Нобелова награда за књижевност Мегалополиса

Због чега је лауреат Абдулразак Гурна један апсолутно типичан пример постколонијалног интелектуалца као што је и његова негација националних идентитета исто тако типична, као што су типичне и теме његових романа и тема његове докторске дисертације? Ако уистину ни по чему није део танзанијске културе и књижевности, каквим га представљају глобални медији, чијој онда то култури и књижевности припада Абдулразак Гурна? Одговор се сам намеће: књижевности мултинационалних компанија, односно Мегалополиса

Вест да је Нобелову награду за књижевност добио танзанијски писац Абдулразак Гурна у први мах ме је обрадовала. Не зато што ми је аутор био познат већ зато што сам помислио како је лепо да неко из Танзаније и уопште Африке добије то признање. Међутим, када је до мене дошао одломак из образложења награде у коме се спомиње реч колонијално, одмах ми је било јасно да сам управо испао овца. Иако нисам видео биографију писца, био сам 100% сигуран у ово: 1) да је А. Г. рођен у Танзанији, али да одавно не живи тамо и 2) да не пише на свахилију, који је службени језик Танзаније, већ на неком другом, светском језику, рецимо, енглеском. Рутински сам проверио Абдулразакову биографију на интернету и ево шта сам тамо пронашао. Гурна је рођен 1948. године на острву Занзибар (део Танзаније), а двадесет година касније емигрира у Велику Британију где је направио каријеру универзитетског професора енглеске књижевности на универзитету у Кенту. Написао је и 10 романа на енглеском језику. Читалац овог текста би могао да се запита оно што сам се и ја запитао: зашто медији представљају Абдулразака Гурну као танзанијског писца (а не енглеског, што заправо јесте), док писца сличне биографије попут Казуо Ишигуре (који је рођен у Јапану, али живи у Енглеској и пише на енглеском, као Гурна) одређују, сасвим исправно, као енглеског писца јапанског порекла. Уверен сам да ће неко ко читао овај текст помислити да је ова разлика небитна и да је важно једино то какав је А. Г. писац. Међутим, као што ће се видети, управо нам овај детаљ открива суштину света у коме живимо, док је то какав је Гурна писац заправо ирелевантно.

СИМБОЛИЧКО БРИСАЊЕ И „КУЛТУРЕ У ИЗБЕГЛИШТВУ“ Анализирајмо, дакле, тај мали детаљ, ту одредницу танзанијски писац. Сасвим сам сигуран да је већина људи која је овлашно прочитала вест о добитнику награде помислила исто оно што и ја: да је танзанијски писац Абдулразак Гурна неко ко живи у Танзанији или макар пише на свахилију. Самим тим, уколико би их сутра неко питао ко је најзначајнији танзанијски писац (или чак, афрички писац) они би казали – онај који је добио Нобелову награду. Укратко, Абдулразак Гурна је уз награду добио и моћ да представља не само танзанијску културу и књижевност већ вероватно и целу афричку културу.
Да ли је то у реду?
Да бисмо одговорили на ово питање замислимо за почетак да смо становници Танзаније и да нам неко каже како ће нашу културу у свету представљати човек који не пише на нашем матерњем (свахили) језику, већ на енглеском, то јест човек који нас је добровољно напустио пре пола века и који је већи део свог живота провео у Енглеској, која је географски толико далеко од Танзаније да када би нека џиновска експлозија уништила целу Танзанију, тамо се у Кенту не би померио ниједан лист на дрвету. Уколико нисмо аутошовинисти, вероватно бисмо осетили нелагоду услед чињенице да уместо неког нашег писца који с нама дели језик, простор и егзистенцијално искуство, нашу књижевност и културу представља неко ко чак и не пише на нашем језику, а о заједничком егзистенцијалном искуству да и не говоримо. И тако, када неко у Лондону или било где у мрежи мегалополиса на Западу каже танзанијска или афричка књижевност, прва асоцијација ће бити – Абдулразак Гурна, што истовремено значи да Танзанија може да престане да постоји, а да се то не види и не осети, јер „танзанијска” или „афричка” књижевност и није оно што настаје на територији Танзаније и Африке већ пре свега оно што пишу писци емигранти у Лондону, Њујорку, Бостону… на енглеском језику.
То је први разлог зашто су глобални медији Абдулразака Гурну одредили као танзанијског (афричког) писца: зато што им је циљ да симболички избришу аутентично искуство танзанијске и афричке културе тако што ће је заменити културом у избеглиштву. Те „културе у избеглиштву” веома личе на „владе у избеглиштву” подложне утицају домаћина који их користи и одржава у животу само зато да путем њих испуни своје политичке интересе. То је и разлог зашто Казуо Ишигуро није представљен као јапански писац: јер јапанску културу, за разлику од танзанијске или афричке, не треба избрисати – њој се даје право да постоји, што ће се потврдити када Мураками дође на ред за Нобела. Додуше, не Руи Мураками, кога читају у Јапану, већ онај други, Харуки, који више одговара глобалном укусу, јер код њега, Харукија, западни туристи нису серијске убице као код Руија.
И тако долазимо до другог разлога зашто је Абдулразак Гурна одређен као танзанијски писац: тиме богати север шаље једну врло јасну поруку младим људима у Танзанији, па и у целој Африци. Хоћете ли да постојите у нашим очима? Онда научите енглески и емигрирајте из ваших „вуко…” у наше мегалополисе а ми ћемо вам дати ексклузивно право да замените све оне људе које сте тамо оставили, јер више не желите да имате с њима било шта заједничко. Осим наравно оно од чега можете да имате користи овде код нас: мало егзотичне музике, мало историје као грађе за књижевност; све то зато да бисте могли да овде, у мегалополису, имитирате присуство култура које сте напустили и како бисте нам помогли да се представимо као „космополите” које су толерантне или чак заинтересоване за друге културе.
И заиста, присетимо се из ове перспективе свих оних брижних родитеља овде у Србији који не могу да дочекају да им деца напуне седам година и да онда крену да уче стране језике, већ их у доби од три године шаљу у енглеске вртиће, ваљда зато што се више плаше да им дете не научи енглески, него српски. Присетићу се и једне слависткиње из Италије која је на једном скупу запањено казала да српску књижевност у Италији не репрезентују ни Андрић ни Црњански, па ни неки живи класик, као што су рецимо Горан Петровић или Драгослав Михаиловић, већ… неколико овдашњих људи који су емигрирали у Италију и који тамо, на италијанском, пишу о ратовима деведесетих…

ДУХ ПОСТКОЛОНИЈАЛНИХ СТУДИЈА Читалац би могао да помисли да претерујем и да добитнику Нобелове награде, „танзанијском писцу” А. Г. приписујем нешто што му није блиско: рецимо то да је равнодушан према Танзанији коју је оставио иза својих леђа. Читалац, међутим, греши. У интервјуу који је дао поводом награде постоји детаљ који писца приказује управо у оваквом светлу. Говорећи о теми миграција, Гурна каже ово: „Чини се да су они [Британци који су гласали за излаз из ЕУ] јако изненађени да људи из разних места желе да дођу у просперитетну земљу. Зашто су изненађени? Ко не би дошао у просперитетнију земљу?” У овом одговору треба обратити пажњу на последњу реченицу у којој Гурна поставља једно реторичко питање. А реторичко питање значи да је одговор на питање или негативан (што би онда значило да би свако желео да дође у просперитетнију земљу) или се подразумева, што би онда значило да нико нормалан не би остао у својој земљи ако може да оде у неку просперитетнију. Оба одговора сугеришу две ствари: прво, да је нобеловац вероватно несвесно признао да му је новац („просперитет”) највећа вредност у животу – а тешко да је могуће замислити неку тривијалнију мисао – и друго, да они који из неког разлога не желе да напусте своје земље (па тако и Танзанију) за њега фактички не постоје. Није проблем што Гурна има симпатију за емигранте – иако он, очекивано, проблем миграција поједностављује – већ то што он нема никакву симпатију ни разумевање за оне који нису емигранти, односно за оне Танзанијце (или Африканце) које желе да остану у Танзанији (или Африци) иако она није просперитетна попут Британије и Европе. Ти људи су за њега једноставно нико, иако их он номинално представља као „танзанијски”, односно „афрички” писац.
И то није нека индивидуална особина Гурне. То је, просто речено, мишљење једне групе писаца и теоретичара књижевности који делују у оквиру тзв. постколонијалних студија. Све њих повезује биографска чињеница да су рођени у бившим колонијама, да су емигрирали на Запад, да су постали универзитетски професори или писци и да се у својим истраживањима или у својој књижевности пре свега баве питањем идентитета, и то тако да оштро негирају сваки национални идентитет, у име једног хибридног, наднационалног, емигрантског идентитета. Гурна је тако један апсолутно типичан пример постколонијалног интелектуалца као што је и његова негација националних идентитета исто тако типична, као што су типичне и теме његових романа и тема његове докторске дисертације.
Дакле, ако уистину ни по чему није део танзанијске културе и књижевности, каквим га представљају глобални медији, чијој онда то култури и књижевности припада Абдулразак Гурна? Одговор се сам намеће: књижевности мултинационалних компанија, односно Мегалополиса. Кључна идеја књижевности Мегалополиса јесте борба против било ког националног идентитета у земљама, бившим западним колонијама, одакле писци и теоретичари књижевности попут Гурне долазе. Ево и једног од бројних доказа: Едвард Саид, човек сличне биографије попут добитника Нобелове награде (рођен у Палестини, емигрирао у САД) написао је у својој књизи Култура и империјализам ово: „Живимо у глобалном окруже­њу с великим бројем еколошких, економских, друштве­них и политичких притисака што парају његово тек магловито схваћено, у основи нерастумачено и несхваћено ткиво. И свако ко поседује макар нејасну свест о овој целини, узнемирен је пред чињеницом да неумољиво себични, уски интереси – попут патриотизма, шовинизма, етничке, верске и расне мржње – могу заиста довести до масовног уништења. Свет напросто не може дозволити да му се то неколико пута догоди.“ Саид је овде недвосмислено на страни глобалних интереса (дакле интереса мултинационалних компанија) а против било каквог националног идентитета, па зато не прави никакву разлику између патриотизма и шовинизма. Другим речима, ако сматрате да извори воде на територији Србије треба да припадају Србима и грађанима Србије, Саид би вам рекао да сте шовиниста; они по њему треба да припадају целом свету, а када се то преведе на језик економије, то значи мултинационалној компанији са Запада која ће их купити за ситниш и продавати било где. (Што се у Србији, by the way и десило.)

ИДЕНТИТЕТСКА ФРАГМЕНТАЦИЈА И СТРАТЕГИЈА МЕГАЛОПОЛИСА Један од кључних задатака постколонијалне књижевности јесте разградња националног идентитета: када нека мултинационална компанија жели да се домогне ресурса из неке државе, посао може да јој отежа заједништво становника те државе, а ослонац тог заједништва је базични национални идентитет који их спаја. Насупрот томе, мултинационалној компанији посао олакшава идентитетска фрагментација становништва. У том случају оно је подељено на међусобно зараћене мањине, лишене заједничког ослонца. Све што Мегалополис треба да уради – а то упорно и чини – јесте да привилегује неколико група у односу на друге групе. На тај начин Мегалополис утврђује хијерархију између група, а привилеговану групу/е привлачи себи, јер је он гаранција припадницима тих група да ће задржати своје привилегије.
Тако се поново ствара друштво сталежа, као у феудализму, у коме ће припадништво сталежима бити одређено не више родословом већ спремношћу да се служи Мегалополису, односно мултинационалним корпорацијама. У таквом свету једина вредност биће новац, односно „просперитет”, како каже Гурна. Другим речима: спремност да све уради за новац и спремност да се у свему види само новац – што је, као што знамо, дефиниција корумпираности.
Задатак књижевности Мегалополиса јесте да људе одређене националним идентитетом претвори у корумпиране плаћенике без идентитета. Наравно, књижевност (Мегалополиса) није једино оруђе којим Мегалополис врши такво идентитетско обезличавање. Постоје и друге технике и други канали утицаја чије се деловање уједињује да би се на крају добио неко попут Николе Јокића, кошаркаша који се распадао играјући за Корпорацију, да би после тога мирно одбио да игра за репрезентацију Танзаније, односно Србије, извините.
Абдулразак Гурна припада, дакле, књижевности Мегалополиса, која за разлику од књижевности homo poetikusa, књижевности светске и националне, нема циљ да буде лепа и стилски упечатљива и оригинална, нити да открива нове форме и поступке приповедања: њен једини задатак је да учврсти догму коју Мегалополис намеће људима, а то је да морају да се одрекну свега онога што може да угрози Мегалополис и владавину капитала: пре свега, националног идентитета и националне солидарности а онда и концепта живота у коме новац нема кључну улогу. Зато је код овогодишњег добитника Нобелове награде за књижевност све тако досадно предвидиво и обезличено: тамо где очекујемо да чујемо личност ствараоца, чујемо само још један безлични глас Мегалополиса.
Постоје, дакле, две књижевности: прва која припада Мегалополису и која ради за њега, и она друга која осветљава Мегалополис и открива његову антихуманистичку суштину. Своју књижевност Мегалополис ће промовисати, протежирати, награђивати и финансирати: ону другу, која му се одупире (јер познаје и веће вредности од новца), Мегалополис ће жигосати као „хомофобну”, „фашистичку”, „мизогену”, „расистичку”, додајте шта год вам падне на памет, како би је на крају, ако му успе, потпуно избрисао. Међутим, управо ће та проказана и тајна књижевност, лишена међународне славе и међународних награда, једина бити у стању да нам пренесе суморну истину о свету у коме живимо. И док књижевности Мегалополиса наводи људе да раскину везе с ближњима како би могли да беспоговорно служе господарима новца, ова друга књижевност открива им, сасвим супротно, истинску природу савременог робовласништва. Један други писац, који је попут Гурне био емигрант, али неуспешан и без каријере, то је изразио на овај начин: „У свом роману о Лондону намеравам да покажем грозно робовање данас новцу. Страшни напор милионских маса који сваки дан, сваки дан поново, иду на рад, и враћају се на рад, да би могли да купе фрижидере, радио, апарат за телевизију. Да покажем како је ужасно да све оно што је човек некада добијао младошћу, храброшћу, веселошћу, данас може само купити. За новац.“


Један коментар

  1. Г. Владушић је потпуно у праву. Нобелова награда за књижевност је већ поодавно изгубила свој ореол компетентности за препознавање квалитета књижевног дела (једнако као што се то догодило и са нашом НИН-овом наградом). То сам већ изразила у свом коментару о Нобеловој награди за мир. Уручивање Награде неадекватним особама, Нобелову награду за књижевност потпуно дисквалификује као институцију којој треба да верујемо и да је поштујемо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *