ИМЕ ЈЕЗИКА

Србија је земља чуда. Ова, у нерегуларним околностима често понављана мисао бива трик-коментар онда када осећања гуше разум, или када разум не успева да пружи уверљиво објашњење за национална застрањивања. Призивање чуда, поретка логици недокучивог, јесте згодно, а чини нам се одговарајућим и за именовање једне ситуације која годинама изазива недоумице, а тиче се капиталног подухвата националне културе, тачније речено тиче се званичног назива великог Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ.
Прошлонедељно представљање најновијег тома академијиног Речника актуелизовало је разматрања о питању његовог (не)одговарајућег имена. Јавности се тим поводом, као заинтересовани грађанин, обратио и адвокат Миленко Радић (недавно у медијима дигао глас поводом спорног питања родно сензитивног језика).
Саопштење господина Радића чини нам се вредним пажње, будући да је реч о својеврсној, језиком „сувих“ чињеница исписаној, хронологији проблема с именом Речника САНУ.
„У вези с јучерашњим скупом одржаним у САНУ, поводом промовисања 21. тома Речника српскохрватског књижевног и народног језика објављене су непотпуне информације које прикривају основне податке и разлоге незаконитог понашања САНУ и Института за српски језик САНУ од 20. 12. 2005. године па до данас.“
Наведеним тешким речима аутор почиње обраћање, да би, у наставку, предочио важно подсећање на „распоред историјских и културних сила“ које утичу на судбину српске културе, па у том склопу и на званични назив Речника.
„На основу Новосадског договора Хрватске и Србије 1954. године, у Србији је 1959. године САНУ почео да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Године 1967. Хрватска је иступила из заједничких пројекта и уместо ’српскохрватског’ језика увела је само ’хрватски’ језик, што је утврђено и у њиховом уставу из 1972. године. Чак и након распада СФРЈ и настанка Републике Србије, САНУ је наставила са издавањем Речника српскохрватског књижевног и народног језика.
Видимо, као озбиљна институција, САНУ не мења своје одлуке од данас до сутра. Због чега њено доследно понашање, у овом случају, ипак јесте спорно?
„Године 2005. Србија је, у циљу очувања, заштите и остваривања свога идентитета, усвојила Закон о Речнику Српске академије наука и уметности. Овим законом, који је ступио на снагу 20. 12. 2005. године, САНУ је одређена као издавач тог речника, а Институт за српски језик САНУ одређен је за носиоца израде тог речника. Закон је донет, како стоји у чл. 1: ’Ради обезбеђења сталне бриге о српском језику, као трајном и општенационалном добру, овим законом уређује се израда и издавање Речника Српске академије наука и уметности, као подухвата од изузетног значаја за националну културу и светску и домаћу.’ Средства за израду овог речника, како је предвиђено Законом, обезбеђују се у буџету Републике Србије, као строго наменска. Следеће 2006. године у Србији је усвојен Устав Републике Србије, који у чл. 10 утврђује: ’У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо’.“
Сви претходни наводи адвоката Радића нису званично оспорени ни у једној прилици. Када је у прошли уторак 21. том „азбучника српског памћења“ свечано представљен у САНУ, академик Милосав Тешић је нагласио: „’Академијин речник’ деценијама се израђује по утврђеним и уходаним методолошким начелима. Овако рађен речник је прворазредно сведочанство о постојању српског народа, о његовом бићу, душевности и менталитету, о његовој традицији, историји и култури, као и о његовој свеукупној духовној и материјалној баштини – најпосле и о његовој трагичној судбини.“
Будући да је тако како беседи академик Тешић, будући да је нашим бесмртницима на срцу благословљена будућност ове непроцењиво вредне „матичне књиге српске културе“, због чега аутор утемељеног критичког коментара који овде опсежно цитирамо казује да се у реченом послу, недопустиво, колико и незаконито, истрајава не на српском већ на „српскохрватском бићу српског народа“? Чињенице узнемиравају: „И поред бројних указивања на незаконито понашање и ненаменско и незаконито трошење буџетских средстава за израду и издавање Речника српскохрватског језика…, САНУ је 27. сеп. 2021. организовала скуп најутицајнијих чланова и већински став био је да се задржи назив Речник српскохрватског језика… и да се не издаје Речник српског језика. Против таквог става, незванично, сада је био и др Неђо Јошић – руководилац 35 стручних сарадника Института за српски језик САНУ ангажованих на изради Речника српскохрватског језика. На јучерашњем скупу, који је преко медија довео у заблуду јавност, ништа није речено о томе: Зашто САНУ од 20. 12. 2005. године издаје Речник српскохрватског језика, коме је намењен тај речник, када ће бити завршен тај речник и зашто САНУ не испуњава законску обавезу и издаје Речник српског језика, а за тих 16 година троши ненаменски и незаконито буџетска средства?“
Ко су „најутицајнији чланови“ поменути у овом прекорном обраћању? Због чега истрајавају у одлуци да се не издаје Речник српског језика већ овај, договорен у историјским условима који више не постоје и са страном која је одавно иступила из договора? Да ли је реч о још једној демонстрацији такозваног „поунутрашњеног хрватског становишта у српској јавној свести“? Или има других, ваљаних, стручних и компетентних објашњења? Контроверзе око имена Академијиног Речника нису несвесни ни сарадници и аутори епохалног посла. Председник Уређивачког одбора Речника САНУ др Рада Стијовић недавно је у ауторском тексту за „Политику“ написала: „Предлог Уређивачког одбора јесте да се Речник српског књижевног и народног језика САНУ ради у дигиталној верзији, на основу припремних радњи које су обављене, а да Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ настави да се израђује по досадашњој концепцији и са досадашњом грађом (осавремењаваном свакако) у папирној верзији. Овим би се помирили супротстављени ставови – један, да речник започет под једним именом треба под тим именом и завршити, поготово кад је пређен већи део пута, и други, да се треба вратити изворном Новаковићевом називу речника. Коначан суд о свему треба да дају меродавни.“
Како су пресудили „меродавни“ које помиње Стијовићева, то видимо. Ко су они персонално, и какав „владајући распоред историјских и културних сила“ за њих пак јесте меродаван, то можемо да наслутимо. Распоред „сила“ из времена које је изнедрило Закон о Речнику (донет за владе Војислава Коштунице) данашњи моћници очигледно игноришу.
Говорећи о српској култури „у раљама политичких комесара“, професор Мило Ломпар једном давном приликом је подсетио: „У политици постоје ствари о којима се говори и на којима се ништа не ради, као што постоје и ствари на којима се ради и о којима се не говори.“ Када се трагом овог подстицајног упозорења размотри привидно неразмрсив чвор око имена Речника, и када се проблем дешифрује преко идеолошког рукописа савремених политичких комесара у српској култури, мало тога остаје загонетно. У „трилеру“ о системској грешци у именовању српске свезнајуће књиге заправо нема чуда: једноставно – комесари су јачи од закона. Применом делатног „српскохрватског“ политичког и методолошког кључа поводом овог случаја, све „необјашњиво“ у земљи чуда постаје читљиво, тужно и јасно.


5 коментара

  1. Где живе уважени академици? У ком веку? Какав речник издају? Као капитално дело које треба да траје, за деценије и многе генерације које ће доћи – зар не осећају да је, ваљда, дошло време да се све што је српско српским и назове, поносно и без зазора, а већ у складу са постојећим законом који их на то и обавезује? Ако је, некад, наш језик, у име братства и јединства, назван “српскохрватски”, зар и сад треба да носи тај погрешни назив, јер, сви знамо, хрватси језик – не постоји; то је српски језик, минимално различит од српског што му, никако, не даје за право да се назива другачије него српски, али – Хрвати могу да га зову како год хоће, нпр. марсовски, месечарски… На који начин то обавезује уважене главе да наше капитално дело и даље, у свом називу, носи део назива непостојећег језика, непостојећег уговора, непостојећих “братских” односа? Зар само закон треба да штити ту светињу – језик, од насртаја, занемаривања, ниподаштавања… тог, у многим српским круговима који могу да одлучују, непожељног предзнака као што је реч “српски”? Где су им осећања? Све личи на сенилне тлапње о никад стварно постојећем братству и јединству! Још само треба открити да су стручњаци поклекли пред декретом политичара о употреби “родно сензитивних” речи, па се у Речник, на мала врата, угурале рогобатне, бесмислене, смешне речи новоговора који нам се, с вишег места, прописује – па да слика буде потпуна, и да се питамо: Знају ли академици шта раде? Боже, опрости им!

    9
    1
    • dedaizsrbijevansebe

      Индивидуалност , изузетност и егоцентричност је особина генетски модификованог човека , ако еволуцију не признамо .
      Ако је једина чињеница да је у питању исти језик , проблем су слободне интерпретације БЕЗ те чињенице . Више нико , изгледа , у интерпретацији не полази од те , ЈЕДИНЕ чињенице . Као да је баук комунизма довољан да се због комшије Саве омрзне и Свети Сава , да се омрзне солидарност , егалитарност , опортуност , материјална добит , и наслеђе , ако се са наслеђем идеолошки не слажемо . Род , а морамо осећати и знати негде на дубини свести да смо род , род се распао кад смо га именивали , по некаквим појмовима који нам више не носе изворно значење . А чињеница је да се од Црног до Јадранског мора простире један језик , који је по ширини и дужини спектар блиских наречја , који је политиком замрљан пегама регулисаног , мање више случајним границама омеђеног умешавања — стандардизације . Умешавања као смеше , а и као спољног мешања у народни посао .
      Српско-хрватски као назив за језик у оквиру наших садашњих државних граница је штит од бедастог послужбењавања истог језика под којекаквим посебним именима , са свим штеточинским последицама по комуникацију на том језику ! И збуњивање других светова : сво време хладног рата Источна и Западна Немачка су стандардизовали све промене у језику , тако да данас сви говоре “један језик” . Језикоборци сигурно знају остале примере , од мене и ово превише .

      1
      7
    • Tоплица

      Након свих искустава која смо са Западом накупили од деведесетих година прошлог века, нас не сме више ништа да шокира и запрепашћује. Ово је једна у дугом низу ујдурми током неколико столећа, и ако ишта казује, јесте повод да видимо које овце смо били и остали на тлу политички потковане, блазиране и препредене Европе, све то време. Па нам онда криви Хрвати, Енглези, Немци, Амери и ко зна ко још.

  2. О, немојте ме анатемисати! Замислите: енглески језик је само један, било да га говоре у Енглеској, Америци, Канади, Аустралији… Посматрано из тог угла , а и свих могућих, крајње смешно звуче: босански, црногорски, хрватски… Па више разлика има између тзв. књижевног српског језика и оног српског којим се говори у Нишу, Источној Србији, Војводини… него између српског и “хрватског”, “црногорског”… А о вечитој актуелности и разлозима за чување свог језика ваљало би прочитати ЗАВЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА СТЕФАНА НЕМАЊЕ, аутора МИЛА МЕДИЋА.

  3. LEON RADIC ZENICA

    ZAHVALJUJUCI SRPSKOHRVATSKOM KNJIZEVNOM JEZIKU PISANOM NA LATINICI ILI CIRILICI JA IZ ZENICE CITAM VAS LIST. MOJ PRIJEDLOG POSTOVANOJ REDAKCIJI.URADITE INTERVJU O OVOJ TEMI SA STRUCNJAKOM-LINGIVSTOM IZ OSIJEKA SNJEZANOM KORDIC. NE DAJ BOZE DA SU ZIVOT I ISTORIJA ZAPOCELI OD DEVEDESETIH.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *