуитета и стабилности (друго издање Меркелове), с друкчијим акцентима (сигурне пензије, масовна изградња станова, обуздавање експлозије станарина), играле су и социјалдемократе. Зелени су нудили радикалну (а не половичну) заштиту човекове околине и – еколошку владу. Алтернативци (АфД) су, као сопственом „погонском гориву“, уз мигранте, додали страх од вакцинације и „затварања“, а левица веће опорезивање богатих зарад заједничког добра.
Социјалдемократски кандидат за канцелара био је, иначе, неспорни победник изборне кампање. И њен феномен. Кренуо је с понижавајућих петнаест процената, колико су демоскопска истраживања давала најстаријој, некад веома моћној (посебно у време Вилија Бранта) немачкој политичкој странци, а узлетео је, неким чудом, током лета на (великих) двадесет пет процената, а да ништа изненађујуће није урадио: исто лице, исти глас, али дорастао свим ситуацијама, за разлику од ривала Армина Лашета и Аналене Бербок, пунокрвни професионалац и политички махер.
Недељни избори су много тога решили и показали када је реч о политичком рељефу Немачке. Нису, међутим, решили најинтригантнију енигму: ко ће заиста бити наследник Ангеле Меркел чија је ера дефинитивно окончана. А од тог решења зависиће доста – иако се немачка спољна политика с променом власти радикално не мења – какав ће однос најмоћнија земља Старог континента (та чињеница је и ове изборе чинила посебно важним) имати према другима, Европској унији, према великим силама и, коначно, према Балкану.

[/restrict]