Омаж добу које је уздизало лепоту

Хиландарски брод, 2020, уље на платну, 80 x 100 цм

Радови Будимира Буда Димитријевића у Галерији Луцида

Уметник тежи, као Шонгауер, Дирер и сликари ране северне и италијанске ренесансе, да сликарство повеже са златарством и граверством, да слика буде драгуљ. Занимају га пре свега метафизичке теме, као што су митско рођење града Сингидунума или моменти из прозе Жила Верна

Током октобра у Галерији Луцида, сада у Београду најпрестижнијој адреси за фигуративне и нове појаве у сликарству, своје слике представља Будимир Буда Димитријевић (Београд, 1971). Како сам за себе пише – иако је по струци графичар и највећи део свог радног века посветио графици, у последње време је све више посвећен сликарству, па ради уљане слике. То је делимично тачно, он је увек, мада у мањем обиму, израђивао квалитетне камерне формате слика, а први га је открио највећи колекционар дела фантастичног усмерења Иван Перић, још почетком деведесетих година, одмах после изласка на ликовну сцену Драгана Вука Рачића и Милана Туцовића.

Аурора, 2020, уље на платну, 50 x 35 цм
Кључ за решење свих проблема, 2020, уље на платну, 50 x 40 цм
Рођење Сингидунума, 2020, уље на платну, 40 x 50 цм
Морска птица, 2020, уље на платну, 70 x 50 цм

ЛИКОВНО ПОШТЕЊЕ На делима овог мајстора сликарства, цртежа и графике долази до израза дискретни шарм буржоазије, фантастика пре надреализма, носталгија за лепшим и бољим светом, уређенијим и срећнијим, што проналази у епохи бел епока (1870–1914), последњем европском раздобљу мира и благостања. Његова пројекција уметности ка прошлости није само вид сећања, омаж добу у коме је последњи пут лепота била на таквој стваралачкој висини, већ је тиме и цео опус овог уметника вид критике садашњег друштва, које клизи ка неоварварству и неопаганизму. Он делује по формули Александра Ћеклића, великог мајстора у другој ликовној области: „Све што је старо, боље је од свега новог“. Отуда на овим сликама старе машине, први аутомобили, дирижабли, балони, даме и господа у викторијанској одећи, и пре свега врхунски технички симбол тог времена – времеплов из приповетке Х. Џ. Велса. Такви садржаји не могу се другачије представити него занатски најсолидније, отуда Димитријевићево велико поштовање према предмету, гравираном и украшеном, саображеном руци и човеку. Због тога он црта, гравира и слика с великом прецизношћу и има малу продукцију. У време олаке, ad hoc уметности, вратио је на сцену идеју старих мајстора о поуздано изведеној слици, сликару који зна шта ради и слика по свим правилима заната, вишеслојно, споро, стрпљиво и детаљно. Буда тежи као Шонгауер, Дирер и сликари ране северне и италијанске ренесансе да сликарство повеже са златарством и граверством, да слика буде драгуљ. Занимају га најпре метафизичке теме, као што су митско рођење града Сингидунума или моменти из прозе Жила Верна (Пут око света, подморница Наутилус). Ликови на сликама су капетани бродова и подморница, магичне очинске фигуре које рукују сложеним техничким направама механичког а не електронског типа. Зато су ту Капетан Немо и Магелан. Тај свет је достојанствен па зато Димитријевић враћа достојанство сликарском чину, приватно и јавно он је пожртвовани отац и супруг, добра особа и педантан извођач уметничких дела. С њим је поново у ери сумњиве уметности и разних смутљиваца на сцени и у јавности засијало ликовно поштење као основна категорија и претпоставка стваралаштва.
Слика Будимира Буде Димитријевића са ове изложбе која има назив „Пут око света“ подсећа на роман Жила Верна „Пут око света за 80 дана“. У верзији наглашеног ирационализма његовог сликарства фантастике то би могао да буде и „Пут око дана за 80 светова“. Упоредо с бродом и капетаном на палуби путује и једна велика риба, али лебдећи у ваздуху а на другој сличној слици корњача. Овде свакако није реч о анализи једне слике већ о упућивању на сликарски метод овог уметника који, између осталог, подразумева и надреалистичку јукстапозицију, чувени сусрет кишобрана и шиваће машине из надреалистичке теорије, сусрет и укрштање супротстављених предмета, ликова, фигура, појава и енергија. То је и она Димитријевићу још ближа „магија екстрема“, коју је у теорији групе Медиала дефинисао Миро Главуртић. Друга духовна оружја којима се служи овај сликар су парадокс и незлобиви хумор, без цинизма, хумор у чистом стању, скоро дечји и искрен.
Можда је све на сликама овог млађег мајстора само израз чежње за путовањем, али оним бескрајним, унутрашњим, прелетање сопственог имагинарног пејзажа у бришућем лету, путовања у недођију, где открива корњаче које носе читаве градове на леђном оклопу и бикове-мотоцикле, животиње-киборге. Пејзаж који се открива овом путнику никада није инферналан већ благ и дискретан, мотиви су често светогорски али, парадоксално, ирационални. Фантастично код њега није у дивљим изменама несуздржане, разуздане маште већ у сусрету рационалног и ирационалног. Сликар је психонаут, шаман који у заносу открива само један профил на слици, изнад кога лебди стари кључ. Права уметност увек је тајна, њена природа је тајанствена и мистична. За добро засновано фантастично сликарство нису неопходна чудовишта, није потребна естетика монструозног, довољни су један лик и кључ који лебди изнад његове главе. Димитријевић слика несазнатљиво, али, како је већ примећено, и најлуђа фантастика не може да избегне додир с реалношћу, као што је за сваку ирационалну слику осим рационалног знања потребно зрно лудости. Можда је та лудост која прожима целу историју имагинарне уметности само криви одраз, огледало божанске мудрости.

УСАМЉЕНИК И САМОРОДНИ СЛИКАР МАШТЕ Будимир Буда Димитријевић један је од последњих великих, самородних српских сликара маште, који су се појавили након у том смислу сјајних деведесетих година прошлог века. После њега као да долазе епигони, сателити и мали мајстори, ма колико се трудили да сликају на великим платнима. Димитријевићев формат слике је камерни, интиман, дакле, тајновит а не агресиван и кочоперан. Он баје над својим сличицама као добри дух, његова фантастика методски је заснована на древном начелу преображаја, толико присутног у магији као и у бајци и српској народној причи. Можда све то код њега није ни фантастика већ шири опсег митског у уметности, међутим, по нечему се он у том свету зачудних сликара посебно издваја. Док други стварају опасне, мрачне, песимистичке светове црнила и нихилистичке визије, што је лакши пут у сфери ирационалног, Буда је свој свет потпуно лишио зла, а да ипак није инфантилан нити спада у нижи фантази жанр. Стварајући фантастично тако да је увек на страни доброг, светлог и ведрог, што је најтеже, овај сликар делује попут неког демијурга, микротеоса, који сам себи крчи пут.


Један коментар

  1. posmatrač i svedok

    Hvala na tekstu. Slike su prelepe, obavezno ću pogledati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *