Podmetanje iskaza

Čija je afera Jovanjica, i zašto se povezuje s Gvantanamom?

Postoji jedna depeša američke diplomatije – označena je 08BELGRADE913 i objavio ju je „Vikiliks“, napisana je 8. septembra 2008 – u kojoj su opisani pokušaji američkih diplomata da neke čelnike tada još uticajne Demokratske stranke Srbije nagovore da izvrše, takoreći, dvorski udar i sa čela stranke svrgnu Vojislava Koštunicu. Taj njihov pokušaj nije uspeo – „Nijedan od relativno progresivnih članova DSS-a s kojima smo razgovarali još nije spreman da potegne nož na Cezara“, konstatovano je sa žaljenjem – ali manje je to važno, sve je to već dovoljno davna prošlost, uostalom, u odnosu na saznanje da su i ovakve metode koje naši američki prijatelji upotrebljavaju kako bi našu političku scenu i državnu politiku ustrojili u skladu sa sopstvenim potrebama.
A da i ne podsećamo da je, nekoliko godina pre toga, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić uhvaćen u špijuniranju te vlade za potrebe američke CIA i njenog glavnog agenta u Srbiji Džona Dejvida Nejbora. [restrict]

OBAVEŠTAJNE IGRE Što znači da se ne sme unapred, samo zato što je objavljena u jednom tabloidu koji je neprijatno blizak aktuelnoj vlasti, odbaciti tvrdnja da je, u svrhu nedemokratskog pokušaja smene demokratski izabranog predsednika Srbije Aleksandra Vučića, vrbovana grupa od pet funkcionera njegove Srpske napredne stranke da mu okrene leđa kad mu bude najpotrebnije. I to kao deo jednog šireg plana, koji i sam služi dirigovanju promena u vrhu srpske države, u kome se prepliću razne zloupotrebe službenih položaja, krijumčarenje nedozvoljenih supstanci, monstruozni zločini i brojna podmetanja dokaza i montiranja iskaza.
Osnovni problem s razumevanjem složenih afera ove vrste sastoji se u tome što – ako ćemo biti pošteni i nepristrasni – moramo da priznamo da pravu istinu o njima (mogu da) znaju samo oni koji su, svojom voljom ili ne, u te afere direktno umešani. Pri tome, već pozamašno iskustvo nas uči i da, što je neka afera kompleksnija, i što je prisutnija u medijima jer tamo neko treba i da je lansira, to je veća verovatnoća da je u njenom kreiranju i potonjoj medijskoj eksploataciji učestvovala barem jedna služba koja je za takve stvari zadužena. A češće i više njih jer na udare mora da se odgovori kontraudarima.
Najzad, dok smo još kod ukazivanja na metode delovanja ovih struktura čijem smo delovanju izloženi, tek da pokušamo da naslutimo čime se sve služe jer im je to u opisu radnog mesta, da podsetimo i na reči koje je javno izgovorio Majk Pompeo: „Bio sam direktor CIA. Mi smo lagali, varali, krali… imali smo čitave kurseve posvećene tome.“

ISKAZ PREDRAGA KOLUVIJE Sve nas to dovodi i do iskaza koji je, pred kamerom, po izlasku iz pritvora u kućni pritvor, svom advokatu Vladimiru Đukanoviću, funkcioneru SNS-a inače, dao Predrag Koluvija, vlasnik poljoprivrednog dobra „Jovanjica“, optužen da je vlasnik najveće plantaže marihuane u ovom delu sveta.
Koluvija tvrdi da je nevin, ima i zakonsko pravo na tu tvrdnju, a na sudu je da odluči da li govori istinu, i tvrdi da su ga pojedinci iz tadašnjeg vrha MUP-a, u zamenu za puštanje posle hapšenja, nagovarali da iznese optužbu da sva ta navodna droga, jer Koluvija navodi da je reč o industrijskoj konoplji koja je naknadno tretirana kako bi se nivo psihoaktivne supstance (THC-a) popeo iznad dozvoljenog, a ovo ne bi trebalo da bude preterano teško utvrditi budući da se industrijska konoplja od one indijske (marihuane) jasno razlikuje već i po izgledu, pripada Andreju Vučiću, bratu aktuelnog predsednika Srbije, i Zvonku Veselinoviću, čiji se opis radnog mesta nalazi u tituli kontroverzni biznismen.
„Oni su bili sigurni da ću ja da pristanem na njihovu ponudu. Ponuda je bila da ja okrivim Andreja Vučića, koga u životu nisam video, osim na televiziji, da radim za njega, kao i za Zvonka Veselinovića. Rekli su mi da treba da kažem da je Andrejeva proizvodnja u Vrbasu i negde na jugu Srbije,“ ispričao je Koluvija. Bez objašnjenja za sada ostaje pitanje zašto bi se od njega tražilo da optuži nekoga koga i ne poznaje.

PUT MINISTRA STEFANOVIĆA I rekao je još Predrag Koluvija da su mu policajci, koji su pred njega iznosili onu nepristojnu ponudu, priznali i da je „ovo naređenje od gore. Iz njihovog razgovora sam razumeo da se to ’gore’ odnosilo na kabinet ministra. Oni su to non-stop spominjali“.
Ova je optužba optuženog Koluvije odmah iskorišćena za iznošenje novih optužbi na račun tadašnjeg ministra policije, a sada odbrane Nebojše Stefanovića.
A najviše pažnje, normalno, u skladu s funkcijom na kojoj se nalazi, privukle su reči Tomislava Radovanovića, načelnika Službe za specijalne istražne metode u Upravi kriminalističke policije MUP-a Srbije.
On je, na televiziji s nacionalnom frekvencijom gde nije mogao da se pojavi bez odobrenja svojih rukovodilaca, takva je naime praksa u ovakvim institucijama, rekao da je u vrhu MUP-a, kada je na njegovom vrhu bio Stefanović, postojala grupa koja je imala „logističku podršku i jedne zapadne obaveštajne službe. Imam posredna saznanja, imamo potvrdu da se radi o zapadnoj obaveštajnoj službi, a sve se to dešavalo u vreme dok je Stefanović bio ministar… Ne mogu da kažem o kojoj je službi reč, ali je prelomna tačka verovatno put ministra Stefanovića u SAD u vezi s predmetom Gvantanamo… Tada se sa određenim obaveštajnim strukturama SAD stupa u direktan kontakt i verovatno je iz tih kontakata proistekla dalja saradnja.“

UVEZANE AFERE I još će Radovanović dodati, a to je napomena koju će potom ponoviti i niz funkcionera SNS-a lojalnih predsedniku Vučiću, inače, svi su požurili da mu iskažu lojalnost, uključujući i Nebojšu Stefanovića, da je ista grupa iz tadašnjeg vrha MUP-a koja je podmetala Jovanjicu organizovala i prisluškivanje Vučića, i organizovano pružala zaštitu Veljku Belivuku i njegovom kriminalnom klanu.
Drugim rečima, sve vreme prisustvujemo manifestacijama iste ujdurme. Čiji je krajnji cilj bio da se Aleksandar Vučić natera da podnese ostavku na mesto predsednika Srbije.
Ne može se poreći da, uprkos nizu nedorečenosti od kojih smo neke i spomenuli, ova naizgled ekstravagantna teza ne poseduje primetnu meru unutrašnje koherentnosti.
Nema sumnje, naime, da je Belivukov klan bio nedodirljiv samo dok je Nebojša Stefanović bio na čelu MUP-a. Već smo ukazivali i na moguću vezu te grupe, preko Kavačkog klana iz Crne Gore, s američkim obaveštajnim strukturama bez čijeg znanja ne bi bilo moguće krijumčarenje onolikih količina kokaina iz Južne Amerike. A tu je i logična pretpostavka da nije u isto vreme postojao još jedan otuđeni centar moći u vrhu MUP-a koji se bavio prisluškivanjem Vučića već da je reč o istim ljudima. Jovanjica bi u tom slučaju predstavljala samo, bezmalo, očekivanu dopunu tih saznanja.
S druge strane, treba podsetiti i da je Nebojša Stefanović oštrim rečima demantovao optužbe koje su iznete na njegov račun. I da protiv njega, uprkos svim tim optužbama, nijedan postupak nije pokrenut.
I tu se možda krije i ključno pitanje, naime, zašto on (još) nije, makar, isključen iz Vlade Srbije i Predsedništva vladajuće stranke kad ga i njegovi partijski drugovi i drugarice (Ana Brnabić) više ili manje otvoreno optužuju da je sa strancima radio o glavi njihovom (i našem) predsedniku? Ko to može da bude dovoljno moćan da Stefanovića i dalje drži na položaju, uprkos sumnjičenjima koja se više i ne kriju već se, naprotiv, javno iznose? Najzad, ako je ovde reč samo o unutarpartijskom obračunu, u kome možda i nema nevinih, zašto bi se pri tome iznosile i optužbe na račun Sjedinjenih Država i njihovih tajnih službi? I time rizikovao sukob s njima.
Osim ako taj sukob već nije uveliko u toku.
U svakom slučaju, u ovoj situaciji u kojoj čitava javnost pipa u mraku i zapravo samo pokušava da utvrdi kome više (ne)može da veruje a čiji su iskazi podmetnuti, jasno je tek da je sadašnje stanje neodrživo. I da je isuviše teških reči izgovoreno da bi smelo da ostane nerazrešeno.
Nažalost, dosadašnja nas iskustva uče i da sve ovo ne predstavlja i garanciju da će do konačnog razjašnjenja zaista i doći…

[/restrict]