Писма из Тамног вилајета – Кад нема врбе, онда Србе на Србе

Колико су оправдане оптужбе изнете на Додиков рачун да својим иступима против странаца нарушава добре односе у региону?

Нема Додика без Изетбеговића и обрнуто, рекао је Младен Иванић неколико сати након одржаног митинга опозиције на Тргу Крајине у Бањалуци.
Ову сентенцу изнео је на ТВ Фејс, седећи у друштву власника, санџачког поријекла хаџије Сенада Хаџифејзовића, такође љубитеља кратких форми чија се слава прелила ван Сарајева оног тренутка када је јавно одбио да изговори „Република Српска“. За њега је прихватљиво рећи РС и у ретким случајевима послужити се допуњеном варијантом Ер-Ес.

КО ЗА КОГА РАДИ? Поред Иванића своја виђења светских и локалних прилика изнели су и Ненад Чанак, Душан Јањић, Драшко Станивуковић, Небојша Вукановић…
Све оно што су се гости, листом Срби, упињали да кажу, Иванић је сажео у неколико речи повезујући Додика и Изетбеговића судбинским везама.
На овом месту треба подсетити да су до прије двије године Младен Иванић и Мирко Шаровић пуних пет година владали у коалицији с Бакиром. Била је то демонстрација политике издаје упамћена по испадима Прњаворчана Драгана Мектића, министра безбједности. Небројено је Иванићевих и Шаровићевих кадрова које је Бакир сачувао на позицијама, додељујући им завидна места у дипломатији, Народној банци, ВСТВ, Служби за странце, ОБА/ОСА, Оружаним снагама, Агенцији за лијекове и другим агенцијама.
Посматрано из угла овог скромног подсетника, „Додикова алтернатива“ постаје параван иза којег би требало да се реализује рушење народног суверенитета.
Аналитичари и тумачи друштвене стварности морали би разумијети овај процес, али стварност нас демантује.
„Маркетиншки чаробњак“ из Београда, љекар и савјетник бившег предсједника Србије Бориса Тадића, има своје мишљење о свему. Његов твитерашки обрачун и вређање Милорада Додика муслимански медији у Сарајеву су здушно поздравили, па се слава Небојше Крстића прелила по читавој Босни.
Питање које је упутио Додику „за кога ради“ када, следи драматизација, жели посвађати Србију с њеним „искреним пријатељем“ Њемачком и САД (разрада) упуштајући се у жустри дијалог с америчким дипломатом – оставља простор за размишљање за кога Крле ради?

РЕФЛЕКТОРИ СУ ПОГАШЕНИ Љекар не мора нужно бити и познавалац историје, но ваља подсетити на улогу Њемачке на овим просторима од Берлинског конгреса до два свјетска рата иза којих су остали Јасеновац, Јадовно и остала стратишта. Не треба се враћати далеко у прошлост па затећи опет исту Њемачку како уз помоћ америчких пријатеља Србије руши другу Југославију (СФРЈ). Услиједио је прогон Срба из Хрватске, бомбардовање треће Југославије (Савезне Републике) и њено разбијање.
И док гледа Србе на задатку који се на ТВ Фејс утркују ко ће умешније дисквалификовати Додика, Бакир мора да сеири, и наздравља својим исламистичким покровитељима Ескобару и Палмеру на успеху.
Сви рефлектори над Сарајевом су погашени. У мраку и без страха од осуде, дефилују терористичке организације, чије вође држе предавања на вјерским школама и факултетима у етнички и вјерски „стерилисаном“ а не само очишћеном простору на коме живе муслимани Бошњаци и влада СДА.
Муслиманско братство се шепури по чаршији, данас највећој исламској метрополи у Европи. Вијеће за фетве и истраживања Муслиманског братства засиједа у Сарајеву већ пуну деценију обликујући вјерску свјест до јуче секуларних босанских муслимана. У тим учењима нема ни Републике Српске нити хришћана у БиХ. Темеље је поставио проф. др Златко Хаџидедић из Центра за изучавање национализма на сесији бошњачке, независне асоцијације интелектуалаца, „Круга 99“, рекавши да „Срби и Хрвати нису нације у БиХ, него тек вјерски идентитет који је незаслужено присвојио име нације“. За сарајевског професора било је то питање „бити или не бити“ за државу БиХ.

ЗАВЈЕТНО МЕСТО ИСЛАМИЗМА Срби и Хрвати би, по овом професору, требало да уступе мјесто новим Босанцима, православне и католичке вероисповести. Подршка за стварање оваквог концепта грађанске државе дошла је од Американаца, Њемаца и Енглеза. Занимљиво, у истим тим земљама ислам се категорише као конфликтан и несклон реформи.
Радикални исламизам и исламистички тероризам тако су, уз помоћ Запада, почели да стварају некакав грађански идентитет. За потребе опстанка овог идентитета наметнули су појам исламофобије стављајући га у исту раван с ксенофобијом. Овај „семантички штит“ требало је да „објасни“ критике које су долазиле из Републике Српске. Касније, он је надограђен „српском кривицом“ за све лоше што се десило током распада СФРЈ.
Само тако је доктрина Алије Изетбеговића, као програм опште исламизације и изградње исламског друштва у БиХ, могла да се наметне као тумач ислама. О жестини вјерске борбе у Египту, Сирији, Ираку, Авганистану ни речи. О џамијама, месџидима, црквама, храмовима и самостанима у пламену – опет ни речи. О учешћу босанских муслимана у џихаду – тишина. То се ваљда подразумјева.
Ова доктрина је за поклонике џихада постала завјетно место исламизма. Тешко је разумјети када њу поздрављају Срби попут Чанка, Крлета, Јањића, Иванића, Драшка и Вукана…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *