KADA GLAS BOŽJI TERA U RAT

KAKO JE AMERIKA POSTALA NAJMOĆNIJA (NEO)KOLONIJALNA SILA 2. deo

Stari kolonijalizam, koji se širio puškom, smenio je neokolonijalizam, koji se takođe širio puškom i, već prema potrebi, nešto suptilnijim metodama. U početku je Dan nezavisnosti imao antibritanski i antiimperijalistički karakter. Tako je bilo samo u početku. Posle se to preokrenulo u svoju suprotnost. Amerika danas čvrsto korača stopama Britanije. Zašto?

Ruzvelt osniva konjičku regimentu i preduzima napad na Ketl Hil, u kojem je četiri stotine Amerikanaca porazilo stotinu Španaca. Kolosalni poraz Španije, ili samo mala ratna epizoda u kojoj se kratkovidi dečak naprasno preobrazio u moćnog mačo-ratnika: u figuru koji podstiče na sanjarenje o heroizmu po američkim salonima? Njegova jedinica nosila je rečit naziv, koji izaziva psihoanalitičare: „Grubi jahači“. Kasnije nije oklevao da istakne svoje ogromne zasluge u toj epskoj bici: „Bila je to prava borba bikova!“, izjavio je Ruzvelt. „Osećao sam da sam velik i snažan kao bik!“ Lična psihologija aktera – u ovom slučaju, lični patološki sadržaji – podupire važne istorijske događaje i omogućuje im da se ostvare; istorija ide svojim tokom. A ovde je, podsetimo se, reč o „revitalizaciji“ čitave jedne dekadentne klase. Može se reći da je Ruzvelt bio pravi čovek na pravom mestu. „Ostvario je svoje dečačke snove“, lakonski i ne bez ironije zaključuje Lirs.
Zanimljivo je da je taj isti Ruzvelt dobitnik Nobelove nagrade za mir. Nije pripala samo Obami. Ni jednog ni drugog ne možemo sumnjičiti za pacifističke sklonosti. Ali Obama se, barem na rečima, zalagao za mir, Ruzvelt je otvoreno propagirao rat.
Na ovom mestu valja otvoriti jednu zagradu: „Dvostruki standardi američke izuzetnosti učvršćeni su rasnim hijerarhijama i opsednutošću premoći muškaraca.“ Ova tema dobija na značaju posebno danas, kada je američka politika doslovce opsednuta „rodnom ravnopravnošću“. „Druga važna tema američke izuzetnosti je vrlina obnovljene muževnosti u imperijalnom diskursu. Ta dugovečna opsesija u spoljnim poslovima Amerike bar delimično proistekla je iz želje obrazovanih muškaraca da potvrde svoju muškost u društvu u kojem je sklonost preteranom razmišljanju oduvek bila sumnjiva: od ’revnosnog života’ Teodora Ruzvelta, preko Kenedijeve ’nove granice’, do ’obavljene misije’ Džordža V. Buša (DŽ. Lirs).“ Pogotovu ako se „obrazovani muškarci“ nisu odlikovali muževnošću sami po sebi. Tako je stvorena „najmoćnija vojna sila“, izgrađena na „koka-koli“ i opijatima; sila koja, barem u 21. veku, nije dobila nijedan rat (zaključno u Avganistanu).
Kao vrlina koja krasi obnovljenu muževnost ističe se „aktivizam“. Uopšte, razmišljanje je nepoželjno, jer refleksija, sama po sebi sumnjiva, razotkriva slabost; „po mogućnosti, ovaj aktivizam treba da bude vojni“. U ekstremnom obliku, čežnja za „revitalizovanom muškošću“ vodi u slavljenje rata kao „sile koja pročišćuje, obnavlja energiju i ujedinjuje“, uočava Kinzer. Nije to istorijski toliko udaljeno, jer sve ovo srećemo i posle 11. septembra, kada je Amerika proglasila „neprekidne ratove“, a sebe za silu „Bogom danu da ih vodi“. Ovu „ideologiju“ danas prihvataju i „neke žene u Vašingtonu“, poput Hilari Klinton, večitog jastreba američke spoljne politike, koja uporno veliča (američku) snagu i u svakoj prilici poziva na rat. Rat se ovde nudi ne kao najbolja opcija već kao jedini dostojan izlaz. To bi bila neka vrsta agresivnog „humanitarnog (muževnog) feminizma“. Ovaj borbeni stav ponekad dovodi do javno manifestovanog paroksizma (glumljenog) besa, a katkad do otvoreno ispoljavanog sadizma, kao u reakciji Klintonove na mučni prizor ubistva pukovnika Gadafija. Kamera je tom prilikom ovekovečila njeno upravo opsceno zadovoljstvo.

Neposredne božanske intervencije

Vratimo se Ruzveltu, kome je njegov ratni angažman doneo nesumnjivi politički kapital. Ova činjenica njegovog mentora dovodi do ekstaze. „’Za tebe ne važe uobičajena pravila’, rekao je Lodž Ruzveltu s entuzijazmom, što je ovaj uskoro i pokazao, kandidujući se za guvernera države Njujork, pri čemu je biračima nudio politički program prekomorske ekspanzije“. Ali to je činio nerado, s tobožnjim oklevanjem. Američka nacija se, prema Ruzveltu, „susretala sa svojom sudbinom“, koja se, kao i uvek, predstavljala kao neizbežna: „Suočeni smo sa svojom sudbinom i moramo joj poći u susret sa velikom i odlučnom hrabrošću.“
Velika i odlučna hrabrost? „Za samo pedeset pet dana Sjedinjene Države su stekle kontrolu nad pet ostrvskih teritorija, sa više od 11 miliona stanovnika, uključujući arhipelage Filipina i Havaja, kao i Guam, Kubu i Portoriko.“ U pregovorima su učestvovali Amerikanci i Španci; predstavnici lokalnih snaga su, očekivano, izostali. „Tako je stvorena američka imperija.“
Ako su „domoroci“ izostali s pregovora, njihovo pitanje ipak nije skinuto s dnevnog reda: „Šta učiniti s mlađom smeđom braćom?“ Doktrina koju je sledila Amerika smatrala ih je (privremeno, odnosno trajno) nezrelim da upravljaju sobom. „Moramo nastaviti okupaciju Filipina dok ne civilizujemo domorodačko stanovništvo“, izjavio je senator Albert Biverajdž. Šta tačno znači „civilizovati domorodačko stanovništvo“? Da li je to isto ono što Amerika, na primer, danas radi u Bosni, gde njena „misija još ni izbliza nije završena“? Oštrija formulacija ovog stava glasi: „Ne smemo uzmaći pred dužnošću koju nam je naložio sam Bog kada je američki narod proglasio za izabrani narod koji će konačno obnoviti svet.“ To je, uostalom, onaj isti „teret belog čoveka“ o kojem je govorio Kipling. Ista argumentacija će se ponavljati svuda tamo gde bude intervenisala nova kolonijalna velesila, zaključno s Avganistanom, koji je takođe nesposoban za samoupravu i u kojem tek treba izgraditi „demokratske institucije“. Demokratske institucije se tokom dve decenije grade putem univerzalne korupcije. Amerikanci su „znali da vladaju“ i preuzimali su tu tešku obavezu na sebe, bez obzira na želje pokorenog naroda. I, naravno, svaki put u sopstvenom interesu: u ime zaštite američkih investicija u inostranstvu. Ali to radi „privremeno“, dok pokoreni narodi ne „odrastu“. „Moramo uspostaviti kontrolu! Moramo zagospodariti!“ – ovako je istu dilemu u svoje doba, bez dlake na jeziku, s brutalnom otvorenošću razrešio Teodor Ruzvelt.
Mekinlijevu neodlučnost okončalo je ono što Kinzer naziva najdirektnijom božanskom intervencijom u zabeleženoj predsedničkoj istoriji: „Predsednik je pao u stanje transa u kojem ga je Bog posavetovao da uskrati nezavisnost Filipinima.“ Bio je to „posebno srećan sticaj okolnosti“, primećuje autor: „Glas Boga neobično je ličio na glasove Teodora Ruzvelta i Henrija Kabota Lodža.“ Mekinli, koji će nešto kasnije stradati u atentatu, otvarajući na taj način ponovo put Ruzveltu, konačno je prihvatio onu „odgovornost od koje se ne može pobeći“. Rezultat je bio krvavi nastavak rata, koji se sada nastavljao isključivo protiv domorodaca i vodio se na ponešto drugačiji način.
Paralele s novijom istorijom se nameću same od sebe. Na sličan način je Džordž Buš Mlađi doneo odluku o napadu na Irak i Avganistan. I on je iznenada začuo glas Boga, koji mu je rekao: „Džordž, idi u Avganistan“ itd., što je Džordž smesta i učinio. Potom se sve ponovilo s Irakom. S jednom razlikom: bio je to put koji je vodio ne ka usponu nego ka porazu „imperije“. Kolonijalnom poletu bilo je suđeno da se zaustavi na Srednjem i Bliskom istoku, od kojih je, prema planovima – doktrina Ramsfeld–Cebrovski – trebalo da započne „konačno preuređenje sveta“.

Šta je platizam?

Poslednji problem u „ratu protiv španskog kolonijalizma“ (a za novi, američki tip kolonijalizma) predstavljala je nezavisnost Kube. Problem je ingeniozno rešio senator Orvil Plat, takozvanim Platovim amandmanima u mirovnom ugovoru, koji su dali Kubancima formalnu nezavisnost, uz obavezu da „sarađuju s američkim biznismenima“. Vojne intervencije su sledile već prema potrebi: u slučaju kubanske, ili bilo čije, neposlušnosti. Ovo će okončati tek Kubanska revolucija, koju je predvodio Fidel Kastro. Tako je stvorena doktrina poznata kao „platizam“, koju će SAD primenjivati ne samo na zapadnoj hemisferi. Platizam je u stvari neokolonijalizam: od klasičnog kolonijalizma razlikuje ga „formalna nezavisnost“, koja zahteva poštovanje američkih „poslovnih interesa“ u nekoj stranoj zemlji. Platizam se, drugim rečima, pobrinuo da batina ostane u američkoj ruci: te interese trebalo je da, već prema potrebi, garantuje vojna sila.
Posle izbora 1900. nova administracija primenila je novu, u stvari veoma staru tehniku za suzbijanje pobuna: „spaljivanje sela, prekid snabdevanja hranom i lekovima, mučenje zarobljenika radi pribavljanja informacija i ubijanje osumnjičenih za saradnju s pobunjenicima, uključujući žene i decu“. To nije civilizovani način ratovanja, primećuju jedne novine u Filadelfiji, „ali ni ljudi s kojima ratujemo nisu civilizovani“. Jedan američki general (Džejk Smit) ostao je upamćen po zapovesti da u provinciji Samar pobije sve one koji su mogli da nose oružje – zapravo, „sve starije od deset godina“. Ista logika koju smo videli na delu u ratu protiv Avganistana. To što oni „nisu civilizovani“ omogućava onima koji jesu da ratuju necivilizovano. Rat se vodi ispod svake granice ljudskog dostojanstva. „Krupni biznis“ je uspostavio svoja čvrsta pravila. „Dobro“ je isključivo ono što donosi profit; to je u prirodi kapitalizma. Amerikanci su brzo i uspešno učili od Britanaca. To što su u potpunosti bili lišeni svakog rafinmana nije predstavljalo nedostatak nego ogromnu prednost.
„Kao i ostali orijentalci, našu blagost su protumačili kao slabost“, zaključio je Lodž, slepo sledeći uzor britanskog kolonijalizma i uzimajući zdravo za gotovo da urođenici i u ovom slučaju moraju biti „orijentalci“.

Maligni tumor kolonijalizma

Ovim je za Marka Tvena američka zastava bila „zauvek uprljana“. Stvari su zapravo bile mnogo gore: time je čitav američki kontinent, uprkos teško izborenoj nezavisnosti – a uskoro i čitav svet – dobio maligni tumor neokolonijalizma, koji će pokazati volju da zagospodari planetom. Spisak američkih intervencija, najpre u Južnoj Americi i na Pacifiku, potom širom Evroazije i Afrike, faktički je beskrajan i pokriva veliki deo sveta. Šta je Kinzer želeo da pokrene svojom knjigom, osim što je verno opisao kako su SAD pošle putem imperijalizma, delimično se maskirajući ispod tankog pokrivača eufemizama koji ni na koji način ne uspevaju da sakriju suštinu?
Osim što beleži „tragične posledice američkog hibrisa“, Kinzer je želeo da iznova pokrene debatu o američkom imperijalizmu. On je želeo povratak „republikanskoj tradiciji i vrlini“, jer je upravo taj „gubitak vrline koštao Ameriku njenog blagostanja“.
Da li sada prekasno za „promenu kursa“? Uspon i pad kolonijalnih imperija sledi sopstvene, ciklične zakonomernosti. Kinzer je 2017. smatrao da „još nije prekasno“. Autorovo stanovište bilo je pomalo naivno. On previđa da su SAD u međuvremenu (tokom Drugog svetskog rata i kasnije; zaključno sa 11. septembrom i Patriotskim aktom) izgradile svemoćni vojnoindustrijski kompleks i ogromne parazitske strukture „države nacionalne bezbednosti“, koje su sasvim izmakle kontroli, pogotovu onoj „demokratskoj“. To su sile koje Ameriku stalno guraju na put rata, isključivo radi profita korporacija, ne osvrćući se previše na realnost. One su te koje će na kraju srušiti i samu „imperiju“. One guše i retke glasove nezadovoljstva koji se, samo povremeno, javljaju kod kuće. Njima nije u interesu bilo kakva debata. „Demokratske rasprave“ tu služe samo kao fasada i strogo su kontrolisane. U tim raspravama stvari se nikad ne nazivaju pravim imenom. Da li su iz tog razloga Amerikanci toliko loše obavešteni, ne uspevajući da na mapama sveta pronađu Avganistan ili Vijetnam? Kinzer je svoju knjigu štampao 2017. Godine 2018. potpisana je američka kapitulacija u Dohi, pred talibanima. Iako ju je potpisao Tramp, istu politiku nastavlja i Bajden. Svakako, ne zato što mu se ona naročito dopada. Američko povlačenje završeno je pre roka, pretvarajući se naočigled čitavog sveta u masovno bekstvo. Time je, između ostalog, srušen mit o američkoj vojnoj superiornosti. Istorija će je upamtiti kao prelomnu godinu, u kojoj je „američka imperija“ smelo zakoračila putem strmoglavog i fatalnog pada.
Kao epitaf na nadgrobnom spomeniku američke vojne imperijalne sile, „najmoćnije na svetu“, moglo bi stajati potresno priznanje, koje je još 1931. izgovorio general Smidli Batler, sumirajući svoju dugu i uspešnu vojnu karijeru: „Bio sam gangster kapitalizma na tri kontinenta.“ U tome je, uostalom, sadržana i razlika između britanskog i američkog kolonijalizma: prvi je dekadentni kapitalizam perverznih engleskih lordova, drugi je naprosto bezobzirni kapitalizam američkih gangstera.

Kraj