КАДА ГЛАС БОЖЈИ ТЕРА У РАТ

КАКО ЈЕ АМЕРИКА ПОСТАЛА НАЈМОЋНИЈА (НЕО)КОЛОНИЈАЛНА СИЛА 2. део

Стари колонијализам, који се ширио пушком, сменио је неоколонијализам, који се такође ширио пушком и, већ према потреби, нешто суптилнијим методама. У почетку је Дан независности имао антибритански и антиимперијалистички карактер. Тако је било само у почетку. После се то преокренуло у своју супротност. Америка данас чврсто корача стопама Британије. Зашто?

Рузвелт оснива коњичку регименту и предузима напад на Кетл Хил, у којем је четири стотине Американаца поразило стотину Шпанаца. Колосални пораз Шпаније, или само мала ратна епизода у којој се кратковиди дечак напрасно преобразио у моћног мачо-ратника: у фигуру који подстиче на сањарење о хероизму по америчким салонима? Његова јединица носила је речит назив, који изазива психоаналитичаре: „Груби јахачи“. Касније није оклевао да истакне своје огромне заслуге у тој епској бици: „Била је то права борба бикова!“, изјавио је Рузвелт. „Осећао сам да сам велик и снажан као бик!“ Лична психологија актера – у овом случају, лични патолошки садржаји – подупире важне историјске догађаје и омогућује им да се остваре; историја иде својим током. А овде је, подсетимо се, реч о „ревитализацији“ читаве једне декадентне класе. Може се рећи да је Рузвелт био прави човек на правом месту. „Остварио је своје дечачке снове“, лаконски и не без ироније закључује Лирс.
Занимљиво је да је тај исти Рузвелт добитник Нобелове награде за мир. Није припала само Обами. Ни једног ни другог не можемо сумњичити за пацифистичке склоности. Али Обама се, барем на речима, залагао за мир, Рузвелт је отворено пропагирао рат.
На овом месту ваља отворити једну заграду: „Двоструки стандарди америчке изузетности учвршћени су расним хијерархијама и опседнутошћу премоћи мушкараца.“ Ова тема добија на значају посебно данас, када је америчка политика дословце опседнута „родном равноправношћу“. „Друга важна тема америчке изузетности је врлина обновљене мужевности у империјалном дискурсу. Та дуговечна опсесија у спољним пословима Америке бар делимично проистекла је из жеље образованих мушкараца да потврде своју мушкост у друштву у којем је склоност претераном размишљању одувек била сумњива: од ’ревносног живота’ Теодора Рузвелта, преко Кенедијеве ’нове границе’, до ’обављене мисије’ Џорџа В. Буша (Џ. Лирс).“ Поготову ако се „образовани мушкарци“ нису одликовали мужевношћу сами по себи. Тако је створена „најмоћнија војна сила“, изграђена на „кока-коли“ и опијатима; сила која, барем у 21. веку, није добила ниједан рат (закључно у Авганистану).
Као врлина која краси обновљену мужевност истиче се „активизам“. Уопште, размишљање је непожељно, јер рефлексија, сама по себи сумњива, разоткрива слабост; „по могућности, овај активизам треба да буде војни“. У екстремном облику, чежња за „ревитализованом мушкошћу“ води у слављење рата као „силе која прочишћује, обнавља енергију и уједињује“, уочава Кинзер. Није то историјски толико удаљено, јер све ово срећемо и после 11. септембра, када је Америка прогласила „непрекидне ратове“, а себе за силу „Богом дану да их води“. Ову „идеологију“ данас прихватају и „неке жене у Вашингтону“, попут Хилари Клинтон, вечитог јастреба америчке спољне политике, која упорно велича (америчку) снагу и у свакој прилици позива на рат. Рат се овде нуди не као најбоља опција већ као једини достојан излаз. То би била нека врста агресивног „хуманитарног (мужевног) феминизма“. Овај борбени став понекад доводи до јавно манифестованог пароксизма (глумљеног) беса, а каткад до отворено испољаваног садизма, као у реакцији Клинтонове на мучни призор убиства пуковника Гадафија. Камера је том приликом овековечила њено управо опсцено задовољство.

Непосредне божанске интервенције

Вратимо се Рузвелту, коме је његов ратни ангажман донео несумњиви политички капитал. Ова чињеница његовог ментора доводи до екстазе. „’За тебе не важе уобичајена правила’, рекао је Лоџ Рузвелту с ентузијазмом, што је овај ускоро и показао, кандидујући се за гувернера државе Њујорк, при чему је бирачима нудио политички програм прекоморске експанзије“. Али то је чинио нерадо, с тобожњим оклевањем. Америчка нација се, према Рузвелту, „сусретала са својом судбином“, која се, као и увек, представљала као неизбежна: „Суочени смо са својом судбином и морамо јој поћи у сусрет са великом и одлучном храброшћу.“
Велика и одлучна храброст? „За само педесет пет дана Сједињене Државе су стекле контролу над пет острвских територија, са више од 11 милиона становника, укључујући архипелаге Филипина и Хаваја, као и Гуам, Кубу и Порторико.“ У преговорима су учествовали Американци и Шпанци; представници локалних снага су, очекивано, изостали. „Тако је створена америчка империја.“
Ако су „домороци“ изостали с преговора, њихово питање ипак није скинуто с дневног реда: „Шта учинити с млађом смеђом браћом?“ Доктрина коју је следила Америка сматрала их је (привремено, односно трајно) незрелим да управљају собом. „Морамо наставити окупацију Филипина док не цивилизујемо домородачко становништво“, изјавио је сенатор Алберт Биверајџ. Шта тачно значи „цивилизовати домородачко становништво“? Да ли је то исто оно што Америка, на пример, данас ради у Босни, где њена „мисија још ни изблиза није завршена“? Оштрија формулација овог става гласи: „Не смемо узмаћи пред дужношћу коју нам је наложио сам Бог када је амерички народ прогласио за изабрани народ који ће коначно обновити свет.“ То је, уосталом, онај исти „терет белог човека“ о којем је говорио Киплинг. Иста аргументација ће се понављати свуда тамо где буде интервенисала нова колонијална велесила, закључно с Авганистаном, који је такође неспособан за самоуправу и у којем тек треба изградити „демократске институције“. Демократске институције се током две деценије граде путем универзалне корупције. Американци су „знали да владају“ и преузимали су ту тешку обавезу на себе, без обзира на жеље покореног народа. И, наравно, сваки пут у сопственом интересу: у име заштите америчких инвестиција у иностранству. Али то ради „привремено“, док покорени народи не „одрасту“. „Морамо успоставити контролу! Морамо загосподарити!“ – овако је исту дилему у своје доба, без длаке на језику, с бруталном отвореношћу разрешио Теодор Рузвелт.
Мекинлијеву неодлучност окончало је оно што Кинзер назива најдиректнијом божанском интервенцијом у забележеној председничкој историји: „Председник је пао у стање транса у којем га је Бог посаветовао да ускрати независност Филипинима.“ Био је то „посебно срећан стицај околности“, примећује аутор: „Глас Бога необично је личио на гласове Теодора Рузвелта и Хенрија Кабота Лоџа.“ Мекинли, који ће нешто касније страдати у атентату, отварајући на тај начин поново пут Рузвелту, коначно је прихватио ону „одговорност од које се не може побећи“. Резултат је био крвави наставак рата, који се сада настављао искључиво против домородаца и водио се на понешто другачији начин.
Паралеле с новијом историјом се намећу саме од себе. На сличан начин је Џорџ Буш Млађи донео одлуку о нападу на Ирак и Авганистан. И он је изненада зачуо глас Бога, који му је рекао: „Џорџ, иди у Авганистан“ итд., што је Џорџ сместа и учинио. Потом се све поновило с Ираком. С једном разликом: био је то пут који је водио не ка успону него ка поразу „империје“. Колонијалном полету било је суђено да се заустави на Средњем и Блиском истоку, од којих је, према плановима – доктрина Рамсфелд–Цебровски – требало да започне „коначно преуређење света“.

Шта је платизам?

Последњи проблем у „рату против шпанског колонијализма“ (а за нови, амерички тип колонијализма) представљала је независност Кубе. Проблем је ингениозно решио сенатор Орвил Плат, такозваним Платовим амандманима у мировном уговору, који су дали Кубанцима формалну независност, уз обавезу да „сарађују с америчким бизнисменима“. Војне интервенције су следиле већ према потреби: у случају кубанске, или било чије, непослушности. Ово ће окончати тек Кубанска револуција, коју је предводио Фидел Кастро. Тако је створена доктрина позната као „платизам“, коју ће САД примењивати не само на западној хемисфери. Платизам је у ствари неоколонијализам: од класичног колонијализма разликује га „формална независност“, која захтева поштовање америчких „пословних интереса“ у некој страној земљи. Платизам се, другим речима, побринуо да батина остане у америчкој руци: те интересе требало је да, већ према потреби, гарантује војна сила.
После избора 1900. нова администрација применила је нову, у ствари веома стару технику за сузбијање побуна: „спаљивање села, прекид снабдевања храном и лековима, мучење заробљеника ради прибављања информација и убијање осумњичених за сарадњу с побуњеницима, укључујући жене и децу“. То није цивилизовани начин ратовања, примећују једне новине у Филаделфији, „али ни људи с којима ратујемо нису цивилизовани“. Један амерички генерал (Џејк Смит) остао је упамћен по заповести да у провинцији Самар побије све оне који су могли да носе оружје – заправо, „све старије од десет година“. Иста логика коју смо видели на делу у рату против Авганистана. То што они „нису цивилизовани“ омогућава онима који јесу да ратују нецивилизовано. Рат се води испод сваке границе људског достојанства. „Крупни бизнис“ је успоставио своја чврста правила. „Добро“ је искључиво оно што доноси профит; то је у природи капитализма. Американци су брзо и успешно учили од Британаца. То што су у потпуности били лишени сваког рафинмана није представљало недостатак него огромну предност.
„Као и остали оријенталци, нашу благост су протумачили као слабост“, закључио је Лоџ, слепо следећи узор британског колонијализма и узимајући здраво за готово да урођеници и у овом случају морају бити „оријенталци“.

Малигни тумор колонијализма

Овим је за Марка Твена америчка застава била „заувек упрљана“. Ствари су заправо биле много горе: тиме је читав амерички континент, упркос тешко избореној независности – а ускоро и читав свет – добио малигни тумор неоколонијализма, који ће показати вољу да загосподари планетом. Списак америчких интервенција, најпре у Јужној Америци и на Пацифику, потом широм Евроазије и Африке, фактички је бескрајан и покрива велики део света. Шта је Кинзер желео да покрене својом књигом, осим што је верно описао како су САД пошле путем империјализма, делимично се маскирајући испод танког покривача еуфемизама који ни на који начин не успевају да сакрију суштину?
Осим што бележи „трагичне последице америчког хибриса“, Кинзер је желео да изнова покрене дебату о америчком империјализму. Он је желео повратак „републиканској традицији и врлини“, јер је управо тај „губитак врлине коштао Америку њеног благостања“.
Да ли сада прекасно за „промену курса“? Успон и пад колонијалних империја следи сопствене, цикличне закономерности. Кинзер је 2017. сматрао да „још није прекасно“. Ауторово становиште било је помало наивно. Он превиђа да су САД у међувремену (током Другог светског рата и касније; закључно са 11. септембром и Патриотским актом) изградиле свемоћни војноиндустријски комплекс и огромне паразитске структуре „државе националне безбедности“, које су сасвим измакле контроли, поготову оној „демократској“. То су силе које Америку стално гурају на пут рата, искључиво ради профита корпорација, не осврћући се превише на реалност. Оне су те које ће на крају срушити и саму „империју“. Оне гуше и ретке гласове незадовољства који се, само повремено, јављају код куће. Њима није у интересу било каква дебата. „Демократске расправе“ ту служе само као фасада и строго су контролисане. У тим расправама ствари се никад не називају правим именом. Да ли су из тог разлога Американци толико лоше обавештени, не успевајући да на мапама света пронађу Авганистан или Вијетнам? Кинзер је своју књигу штампао 2017. Године 2018. потписана је америчка капитулација у Дохи, пред талибанима. Иако ју је потписао Трамп, исту политику наставља и Бајден. Свакако, не зато што му се она нарочито допада. Америчко повлачење завршено је пре рока, претварајући се наочиглед читавог света у масовно бекство. Тиме је, између осталог, срушен мит о америчкој војној супериорности. Историја ће је упамтити као преломну годину, у којој је „америчка империја“ смело закорачила путем стрмоглавог и фаталног пада.
Као епитаф на надгробном споменику америчке војне империјалне силе, „најмоћније на свету“, могло би стајати потресно признање, које је још 1931. изговорио генерал Смидли Батлер, сумирајући своју дугу и успешну војну каријеру: „Био сам гангстер капитализма на три континента.“ У томе је, уосталом, садржана и разлика између британског и америчког колонијализма: први је декадентни капитализам перверзних енглеских лордова, други је напросто безобзирни капитализам америчких гангстера.

Крај


2 коментара

  1. Tоплица

    Сјајан текст, изванреди цитати и закључци. Верујемо да нису преурањени, логика оног бурног развоја, делује итекако компатибилно са логиком, делом виђене а делом наслућене пропасти. Скоро као у закономерности једног стандардног, бурног тј. грешног живота. Прилика је да се подсетимо тријумфа православног учења и проповедања и предности над свим осталим претежно “практичним” проповедањима.
    Цели амерички развојни пут није био срљање нити у једној својој фази. “Најјача”сила на Свету и на своме врхунцу није се усудила да удари на себи приближно равну. До 1943 Стаљин је узалуд вапио за другим фронтом против Хитлера. Укључили су се тек да измере реп мртвом вуку, и поберу плодове оне европске кланице. Ако и то није испројектовано на време ! Па чак и тада, ако добро памтимо – негде у Арденима, Немци су били покренули некакву противофанзиву против Амера и Енглеза, а ови сместа завриштали Стаљину за помоћи. Само још да се молимо милом Богу да њихови противници увек буду довољно моћни да их обуздају и “помогну” им да се ови безбедно приземље, да пожар њиховог удара не захвати околину . . .

  2. Борис Над

    Поштовани Топлице, хвала вам на вашем коментару.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *