PAD NA PAMET – O progoniteljima i pobedniku

Miloš Ković nesumnjivo vodi u naučnoj trci, ali s obzirom na to da njegove progonitelje – svedoci smo – nauka i ne zanima, već samo javni angažman i prisustvo u medijima, onda ih, čini se, još više boli to što je Miloš dobrodošao u svim medijima, na obe strane onoga što se ovde naziva „režimskim“ ili „opozicionim“

Ne može me niko ubediti da je progon Miloša Kovića s Filozofskog fakulteta od onih koji sebe nazivaju njegovim kolegama neka slučajnost, borba za pravdu, ili borba protiv „srpskih nacionalista“.

Naime, svako ko poznaje Miloša Kovića ili nekog od njegovih studenata zna da on važi za jednog od najboljih profesora koje je taj fakultet ikada imao. A oni koji se nalaze u komisiji koja, kako Ković reče, ima za cilj da njega zadrži u zvanju vanrednog profesora kako bi ga posle isterala s fakulteta, zajedno teško mogu bibliografski parirati Kovićevim beskrajnim spiskovima naučnih radova i dobrih knjiga. Neka nas ne čudi što ljudi s politički relevantnim, a naučno irelevantnim biografijama pokušavaju da odstrane nauku iz jedne obrazovne institucije, jer oni očigledno to shvataju kao indoktrinacijske studije, budući da niko nije osporio Milošev rad već samo uverenja.

Znamo svi mi šta njima zaista smeta. Smeta im znanje Miloša Kovića i uvažavanje koje on ima od studenata. Miloš je jedna od malobrojnih, ali veoma ozbiljnih prepreka uvođenja potpune revizije istorije u svest studenata koji će se istorijskom naukom baviti.

Nije uopšte u pitanju borba protiv „nacionalista“ (vidimo da oni ne znaju ni šta ova reč znači) nego pokušaj uspostavljanja monopola nad istorijom kao naukom. Ne shvataju da je za nauku važan naučni, a ne politički angažman. Ne shvataju da se veličina jednog profesora ne meri time kome je taj profesor savetnik, kome je prodao izdavačku kuću, u koliko je preduzeća bio predsednik, koliko je stranaka promenio, da li je LGBT tolerantan ili ne, već time koliko je usadio nauku kojom se bavi u svest svojih studenata, koliko je tih studenata pronelo tu baklju znanja dalje i koliki je značaj naučnog rada tog profesora. Miloš Ković nesumnjivo vodi u naučnoj trci, ali s obzirom na to da njegove progonitelje, svedoci smo, nauka i ne zanima, već samo javni angažman i prisustvo u medijima, onda shvatamo da njih još više boli to što je Miloš dobrodošao u svim medijima, na obe strane onoga što se ovde naziva „režimskim“ ili „opozicionim“. Ne mogu da shvate kako to da nije pravio političke kompromise, a otvorena su mu sva vrata, dok su neki od njegovih progonitelja, kako onih na sudu, tako i drugih, na sve pristajali ne bi li postali medijski eksponirani i opet imaju uži prostor od njega.

Njihove tužbe protiv Miloša zapravo služe da pokušaju da izmore njegov nesagorivi entuzijazam, primoraju ga na predaju i proteraju iz medija. Žao mi je, gospodo, ako „gospoda“ nije prejaka reč, što u tome nećete uspeti. Ne zato što Miloša brane studenti, velika imena ovog naroda iz svih sfera, ili autor ovog teksta, već zato što njega brani delo.

Znajmo da oni napadaju čoveka koji pokreće značajne peticije i apele čiji je cilj odbrana srpskog identiteta i istorije kao izvora sa kog on pije, nekoga ko često i o svom trošku pomaže putovanja na Kosovo i Metohiju – za njega kolevku, onoga ko nedelje provodi po crkvama, a ostale dane po sudovima, nekoga ko je spreman da zbog bilo čega ili bilo koga sedne u auto i vozi 300 kilometara kako bi, često bez honorara, govorio na obeležavanjima godišnjica, tribinama i ostalim događajima vezanim za njegovu nauku. Dakle, Miloš živi od svoje nauke, za nju i sve što radi – radi za svoje studente, svoju decu i svoju zemlju. I samo oni koji ga proganjaju u tome vide neki problem.

Miloš Ković je pobednik, jer ukoliko ne uspeju da ga se reše, on će biti div-junak, a ukoliko uspeju, deliće sudbinu svojih uzora i opsesija koji stradanjem uvek pobeđuju tako što svoje progonitelje uvode na onu stranu istorije na kojoj su smešteni dželati ljudi, nauke, a ponekad i čitavog naroda. Miloš je čovek rada, pa su njemu glagoli važniji od imenica – tako da njega ne dotiče to što su „pobeda“ i „poraz“ antonimi, jer su glagoli „pobediti“ i „poraziti“ sinonimi.