НАШ КАМЕН

Осврт на месец септембар који је управо прошао суочава нас с мером сурових промена у стварности која нам је суђена ево већ другу годину заредом. Оптимистична ишчекивања, ведрина и прављење планова о „поправкама“ живота, укратко све оно што је било неписано правило за лагодније дане краја лета, доскоро је било право дато свима, „демократично и бесплатно“. Сећање на то заводљиво живљење касног лета и „радости без разлога“ данас је ишчилело, а усталио се нови обичај састављања спискова „Ко нас је све напустио овог лета“. Промена септембарске традиције као непосредни учинак широког спектра забрињавајућих криза, највише пандемије и најновијег ковид таласа, те њима придружених ограничења и претњи, променила је и све нас. У току је лични и колективни „ресет“, наше ново психолошко подешавање у условима опасности.
Србија је на петом месту листе земаља с највећим „вишком смртности“, односно такозваним секундарним морталитетом, извештава британски „Економист“, док еминентни српски доктор разоткрива стварно значење загонетке „прекобројних“ смрти: Помрећемо не од ковида већ од рака и од коронарне болести: 30.000 прошле године умрло од рака, 10.000 више него претпрошле; 78.000 умрло од кардиоваскуларних болести, 50.000 је српски просек.
Статистика, не само она најнесрећнија – демографска, постала је црна тачка у реалности нашег простора. Да ли судбинском неправдом, тек низ различитих драматичних чињеница беху књиговодствено сабране баш у септембру, премда су се проблеми и губици „запатили“ у месецима који су претходили. Допринос овом календарском инату у пописивању минуса дао је чак и неочекивани пијачни барометар, потврђен гласом с високог места (сектор Народне банке Србије), одакле извештавају: у августу ове године забележено је једно од највећих поскупљења воћа и поврћа за последњих десетак година у нашој земљи.
Стварну, тешко поправљиву драму нације, међутим, открива саопштење Републичког завода за статистику: од почетка године па до краја августа у Србији је рођено 39.965 беба, а преминуло 82.681 особа; за осам месеци негативан природни прираштај износи 42.716 становника. Демографи настављају да мраче, па кажу: Ове године у Србији ће бити забележени рекордно мали број рађања и рекордно велика смртност. Ако се, наиме, задржи тренд броја живорођених и умрлих у првих осам месеци, негативан природни прираштај до краја године у Србији ће износити најмање 64.200 становника. Још један град ишчезава из српског животног и виртуелног земљописа!
У новим приликама – када нас је „све мање и све смо старији“ – не важи углађена стоичка помиреност која смрти ласка да није друго до део живота. Јер смрт је аванзовала, постала је владар садашњице.
Слутимо ли да је преко низа историјских околности, политичких и економских, дивљом-транзицијом-у-капитализам погодности, овде на велика врата хрупио такозвани Велики ресет, а најпре његове најважније поставке о смањењу и контроли становништва? Ко се ругао теоријама завере, можда јесте дангубио, али чињенице потврђују да се програм испуњава. „Дистопијска Агенда УН 2030, односно давосовски Велики ресет, јесте једна од најопаснијих и истовремено најмање схваћених промена у протеклих барем стотину година светске историје“, каже Вилијем Енгдал, писац и истраживач чија су луцидност и познавање светских прилика неупитни. Енгдал упозорава да „реорганизација светске економије од главе до пете – режирана од стране котерије технократских корпоративиста, а са екипом са Светског економског форума у Давосу у првом плану (…) – не представља некакав предлог за будућност. Она је добрано у фази реализације док свет остаје у сулудом карантину због вируса“.
Будући да се дистопијска агенда пред нашим очима обистињује, да ли је уместо опште пометености под притиском наведених застрашујућих токова живота, умесније размишљати о могућностима одговора који не би био фаталистичко мирење с неминовностима? Има ли овде снаге за проактиван унутрашњи и спољни национални ресет, за подешавање на нулту тачку лишену познате пасивности и малодушности који владају колективним свесним и несвесним нашег простора?
Пишући недавно о „живој смрти“ и умирању руралне цивилизације, писац Милован Данојлић није само пренео свој утисак да је „живот ударио у невидљиви зид, изгубио полет и правац“ већ је, смирено и охрабрујуће, поручио: „Нама, кратковеким смртницима, то личи на смак света. Што, историја нас томе поучава, не може бити истина. Садашње умирање је, вероватно, увод у обнову, припрема препорода. Оно што ће се из пропасти родити, тек се на махове наслућује. То што долази свакако ће бити јаче и здравије, по укусу далеких и нерођених бића.“
Будући да из овог песниковог исказа разумемо разлоге за веровање у препород, као и извесност да је то судбина намењена још „нерођенима“, остаје питање – како да овде и сада остваримо преображај и увод у обнову, а да то не буде тек паролашко и фразерско мантрање о светлој будућности?
Професор Слободан Антонић залаже се у том смислу за целисходно успостављање националних црвених линија. Као граничника од којих нема узмицања, малодушности и мирења с „реалношћу на терену“ и „приликама у свету“.
„Наше црвене линије су наша деца и Косово и Метохија. Безочно су нас гурали и сабијали, ми смо се бранили и повлачили, али за то двоје стварно више немамо где да се повлачимо“, пише Антонић. Детаљно предочавајући појединости о настојању атлантиста да преко образовног система и сексуалног васпитања овладају свешћу и будућношћу нашег најмлађег нараштаја, Антонић упозорава на непревладану опасност да се ова линија одбране разлабави!
Поводом друге црвене линије – Косова и његовог „непрестаног штрпкања“, он опомиње: „Најновији упад паравојне полиције из Приштине северно од Ибра део је старе игре: 1. Сецесионисти најпре употребе силу у покушају да узму оно на шта немају право; 2. Позове се ЕУ да посредује; 3. Београд, у име ЕУ интеграција, попусти и уступи им најмање трећину онога што Приштина захтева. И тако, све док Приштина не добије све. Морамо да престанемо с игром ’трећина по трећина, волим ЕУ’. Не треба више ништа дати, ни српски камен за купус, ништа.“
Чини нам се да је овде поменути „српски камен за купус“ снажна и неодољива метафора која заклиње да се по било коју цену, па и по цену сукоба, не сме отуђити оно што је идентитетски и духовни, колико и материјални, услов опстанка.
Храброст да се успоставе и учврсте не само поменуте већ и друге националне црвене линије (Јасеновац, култура, наслеђе, језик и писмо) може бити препозната у многим гласовима које данас слушамо. Епископ будимљанско-никшићки Методије, у беседи по устоличењу у манастиру Ђурђеви ступови прошле недеље, подсетио је да снагу земље и народа не чине бројност популације и њена величина, већ величина духа који у том народу обитава. Нескривеној духовној кризи народа којем се владика обраћа потребан је снажан лек. Тај лек је, сматра беседник, повратак изворним духовним коренима. Невоља је, међутим, и то што у општој духовној запуштености и отуђености значење појма „изворни духовни корени“ за многе остаје нејасно и далеко, мора се наново учити, срицати и упознавати. Наш камен је и стога тежак. Таквим га, дакле, не чине само нове тешке околности које нам је спаковала перфидна агенда екипе из Давоса. Предамо ли пак „камен за купус“ у туђе руке, неће нам бити лакше. У том је случају све извесно: нећемо опстати.

4 коментара

  1. Tоплица

    Као прво, честитке Љиљани на избору актуелних тема ! Ово данас, можда чак, по важности превазилази свe претходнe наслове.
    Ми. људи из сфере техничких струка, имамо правило да појаве пратимо логиком математике. И сваки пут где у анализи математика није задовољена, заустављеног даха враћамо се анализи изнова. У сложеном животу математика наравно не може да реши све, али знамо да је живот увек резултат компликованих но егзактник процеса. Тако ни оптимизам не вреди ништа ако не поседује нужни наговештај реалног. Ни онај уопштени драгог нам М. Данојлића. Заиста, где су сада бројни народи Евроазијског копна – Скити, Сармати, Кимеријци, Печењеги, Кумани. . . ? А некада су доминирали огромним пространствима. Бог нас је створио са инстиктом одржања своје врсте а, поред другихсе смањује број његових носилаца. Разлози нису само у цивилизацији, вери , економији, савременом начину живота. Најважнији разлог лежи у пасионираности народа, а баш ту смо очајно слаби. Не знамо да ли је преведена књига Лева Гумиљова – Етногенез и биосфера земље. Вероватно није – а штета !

    • Tоплица

      Исправка. Иза речи – Бог нас је створио са инстинктом одржања своје врсте- стајало је: а тај инстинкт нас напушта па ће ови градови што нам годишње нестају годинама бити све већи јер се смањује број способних за репродукцију док ће старији умирати као и до сада . . . док их тече.
      О разлозима за белу кугу написано правилно.

  2. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Članak LJiljane Bogdanović “Naš kamen” odličan i poučan, kao i uvek, o aktuelnim temama

    U prethodnom komentaru sam pogrešio u ispunjavanje prve kolone. Osvrnuću se ponovo na dva najaktuelnija problema: Demografska politika i Upad paravojnih kosovskih snaga na Jarinje i Brnjak:
    1. Demografska politika u Srbiji. Formiran je Demografski Savet 2018. (predsednik Saveta AV) za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge koja vlada u srpskom narodu. Smatram da rešenje nije adekvatno, bazira se na globalni demografski problem Srbije a kod Srba je natalitet ispod minimuma. Na natalitet utiče kultura, vera, tradicionalizam, a negde i ideološki separatizam da mnjina postane većina i zauzme teritoriju, kao na KiM. FINANSIJSKE PODSTICAJNE MERE radjanja su takmičarskog karaktera (ko ima najviše dece najviše dobija dečji dodatak, po novim rešenjem: … za treće dete 12.000. din; za četvrto – 18.000; i za peto dete 18.000. din.), što nije dobro za Srbe sa belom kugom, oni ne mogu nikako da se takmiče u natalitetu sa albanskim muslimanima, Romima, Bošnjacima, koji su i do sada konstantno imali nadprosečan natalitet. To će stvoriti joć veće razlike u natalitetu Srba i ovih drugih kojima najviše idu na ruke nove podsticajne mere? Sa “neadekvatnim merama” vidimo šta se desilo Na Kosovu (istrebljenje Srba, otimanje teritorije).
    POTREBNO JE PRAVEDNO demografsko rešenje: ramnopravna stimulacija radjanja PO BRAČNOM PARU – a ne po broju dece. Na primer, budući srpski bračni par, albanski, romski bračni par – da dobiju isti dečji dodatak limitirano na 1-2-3 dece, ništa više. Nacional. zajednice ako hoće 5-7-8 dece neka iih sami izdržavaju zašto Srbi da stimulišu njihov natalitet.
    A SRBI SA BELOM KUGOM da formiraju interni Demografski fond za dopunski dečji dodatak za svako rodjeno srpsko dete.
    ZANIMLJIVOSTI: Kina je tri decenije imala ograničeno radjanje na jedno dete po bračnom paru, ko je imao više dece plaćao je porez državi. Skoro je to ograničenje smanjila na dvoje dece, a u zadnje vreme na troje dece; Evropa najviše finansira veliki natalitet bračnih parova i izdvaja socijalu za decu – zato se Evropa ubrzano islamizira i afrikanizira; U Titovo vreme i dalje, odvajao se dečji dodatak po kriterijumu: prosek prosečne plate po članu domaćinstva: Albanci sa velikim brojem dece uvek su ispunjavali kriterijum za dečji dodatak (mnogi su imali veči d.d. od plate); Danas Demografski Savet Srbije najviše finansijski podstiče natalitet “po broju dece”, ko ima najviše dece najviše dobija dodatak(!)? Za Srbe minimalna korist, postaće manjina u daljoj budućnosti, kao na KiM! Potrebno je demogtafsko rešenje – RAMNOPRAVAN TRETMAN svih pračnih parova, bez obzira na nacionalnost???

    UPAD PARAVOJNIH KOSOVSKIH SNAGA na Jarinje i Brnjak
    Za sve je kriv-uzrok Briselski sporazum i integrisana administrativna linija u carinsku granicu 2013. Albanci su sve dobili, demonstriraju snagu samoproglašene države Kosovo da sprovedu sporazume oko registarskih tablica. Možda su dobili tajno odobrenje od Kfora da udju na sever i granicu, ali od Srba nisu dobili (po sporazumu). Nije Vučić trebao da govori, citiram: “neka Albanci tretiraju kako hoće, za njih su Jarinje i Brnjak granica, za nas, Srbiju, to su administrativni prelazi? Za njih je Kosovo država (misle po Briselskom sporazumu sve dobili), ali za nas je naša Južna pokraina Kosovo i Metohija! – Jeste tako, ali zašto to ne piše u Briselskom sporazumu? Postoje mnogo pitanja bez odgovora, mnogo kontradiktornosti, mnoga iskrivljena timačenja sporazuma i dogovora i ne-dogovora da je narod zbunjen, nezna šta je istina. Briselski sporazum treba pod hitno poništiti dok još ima vremena, dok još nije oteto-predato KiM? Da ne dužim, hvala na razumevanju. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *