Марица Живановић Пољо – Србију „буше“ до темеља?

Свима поручујемо да ћемо искористити све правне и легалне начине да дођемо до решења које је за нас једино прихватљиво – да сви облици истраживања литијума престану, а странци нестану с наше земље, каже професор и активиста покрета „Неко брине за Левач“, насталог као одговор страним корпорацијама које су у Србији, после „раних радова“ на златним жицама око Бора, сада кренуле на њен „стомак“, Западну Србију, и устремиле се право на њено „срце“, Шумадију!

Деценијама уназад многи аналитичари „бомбардују“ нас метафором „Србија је избушена страним агентурама као швајцарски сир“! А од пре неколико година, кад су Србију до саме дубине земље, до физичког темеља, озбиљно почеле да „буше“ стране корпорације, аналитичари су „нестали“, а главе је почео да диже српски народ, свестан да му је угрожен биолошки опстанак. Јер после „раних радова“ на златним жицама око Бора стране корпорације су сада кренуле на њен „стомак“, Западну Србију, и устремиле се право на њено „срце“, Шумадију! Сасвим прецизно, на Левач у Централној Србији!
Ту, на лицу места, у пољима Рековца недалеко од манастира Каленић, на путу између села Драгово и Мотрић где је извршена прва бушотина, мештани нам кажу – наше локалне власти тврде да истраживања у нашем крају не ради „Рио Тинто“, већ нека друга фирма! Као да ми не знамо за јадац. Направили ко зна коју по реду фирму ћерку, која може да се зове и Голијат, али ми, овдашњи Срби смртници спремни смо за борбу с дивом и поручујемо им „Неко чува Левач“!
Овако размишља и Марица Живановић Пољо из села Велика Крушевица у Левчу, архитекта по звању, професор Средње стручне школе у Крагујевцу по занимању, жена која се одважила да људе Левча позове на побуну против немилосрдног уништавања земље која их „држи“ и храни – она је наш саговорник у овом броју „Печата“.

Шта вас је подстакло да пружите отпор локалној власти која прослеђује и спроводи решења надлежног министарства о истраживању литијума и бора у Левчу?
Онога тренутка када смо из медија сазнали да је село Рековац на некој мапи, не знам чијој, назначено као једна од десет локација у Србији на којима ће се вршити истраживање руда литијума и бора, у нама, Левчанима, јавио се бунт. Кроз незваничне разговоре покушали смо да дођемо до неких информација, али су оне биле оскудне и непроверене. Питали смо се да ли је у демократском свету могуће да локална власт, како смо чули, прослеђује нека решења надлежног министарства „извршиоцима радова“ на нашој земљи о којима ми ништа не знамо. Па кад нисмо успели кроз незваничне разговоре да дођемо бар до основних информација, затражили смо званично објашњење и потпуну информацију, међутим у Општини Рековац су нам тврдили да ништа не знају о томе. То нас је, онда, убедило да једна неформална група људи ипак мора да сазна шта се догађа на територији наше општине мимо нашег знања, и дошли смо до информације да су на неким локацијама већ рађена истраживања литијума и бора. Управо идемо на једну такву локацију. 
Док не стигнемо на само место, реците шта сте после тога предузели!?
Мислим да је наш велики проблем, уопште, неправовремено и неистинито или полуистинито информисање, па сам с пријатељима направила једну фејсбук групу са циљем да само почнемо да причамо о томе што смо сазнали. Верујте, било је „откровење“ колико је људи, углавном мештана, почело да се јавља и да нам шаље фотографије из времена када су та истраживања рађена, значи из фебруара и марта 2020. године. Поново смо тражили од општине и надлежног министарства да нас обавесте о чему се ради и сазнали смо да је та корпорација у Србији још од 2017. године, али да то није „Рио Тинто“ него такође аустралијска корпорација која се зове „Јадар Рисорсис“, и која је код нас основала фирму ћерку под именом „Јадар литијум д.о.о“. И онда почиње један замршени алгоритам отварања и затварања фирми, мењања њихових назива како би било што теже ући им у траг и сазнати ко је, у ствари, носилац радова. На крају смо ипак добили на увид документа да је фирма „Јадар литијум д.о.о.“ добила решење за истражну површину на чијем се делу сада налазимо, и која износи 75 км2. Такође, и да су 2020. добили дозволу за продужетак истраживања на још две године, па је с новом истражном површином која је добијена 17. априла ове године, и износи 98 км2 (наслања се на постојећу истражну површину и иде према Јагодини), целокупна истражна површина достигла 175 км2, што је, буквално, половина површине територије наше општине Рековац. Та истражна површина се наставља на јагодинску општину, практично то је иста површина која је морала административно да се разграничи, а онда се наставља још сто километара квадратних на територији општине Јагодина и укупно износи око 275 км2 истражног простора. Дакле, све у једном потезу. Међутим, баш данас сам погледала у АПР и видела да та фирма више не постоји.

Опредељени за добро

Марица Живановић Пољо каже да је као и сваки смртник веровала у успех протеста, јер у својој суштини он значи борбу добра против зла које је постало неподношљиво и о коме више ниједан праведник не може да ћути. Међутим, изненадила се натпросечном одзиву Левчана протесту, као што су се изненадили и локална власт и страна корпорација. Али разлози доласка на протест су јасни. Јер неформална група грађана „Неко брине за Левач“ је непрофитна, аполитична и једини циљ јој је да странци који би да експлоатишу литијум и бор што пре и неповратно напусте Србију. Тако, ваљда, размишља сваки човек који воли своју земљу и свој народ, а група је на тој платформи и успела да анимира неочекивано много присталица.

И шта сте урадили када сте дошли до свих тих информација?
Када смо добили све папире, покушали смо да сазнамо шта се десило на бушотинама које су већ урађене, односно шта су резултати истраживања. У том циљу резултате смо послали стручњацима, нашем познатом геологу проф. др Миомиру Коматини и његовој ћерки која је такође геолог, а који су нас истога тренутка позвали и рекли нам – ђаво је однео шалу, сваки покушај даљег истраживања морате да зауставите јер за то постоје бројни разлози, поготово када је у питању водни систем с којим и иначе у Левчу кубуримо и веома смо забринути шта нам се дешава с водом. Наша брига је постала још јача откад је страна компанија добила дозволу за проширење територије на којој ће вршити истраживања. Покушавали смо поново да „пробудимо“ локалну самоуправу, да тражимо од одборника да проблеме ставе на дневни ред и изјасне се тим поводом, али то се још увек није десило нити има најава да ће се ускоро десити. Истина, на претходној седници Скупштине нашој неформалној групи грађана дозволили су да се обрати присутнима под тачком разно, али наш проблем није никога заинтересовао. Осим једне одборнице, којој свака част на разборитости и храбрости, јер је имала потребу да прокоментарише то што се догађа. Сви остали су изашли напоље. 
Да ли је тај тренутак био „клик“ за вас да спас не можете да тражите тамо где знате да спаса нема?
Наравно да нам је одмах све било јасно, и одлучили смо да покренемо петицију којом ћемо захтевати обуставу свих истраживања у вези с фирмом „Јадар литијум д.о.о.“; петицију је већ потписало око 1.800 људи од отприлике 10.000 који овде још увек живе, јер велики део се иселио или у градове или иностранство. Кренули смо с организацијом протестног скупа под називом „Неко брине за Левач“, који је имао изузетан одјек у нашем крају, и посебно у медијима, тако да више у Левчу не постоји нико коме није јасно каква се опасност надвила над нашим крајем. 

Референдум није прихватљив

Председник Србије наговестио је да би проблем истраживања литијума и његове евентуалне експлоатације у Србији могао да се реши референдумом. Али, молим вас, како може да се спроводи референдум међу становништвом које није ваљано обавештено о ствари за коју треба да гласа. Друго, како би било формулисано референдумско питање, а треће – ко би бројао гласове. То су основни разлози због којих је референдум за нас неприхватљив. Међутим, знамо ми да су профитери спремни на све, па и на то да зарад личних интереса раселе и пола Србије, што доказује дефинисање 10 тачака или локалитета на којима се врши истраживање, а због којих ће, како најављују, изменити и Просторни план. Изгледа да их уопште не интересује што ће проблем у том случају сасвим сигурно стићи и до самог Београда!

Ево нас на месту претходних истраживања где тренутно нема никаквих радова, али где трава више не расте. Може ли то да вас превари и заустави вашу даљу одбрану и чување Левча од непожељних гостију?
Наравно да будно мотримо шта се догађа с нама и око нас, јер наша је обавеза да Србију оставимо у наслеђе нашим потомцима ако не бољу и лепшу од оне коју смо наследили од наших предака, онда бар онакву какву смо је затекли. Тако смо и запазили да су се они пре отприлике месец дана поново појавили у селу Доња Сибница, где је претходно рађена једна бушотина, закупили су тамо неки простор на приватном имању иако стално молимо мештане да не дају земљу у закуп и не продају је, и колико смо чули, радили су с неким узорцима, али немамо информацију о чему се конкретно ради. 
Земља је овде обрађена, и по роду који је донела види се да је плодна. Шта једног сељака који живи искључиво од пољопривреде, или можда и неког запослења у оближњем граду, може да натера да је преда у руке неком другом, а поготово странцу? 
Сада је постало јасно да се цела Србија, земља сељака, нашла у том тешком и сасвим непотребном проблему. Ми у Левчу смо, на пример, у средишту између Крагујевца, Јагодине, Краљева, Трстеника и људи су одлазили у те градове зато што немамо стратегију развоја пољопривреде и села која би омогућила да живе од рада на својој земљи. Сигурна сам да када би се политика према селу и пољопривреди као нашој основној и приоритетној привредној грани променила, већина људи би се вратила својој земљи уместо да у градовима раде за мале плате, живе као подстанари, а овде имају Богом дану земљу из које рађа све што у њу посејете. Велика је грехота да се уништи овакав предео с континенталном жупском климом, створен за воћарство и виноградарство. Имамо неколико озбиљних винарија и приватних газдинстава која продају своје изузетно квалитетно вино и ракију и не налазим оправдање да властима у Србији интерес странаца буде изнад нашег националног интереса.
Колико становника има општина Левач?
По последњем попису у општини Левач је живело нешто више од 11.000 људи. Сигурна сам да је тај број сада знатно испод 10.000, а пунолетних питање да ли има око шест или, евентуално, седам хиљада. Нажалост, немам прецизне податке о тренутној ситуацији, али знам да је у последњој деценији много младих отишло у потрази за голом егзистенцијом и наша власт тим аргументом оправдава страну окупацију Србије уместо да субвенције које даје странцима усмери ка селу и пољопривреди. Уверена сам да би Србија у том случају поново „процветала“.

Борба Давида и Голијата

Мора много да се ради на терену, јер ово је борба Давида и Голијата. Никада нећемо сазнати колики је новац уложен у ове послове и игре, али баш зато не смемо дозволити да Србију било ко увуче у пропаст. Овде још неће да откупљују земљиште, као што то раде у Подрињу, међутим људи овде су озбиљно забринути због те могућности, па кад код некога у селу дођу да буше бунар, нас зове бар троје људи у страху да су дошли ти незвани гости, и предлажу да их фотографишу. Страхом се веома успешно манипулише, и зато ми свакодневно освешћујемо и храбримo људе.

Можете ли да наведете још неку земљу у свету где се истраживања литијума врше на плодним, насељеним просторима?
Покушавала сам да пронађем такав пример, али нисам успела. У недостатку аргумената власти Србије делују на основу замене теза, оптужују нас да смо против развоја Србије, ругају нам се, кажу да бацимо телефоне ако смо против ископавања литијума од ког се праве батерије за њих, а литијум је у свету одавно превазиђен. На основу пројекта који смо добили претпостављамо да су ово пробне бушотине, а да би она права, дубинска бушења, требала да почну за две до три године. 
Нажалост, Рековац је само једна од десет локација за истраживање. Постоји ли платформа на којој може да се организује заједнички отпор?
Да, постоји десет обележених тачака на којима треба да се истражује присуство литијума. Поред Левча ту су још и Јагодина која се наслања на нас, Горњи Милановац, Чачак, Пожега, Лозница, Ваљево. Значи, сви смо ми у истом лонцу за кување жабе, јер претпостављам да производња неће бити уз свако налазиште него на једном месту, вероватно код Лознице, али за нас је и то погубно јер уништава пољопривреду од које бисмо сигурно остваривали већи доходак него што би била бедна рудна рента. Друго, овде нема обучених људи за рударски посао, а ни у будућности нико не жели да му дете ради испод земље. Треће, сваки рудник има свој радни век, па шта ће бити кад руда буде до краја експлоатисана. Надаље, за чије здравље ми да дамо ову природну лепоту коју нам је Бог дао. Не постоји, очигледно, ни један једини разуман аргумент да то богатство и лепоту уништимо, и све наведено може да буде свима нама платформа за отпор поробљивачима. У Левчу поред природних лепота постоје многобројне верске знаменитости, попут манастира Каленић, затим културно-историјски простори који су значајни за развој одрживог туризма, тако да су то потенцијали какве немају многе земље, а ми имамо и хоћемо да их уништимо. Стоји тврдња да су распродају земље започеле неке претходне власти, а наше је питање зашто актуелна власт није прекинула издавање актуелних решења. Општина увек извлачи аргумент да она није надлежна за издавање решења него министарство. 
Мислите ли да стране корпорације, кад већ имају подршку и дозволу Владе Србије за истраживање руде и њену експлоатацију, могу и желе да разумеју захтеве нас, обичних смртника?
Нисам сигурна, али не могу да не наведем једну чињеницу. Наиме, иза протеста у Рековцу 3. септембра представници стране корпорације дошли су у општину и тражили од председника Ђорђевића да позове представнике МЗ. При томе су рекли да они нису обавезни да се одазову, али су нагласили да је ово чин добре воље и да они народу желе да појасне о чему се ради, да то није ништа страшно. Али људи дуго нису били спремни ни да нас саслушају и да размисле о чему се ради него су то схватили тек на протесту и разумели да може да им буде нанесена непоправљива штета. Значи, схватили су да иза овога нема даље, да је ово крај, јар ако пусте странце да им запоседну земљу, остаћемо без Србије. А и наш биолошки опстанак биће доведен у питање. Мислим да то странце уопште не интересује.
Шта ћете предузети ако странци и наше власти не одустану од својих намера?
То је заиста најтеже питање, али свима поручујем да ћемо искористити све правне и легалне начине да дођемо до решења које је за нас једино прихватљиво – да сви облици истраживања литијума престану, а странци нестану с наше земље. Ако не успемо, мораћемо да предузмемо неке друге начине борбе!


Један коментар

  1. Sumadinac_035

    Nasi Dedovi su ginuli da cuvaju srpsku zemlju. Mi danas nemamo pravo da ignorisemo njihov herojski cin niti imamo pravo da sada budemo veleizdajice.
    Nema predaje – CCCC

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *