КО ЈЕ НА НИШАНУ АУКУС-а?

Петнаести септембар ове године је била среда и до пред сам крај дана изгледи су били да је то сасвим обичан дан. Онда су, неколико минута пре десет сати увече (британско време), почеле да на друштвеним мрежама стижу поруке о обраћању нацији премијера Бориса Џонсона уз америчког председника Џоа Бајдена и аустралијског премијера Скота Морисона…

Врло занимљиво, помислили смо, ни речи о томе у претходним дневницима, по новинама, порталима. Чему овако изненадна природа обраћања? Да неће случајно да објаве рат Кини? Кина пада одмах на памет с обзиром на географски положај Аустралије. Да ово прво двоје праве пакт с Пољском, Русија би падала на памет, овако – Кина. Али објавили су га Француској. Метафорички. Од правог рата ништа (за сад), него се радило о томе да ова тројица добродушних и добронамерних политичара желе да објаве који су плодови рада њихових војних министарстава и других важних агенција још од састанка Г7 у Корнволу јуна ове године до, ево, овог дана у септембру. Резултати су – АУКУС!
Australia–United Kingdom–United States – AUKUS! Оригинално име и, што је најважније, лако се памти. С једне стране, на Атлантику имамо НАТО, а с друге, на Пацифику имамо АУКУС. Лепо. Што се самог имена тиче, само да констатујемо да је најчувенији акроним југозападног Пацифика – ANZAC, Australian New Zealand Army Corps, скупа војних јединица из ове две земље које су се бориле у Првом светском рату на страни Британије. Биле су ту аустралијске империјалне снаге (Australian Imperial Force – AIF) и новозеландске експедиционе снаге (New Zealand Expeditionary Force – NZEF). Укупно 50.000 Аустралијанаца и 8.500 Новозеланђана. Најчувенија битка ANZAC јединица била је код Галипоља у Турској 1915. године. Како је то изгледало каже податак да је NZEF ту изгубио 85% војске – 2.700 погинулих и 4.700 рањених. Aустралијски режисер Питер Вир je својeвремено (1981) направио одличан и потресан филм на ту тему – „Галипоље“.
Antipodians (шаљив, по потреби поспрдан енглески назив за Аустралијанце и Новозеланђане, људе с јужне хемисфере), дакле, када чују нови акроним који подсећа на стари, имају најблаже речено помешана осећања историјског поноса и егзистенцијалног ужаса. Но то су, наравно, само детаљи јер се, како већ сад сви знамо, перцепција публике да обликовати и усагласити са стратешким политичким и војним трендовима.
Борис Џонсон је те септембарске вечери ово најавио: … стварамо нови трилатерални одбрамбени савез АУКУС са циљем да блиско сарађујемо како бисмо сачували безбедност и стабилност Индо-пацифичке регије… и даље, сврха овог савеза је да помогнемо Аустралији да развије флоту подморница на нуклеарни погон, с тим што треба да нагласимо, наравно, да ће се дотичне подморнице кретати помоћу нуклеарних реактора, а не наоружане атомским наоружањем. Наш рад ће у потпуности бити у складу с обавезама које смо преузели у оквиру међународног Уговора о неширењу атомског оружја (1970). Џонсон је даље истакао да је овај пројекат технички врло захтеван, да ће трајати неколико деценија и да ће бити заснован на искуствима и знањима које је Уједињено Краљевство стицало током неколико генерација у последњих шездесетак година.

[restrict]

ШАМАРАЊЕ ФРАНЦУСКЕ Још неки кључни појмови споменути у овом говору су: слобода, демократија, пријатељство, снага, природни партнери, велики подухват, безбедност, нова радна места у Британији… И све би то било тако фино и красно да нису одмах почела да се намећу озбиљна питања. Да се разумемо, питања, не у смислу да су новинари великих светских агенција и медијских велесила похрлили са занимљивим и провокативним питањима, не, већ питања као логички след која појединац с дискретним познавањем историје, географије, те економских и политичких трендова може да наглас постави.
Ево првог питања. Аустралија је 2016. склопила уговор с Французима о куповини 12 Баракуда подморница на дизел-погон (60 милијарди евра). Шта је с тим договором? Ништа, Аустралијанци променили мишљење. Како и када су Французи сазнали за ову промену „мишљења“? Па с конференције за медије 15. септембра увече, ко и сви други. (То је та метафоричка објава рата.)
Министар спољних послова Жан-Ив ле Дријан је 20. септембра у једном интервјуу лепо објаснио да је овај уговор био саставни део француске Индо-пацифичке стратегије која је укључивала и Индију, а чији је циљ стабилност и мир регије у којој живи око два милиона француских грађана (Реунион и Мајот у Индијском океану и Француска Полинезија, Нова Каледонија, те Валис и Футуна у Тихом океану). Овакво понашање Сједињених Држава које сматрају цео Пацифик за своју приватну територију не може се толерисати. Па Француска је најстарији савезник Сједињених Држава, изјавио је министар Ле Дријан изражавајући своје геополитичко и историјско огорчење а да се економске стране ове „ситуације“ није још ни дотакао. Наиме, шта ћемо сад с оних око 60 милијарди што нам дугујете на основу уговора за изградњу, плус за износ који нормално иде после продаје и који се односи на одржавање и обнављање? АУКУС и уговор о подморницама су велеиздаја, закључио је министар.
Скандал је, виђен из Париза, попримио сасвим озбиљне димензије и Французи су повукли своје амбасадоре из Вашингтона и Камбере. Треба напоменути да је то први пут да Париз повлачи амбасадора из Америке још од времена рата за независност од Британије (1775–1783). Французи су дакле схватили да су им се ово троје „савезника“ бар неких шест месеци домунђавали иза леђа и ковали овај савез. Занимљиво је приметити, каже Лорд Рикетс, бивши британски амбасадор у Паризу, да Французи очигледно сматрају да су коловође Американци и Аустралијанци, а да су Британци овде само саучесници. И заиста, у званичним саопштењима, Париз спомиње Вашингтон и Камберу, али не и комшије преко Ламанша (или Енглеског канала, зависи с које стране се гледа).
Портпарол Кремља, виспрена Марија Захарова на све то каже Французима: па знате шта, тако вам и треба кад сте, под притиском Американаца, а због украјинске кризе, обуставили испоруку бродова Мистрал нашој морнарици (2014). Толико о принципима.
Но још је један детаљ овде битан у вези с подморницама. У чему је разлика између дизел и нуклеарног погона? Па, дизел је конвенционални погон и ти пловни објекти имају ограничен радијус кретања. Нуклеарни погон омогућава подморници да буде нечујна, да се креће великим брзинама током дужих временских периода и има неограничен радијус. Дизел-подморница је спорија, користи електричне батерије и може да остане под водом тек неколико дана при споријим брзинама или неколико сати при већим брзинама. Значи, ако је сврха подморнице да брани територију Аустралије од напада стране флоте, дизел-подморнице су сасвим адекватне. Али уколико желите да подморнице користите у стратешке сврхе, онда вам треба нуклеарни погон. С тим што стратешка сврха на Јужном Пацифику вероватно не значи очекивање претње и непријатељства из Чилеа, Перуа или с Мадагаскара, Шри Ланке и Папуа Нове Гвинеје већ, како ствари стоје, из Кине и можда још понеког, никад се не зна.
Постоје, наиме, назнаке да ће нова флота подморница бити стационирана у Перту, граду на западу Аустралије, на Индијском океану. То значи да преуређивање Перта у поморску базу спремну да угости нуклеарне подморнице може да почне одмах. Обратите пажњу да смо намерно написали „нуклеарне подморнице“ а не „подморнице на нуклеарни погон“. Нове подморнице ће бити готове за неколико деценија. У међувремену би могли савезници Американци да помогну Аустралијанцима, па да ту базу користе њихове подморнице којих већ има и на нуклеарни погон и наоружаних нуклеарним оружјем.
И још једно запажање. Перт као потенцијална база за нуклеарне подморнице је неких 5.000 километара далеко од Јужног кинеског мора. Дарвин, на северу Аустралије, упола је ближи, али је мањи град и мала база. Бризбејн је, међутим, велики град на источној обали и то Пацифика! Зашто не Бризбејн? Нуклеарне америчке подморнице могу да остану на задатку и до шест месеци. Да није Перт идеална локација за контролу оба океана? И Тихог и Индијског? Ако Индија већ није поуздани савезник а повукли смо се из Авганистана, можда мало контроле и обуздавања на ту страну и није наодмет.
Иначе је још Совјетски Савез својевремено изградио 245 подморница, више него остатак света заједно. Данас Американци имају 71 нуклеарну подморницу, Руси 33, Британија 11 и Француска 10. Претпоставља се да је неколико руских подморница перманентно лоцирано близу америчке обале, ту негде испред Вашингтона. Њихове хиперсоничне ракете с нуклеарним бојевим главама стижу до америчких градова на источној обали за неколико минута. Колико таквих подморница (без хиперсоничног оружја јер га немају) Американци имају у Јужном кинеском мору?
Сасвим је дирљиво присетити се у овим тренуцима како су својевремено НАТО прилежници кренули да фарбају зидове школа по (украјинском, тада) Криму све очекујући да ће после пада неподобне владе у Кијеву и исељавања руске флоте ту лепо да се уселе и одомаће пре него што крену даље на исток. Хтели људи да купе „срца и умове“ (hearts and minds) локалног становништва.
Званични извори све три земље потписнице овог уговора одмахују руком и са шармантним осмехом кажу: ма не, никако, таман посла, па нисмо ми такви. Не бисмо ми никада прекршили међународне уговоре и послали нуклеарно наоружање у Аустралију. Никако. Но то шта они кажу, на крају крајева, заиста и није толико битно. Много је битније како те поступке тумачи она друга страна, која сад треба да повуче своје стратешке потезе.

КИНЕСКИ ПОГЛЕД Ли Хајдонг, професор на Институту за међународне односе кинеског Универзитета међународних послова, каже да је АУКУС сама срж врло непријатељског америчког система удруживања како би се обуздала Кина. Професор Хајдонг даље објашњава да Америка на Пацифику користи исти приступ који је већ користила у Европи за обуздавање Русије. Вашингтон, наиме, гради савез у овој регији у чијем ће центру бити АУКУС (НАТО у Европи), а око њега, као сателити, савези Америке с Јапаном, односно с Јужном Корејом. Индија није амерички савезник и њој не могу веровати.
Кинески лист „Глобал тајмс“ пише да неименовани кинески војни стручњак констатује да тренутно само нуклеарне силе имају подморнице на нуклеарни погон и да је задатак таквих подморница да покрену други талас атомских удара у нуклеарном рату. Када Аустралија буде поседовала ову технологију, представљаће претњу другима који то морају узети у обзир. Како се то узима у обзир? Па тако што ће кинеске (на пример) лансирне рампе за нуклеарне пројектиле добити координате аустралијских постројења за које се претпоставља да имају атомско оружје.
Толико о оним изјавама од мало пре – ма не, ми то никада не бисмо урадили. Те изјаве додуше и нису за међународну јавност која одлично памти и разуме шта је било с усменим обећањем које су исти ти дали Горбачову о питању ширења НАТО-а на исток према границама Русије. То су изјаве за домаћу потрошњу и немају апсолутно никакву специфичну тежину.
За то време, велики-мали савезник свих ових слободарских, демократских и најправеднијих држава трилатерале, Нови Зеланд, не прима у своје луке бродове на нуклеарни погон или с нуклеарним наоружањем (од 1984). Што у пракси значи да амерички бродови тамо и не иду јер Американци неће да јавно именују бродове који су или на нуклеарни погон или носе нуклеарне бојеве главе. Нови Зеланд није ни члан новонасталог АУКУС-а. Није ни Канада. Разлике у спољнополитичким приоритетима или можда чак стратешким опредељењима? Како било, нове подморнице неће имати приступ лукама down under below (тамо доле испод, надимак за НЗ).
У међувремену је Борис Џонсон посетио Вашингтон. Званична фотографија показује ову двојицу вођа великих важних земаља са црним маскама на лицима како седе у кабинету. Друга фотографија показује исту двојицу како се грле и љубе – без маски. Самозване вође слободног света. Један је сенилан, а други, благо речено, рашчупан. Нико, нормално, више и не верује да та двојица одлучују о било чему. Бар не о било чему важном, да се разумемо. Борис се труди да потпише неки постбрегзит трговински уговор с Американцима, али иде тешко. Британци ће моћи да поново путују у Сједињене Државе почев од новембра. Само они потпуно (fully) вакцинисани, да се разумемо. Шта то значи тренутно и шта ће то значити у новембру – видећемо. Две, три, или четири дозе инјекција… од којих произвођача… има ту свакако још посла. Борис се још може похвалити и самитом о климатским променама у Глазгову, који ће се одржати крајем године. Нова, светска, постбрегзит Британија као лидер четврте индустријске револуције чији су саставни идеолошки део и климатске промене. Џонсон је наравно покушао да представи своју посету и говор на заседању Уједињених нација као тријумф. Међутим, један слон у соби (енглески израз за тему која се не спомиње али лебди у ваздуху) је, на пример, Северна Ирска. Бајден је забринут за ирско питање. Да ли ће Британија оставити отворену ирску границу (између Северне Ирске и Републике) и испоштовати Договор на Велики петак? Од тога ће се Џонсон тешко одбранити. Американци имају пуно историјских и културолошких веза с Ирском и то питање се, што се њих тиче, не може запоставити. Не заборавимо да се и Барак Обама у неком тренутку прогласио за Ирца.

ФРАНЦУСКО-АМЕРИЧКИ ДЕТАНТ Бајден и Макрон успели су последњих дана и да обаве телефонски разговор. Билатерални односи ће се побољшати, амбасадор ће се вратити, Бајден је истакао важност европског ангажовања на Пацифику, као и заједничке борбе против тероризма. Бајден је нешто рекао и на тему пружања помоћи Француској и Европи у смислу подршке напора да се унапреди одбрана која би помогла трансатлантску и глобалну безбедност а која би била комплементарна НАТО-у. Рађање европске војске и система одбране ван НАТО-о? Независно од Британаца и Америке? Занимљиво. Можда Макрон није без везе говорио још колико јуче (2019) да је НАТО, највећа војна алијанса у историји планете, само мртвац који хода.
Како било, занимљиво је приметити да нови британски национални преглед одбрамбене способности (National Security Capability Review) брише разлику између ратног и мирнодопског стања и исто тако између унутрашњег и спољашњег непријатеља. Биполарни приступ овим питањима није више сврсисходан, каже се.
Да се сад вратимо на Јужни Пацифик. Рецимо да је Кина спољни непријатељ. Кинези очигледно мисле да јесу. Можда је то и Индија. Тај највећи носач подморница и авиона, Аустралија је територија у домену војних операција које не познају бинарне, старомодне рестрикције типа рат/мир или домаћи/страни непријатељ.
Свако ко ових дана прати алтернативне медијске платформе већ се увелико нагледао сцена како аустралијска полиција у Мелбурну бије кога стигне, употребљава сузавце и спрејеве на девојчицама и бакама, а гумену муницију против мирних демонстраната. Јесу ли то ти унутрашњи непријатељи? Грађани који се из било ког разлога не слажу с одлукама владе? Са, на пример, увођењем дигиталног идентитета, ограничења кретања, медицинске инквизиције и дигиталне валуте?
Јесу ли то грађани или само војници на новом носачу авиона и подморница који се спрема за надолазећи нуклеарни обрачун?

[/restrict]