ПЛЕС НА ТАНКОЈ ЖИЦИ

У очекивању новог канцелара и приоритета у (новој?) немачкој спољној политици, јавља се нескривена стрепња од заоштравања односа између Вашингтона и Пекинга, главног немачког савезника и најважнијег економског партнера, што би Берлин истерало на опасну „линију ватре“, али и бојазан од рескијег гласа (евентуално) зеленог шефа дипломатије према Москви, док би став око главног спора у српско-немачким односима, Косова, требало да остане непромењен

Иако спољна политика у предизборној кампањи, па ни у телевизијским дебатама троје претендената на канцеларски трон није уопште играла важну улогу – бирачи су се превасходно интересовали за „оно од чега се живи“, социјалне теме, пензије, порези, економија и клима – у иностранству готово једино, и искључиво, питање ових дана гласи: каква ће бити спољна политика нових власти у Берлину.
Већина аналитичара је у једном сагласна: немачка спољна политика се не мења, не бар тако радикално, с променом власти (њене основне координате су одавно постављене и стратешки приоритети одређени), макар нова коалиција, а у овој земљи никада после рата (то се односи на Западну немачку, а потом и ону уједињену) једна странка није успевала да освоји апсолутну власт, имала друкчије политичке боје од оне претходне.

„СЕМАФОР“ ВЕЋ ТРЕПЋЕ Од новог „власника“ канцеларског жезла (превасходно), али (добрим делом) и од страначке боје новог шефа дипломатије, могу зависити, и често зависе „нагласци“ који могу играти ако не пресудну, оно важну улогу у односима Немачке с њеним партнерима. С обзиром на то да се још не зна ни ко ће на канцеларском трону наследити, после дугих шеснаест година и четири мандата, Ангелу Меркел ни ко ће бити „први дипломата“, претпоставке и процене се заснивају, и почивају, углавном на програмским оријентацијама и идеолошким профилима најизгледнијих кандидата за те важне положаје.
У овом часу „семафор“ коалиција – црвено (социјалдемократе), зелено (еколози), жуто (либерали) – све видљивије „трепће“, па се медијска и политичка пажња највише, и превасходно усмерава на програме и лидере ове три странке. Оне увелико преговарају о преузимању власти. Ако, и када, заиста постигну обавезујући споразум, упркос програмским разликама, биће то једна немачка премијера: први пут ће земљу водити три странке.
Теоретски, дакако, нису искључене и друкчије компоноване владајуће коалиције. Најмање реална је она која би обезбеђивала највише посланичких места у Бундестагу, велика црно (демохришћани) црвена (социјалдемокарте) коалиција. Она је, из нужде, у четири мандата „вечите канцеларке“ водила земљу три пута.
Тај политички брак из рачуна био је постојан, али не и превише срећан: обе велике странке су, из избора у изборе, укључујући и оне покрајинске, осетно круниле и трошиле свој политички капитал. Највећи губитник минулих парламентарних избора, конзервативци Ангеле Меркел, доживели су прави дебакл: забележили су најслабији резултат у својој историји.
Иако се тетура (најавио је повлачење са страначког кормила) малерозни кандидат конзервативаца (Хришћанско-демократска унија ЦДУ с баварском „посестримом“ Хришћанско-социјалном унијом ЦСУ) Армин Лашет још, не бар званично док се исписују ови редови, не баца копље у трње. Као дављеник за сламку, и Лашет се хвата за „политичку паучину“: верује да би могао да васкрсне „Јамајку“, коалицију странака чије политичке боје одговарају застави ове земље – црно (демохришћани), зелено (еколози) и жуто (либерали).
Таква коалиција је после избора 2017. склопљена након тешких и дугих преговора (пуних шест месеци) па напрасно политички „сахрањена“. Либерали су се осетили превареним и торпедовали су је. Меркелова је била принуђена да опет пригрли политичке ривале, а поуздане социјалдемократе. Сада оставља сопствену странку, коју је махом успешно водила четврт века, у хаосу. Њени покушаји да обезбеди наследнике показали су се као потпун промашај. И са Анагрет Крамп Каренбауер и са Армином Лашетом. Сада тај хаос, док странка још не зна куд ће и с ким на кормилу, одлазећи дефинитивно с трона, прати готово незаинтересовано.

ЧУДО ОЛАФА ШОЛЦА Социјалдемократски кандидат за канцелара Олаф Шолц, који је у изборној кампањи направио мало чудо (практично већ отписан, СПД је с понижавајућих, за странку великог Вилија Бранта, петнаест процената постао победник избора „скоком“ на двадесет пет процената), има велике изгледе да, уз помоћ „семафора“, коалиције са зеленима и либералима, наследи Ангелу Меркел и даје тон у оним, раније споменутим „нагласцима“ у немачкој спољној политици.
Реч канцелара је и у спољној политици, дакако, последња. Остаје, међутим, доста маневарског простора и будућем шефу дипломатије, а он ће, готово неизбежно, доћи из друге страначке боје и табора. Скоро је извесно да ће то, кад „семафор“ проради, бити једно из председничког двојца Зелених, Аналена Бербок или Роберт Хабек.
Аналена је у изборну арену ушла с наглашеним самопоуздањем и аспирацијама. Чинило се, на почетку кампање, да би опет могла да се понови историја: да Немачка после прве жене на најважнијем политичком положају (Ангела Меркел) добије прву „зелену канцеларку“. С неочекиваним и брзим трошењем сопственог политичког капитала, у чему је откриће да је тек објављена књига Бербокове добрим делом представљала плагијат имало посебну тежину, трошио се и политички капитал странке. Иако су укњижили добар резултат, Зелени су, уместо првог, морали да се задовоље трећим местом.
Политичка „огреботина“ несуђене зелене канцеларке отвара простор Роберту Хабеку (популарнијем у странци) да као снажнији преговарач можда стекне предност у избору важније министарске фотеље. А она шефа дипломатије је за зелене посебан изазов: доноси, скоро увек, и посебну популарност. Зелени су једном то већ искористили, с првим доласком на власт на федералном нивоу и црвено-зеленом коалицијом: њихова „икона“ Јошка Фишер био је у влади социјалдемократе Герхарда Шредера (влада која је донела одлуку да учествује у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију, заправо Србију, у чему је Фишерова одлука била готово пресудна) вицеканцелар и шеф дипломатије.
Званични Берлин ће с Хабеком или Бербоковом на челу министарства спољних послова говорити, руковођени „светим принципима“ сопствене странке који су питање „западних вредности“ претворили у догму, с партнерима, укључујући и оне у европској фамилији (с члановима Вишеградске групе, на пример), рескијим гласом него до сада. Ако с доласком на власт не прихвате узусе реал-политике, подизаће (надмено) глас и према далеко моћнијим. Посебно према Русији и Кини.
Однос (евентуално) зеленог шефа дипломатије према Русији могао би да задаје велике главобоље социјалдемократском канцелару. Олафу Шолцу, на пример, не би пало на памет оно на чему је (и у изборној кампањи) инсистирала Аналена Бербок: да заврне славине већ готовог „Северног тока 2“. Она тврди (бар тако је било досад) да тај пројекат представља велику политичку грешку: јача Путина а слаби Европску унију! Није искључено да драматично заоштравање кризе с енергентима Бербоковој и Зеленима „отвори очи“.
Иако један од ветерана и првака Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Ангеле Меркел, Вили Вимер упозорава Београд у „Вечерњим новостима“ да су Зелени „истурена рука Вашингтона“, ни у дијалогу с Америком не треба очекивати идилу и хармонију. Уз много сагласја, остају теме око којих може и кад су у питању неупитни пријатељи САД да варничи: Зелени се, бар су то до сада чинили, изричито противе већим издацима за одбрану и НАТО на чему Вашингтон инсистира. Чинио је то, готово агресивно, у време Трампа. Чини то и с Бајденом у Белој кући.
Независно и од Зелених, званични Берлин ће, и с новом влашћу, ићи у сусрет крајње деликатним, по свему судећи и драматичним временима која доносе заоштравање односа између Вашингтона и Пекинга. Досадашње балансирање између Кине, као највећег немачког трговинског партнера, и Сједињених Америчких Држава, најважнијег немачког глобалног савезника, могло би лако да се претвори у трауматични „плес на танкој жици“.
У немачким односима према Кини превладавали су економски интереси. Од 2015. године Кина је најважнији немачки трговински партнер. У време владавине Ангеле Меркел ојачале су, међутим, и политичке везе између две земље. Њихови односи подигнути су на ниво „свеобухватног стратешког партнерства“. Као прагматичан (реал) политичар, канцеларка је схватила да се више ниједан од великих светских проблема, од разоружања до климатских промена, не може решити без Пекинга.
Две владе, немачка и кинеска, већ десет година држе редовне заједничке консултације. Европска унија је, највише на инсистирање Берлина, а упркос америчком „гунђању“, окончала вишегодишње преговоре с Кином о „фер“ инвестицијама управо у време кад је Немачка председавала Унији. А онда су наступила турбулентна политичка времена. ЕУ је увела санкције Кини због „кршења људских права ујгурске мањине“, Пекинг је узвратио мерама које су, између осталог, погодиле и посланике Европског парламента. Следио је утук на утук: Европски парламент је замрзнуо ратификовање потписаног споразума о инвестицијама.

ОПАСНО НАДМЕТАЊЕ Надметање између Вашингтона и Пекинга добија све оштрије форме и димензије. Сједињене Америчке Државе се упињу, нескривено, да изолују и, посебно, обуздају Кину политички, економски и војно. То ривалство би могло да буде драматичније, шире, интензивније и трајније од Хладног рата, упозорава Ванг Ђиси (а преноси „Дојче веле“), председник Института за међународне односе и стратешке студије Универзитета у Пекингу. Између најзначајнијег савезника и највећег економског партнера, Немачка би, страхује се у Берлину, могла да се нађе у шкрипцу. И на оној опасној „линији ватре“ о којој је својевремено говорио тадашњи амерички државни секретар Џон Кери.
Амерички експерт за спољну политику Џозеф Брами је потврдио немачком јавном сервису „Дојче веле“ да Сједињене Америчке Државе желе „по сваку цену“ да спрече Кину да их претекне у кључним технологијама, „не питајући колико ће то коштати Европу“. Он је уверен да ће Америка повећати притисак на остале државе, па и (посебно) на Немачку да бирају: хоће ли пословати с Америком или с Кином.
Ни у вези са спољном политиком нове немачке владе према Србији и такозваном Западном Балкану не треба очекивати битније промене. Кад је реч о највећем проблему у српско-немачким односима, Косову, и нова влада ће бити изричита као и ова доскорашња: инсистираће беспоговорно на признавању покрајине као суверене државе. И, превасходно, отварању пута ка столици у Уједињеним нацијама.
Нови шеф дипломатије, ако заиста буде зелени, биће рескији у дијалогу с Београдом око људских права и медијских слобода. И изричитији у постављању питања наших односа с Москвом и Пекингом. Наша, непожељна, линија ватре…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *