Повратак Кристофера Хила
Именовање нашег старог знанца за амбасадора у Београду, поред још неколико америчких званичника за овај простор, демонстрира дисконтинуитет са досадашњом политиком с оне стране Атлантика и представља најаву не само нове већ и агресивније америчке политике, пре свега када је Косово и Метохија у питању
У политици се, кажу, иста ствар тешко понавља два пута, нарочито када се ради о негативним и наметнутим решењима, ма колико доминантна страна била упорна и самоуверена у томе. Па из тог угла треба посматрати и најаву доласка новог америчког амбасадора у лику старог зналца ових простора – Кристофера Хила, дипломате и типичног представника америчке интервенционистичке политике коју смо ми доживели у виду бомбардовања. [restrict]ДИПЛОМАТИЈА БУЛДОЖЕРА Хилов повратак, после двадесет година, изазвао је значајну пажњу и пре него што је званично постављен и усељен у америчку амбасаду и резиденцију на Дедињу, с помешаним осећањима, све у зависности ко и из ког угла гледа на његово предстојеће деловање. Они који су одувек одобравали америчку, односно прозападну политику на овим просторима, егзалтирано ће рећи да долази искусни дипломата који ће у великој мери и много брже допринети решењу косовског питања, док противници и изразити критичари те политике у њему виде сву ароганцију добро познате „булдожер дипломатије“, као да у Београд долази њен родоначелник и кључни актер у припреми бомбардовања СРЈ, покојни Ричард Холбрук лично.
Да дима нема без ватре говори податак да је Хил повучен из пензије, што је реткост, а да досадашњи амбасадор Ентони Годфри с тог места одлази пре времена. Уједно, Хил је увезан у „пакет“ у коме су нови амерички изасланик за Балкан Габријел Ескобар (такође је прошао „обуку Холбрукове дипломатије“) и Метју Палмер, који је то био пре Ескобара а од септембра ове године је амерички изасланик за изборне реформе у БиХ. За упућене, Америка с председником Џозефом Бајденом на челу на тај начин даје до знања да жели дисконтинуитет у досадашњем односу према региону, боље рећи, према политици Доналда Трампа, и много снажнији амерички утицај, уз ослонац на, умногоме спорног, високог представника за БиХ Кристијана Шмита.
Ескобар је већ показао „зубе“, запретивши председнику Републике Српске Милораду Додику санкцијама уколико буде истрајавао на својој дословној дејтонској политици, на шта је добио неочекиван одговор у виду псовке, што говори да прилике и ситуација нису ни близу сличне онима од пре 20 и више година. Слично је Ескобар учинио и недавно у Будви када је Србе у Црној Гори назвао „просрпским“ снагама, и на тај начин их проскрибовао као реметилачки фактор евроатлантске Црне Горе…
ДИПЛОМАТСКА ЗВЕЗДА За „баражну“ припрему Хиловог постављења и деловања постарале су се његове дипломатске колеге.
Данијел Фрид, некадашњи помоћник државног секретара САД који је био активно ангажован на Балкану, упамћен у Београду више по интересовању за добра вина и ресторане него за могућу упитаност о успостављању лажне независности КиМ, описао је будућег амбасадора САД у Београду Кристофера Хила као „озбиљног играча, експерта за Балкан, али и више од тога“.
„Дипломатска звезда и веома озбиљна особа. Дуго се знамо. Обављао је функцију у Београду почетком осамдесетих година, тако да познаје терен. То је добра ствар, зато што недавно изненадно подизање тензија између Косова и Србије сугерише да би ситуација могла да постане лоша“, рекао је за „Глас Америке“ Фрид, сада виши сарадник у невладином Атлантском савету.
Други њихов колега Мајкл Кирби, амбасадор у Србији од 2012. до 2016. године, сматра, на основу досадашње сарадње с Хилом (у америчким амбасадама у Пољској и Јужној Кореји), да некадашњи Холбруков помоћник има одличне идеје како да приступи одређеном питању и како да га коначно реши, што се пре свега односи на дијалог Београда и Приштине који би, по овом америчком дипломати, требало да доведе до циља: Србија у Европској унији и независно Косово. Кирби није пропустио да за „Глас Америке“ изрекне и упозорење, боље рећи претњу, да су Срби председнику Бајдену годинама обећавали да ће урадити одређене ствари а да, међутим, нису урадили то што су обећали. „Администрација је озбиљна, и ви се уозбиљите или смо завршили“, рећи ће Кирби и на тај начин објаснити могућу поруку коју САД упућују Београду именовањем Хила за амбасадора.
ПРИТИСЦИ И ЗАОШТРАВАЊЕ Биће да се та „обећања“ односе на случај убиства браће Битићи и паљење америчке амбасаде током демонстрација због самопроглашења независности Косова. На страну што су браћа Битићи, као амерички грађани, били чланови злогласне и илегалне „Атлантске бригаде“, коју су Американци формирали за упад из Албаније на територију КиМ током бомбардовања 1999. године, да јесу убијени на територији Републике Србије под врло нејасним околностима и да је ово „опомињање“ типичан пример политичког притиска, не само на власт већ и на правосуђе. Уосталом, као да су у Америци решени сви случајеви убистава. Њиховог председника Џона Кенедија, рецимо, као најпознатијег. Исто је и с америчком амбасадом, где се претпоставка о намерном паљењу узима као готова чињеница а да Американци уопште не дају објашњење како је, током тих истих демонстрација, у просторијама амбасаде један демонстрант изгубио живот. Али зашто би Американци било шта објашњавали када у рукама држе, како ми кажемо, „и нож и погачу“.
Ту је и незаобилазни Данијел Сервер, професор вашингтонског Универзитета Џонс Хопкинс и наводни стручњак за Балкан, а у ствари шиптарски лобиста који, такође за „Глас Америке“, каже да би могло да дође до извесног заоштравања односа Вашингтона према Београду у поређењу с претходном администрацијом, за коју сматра да је према Србији имала нешто мекши став.
(НЕ)СЛАВНА ПРОШЛОСТ Кристофер Хил се још није оглашавао, али о њему речито говори његова прошлост и дугогодишња каријера, због које је и заслужио повратак у Београд. Био је један од твораца Дејтонског споразума, главни актер „шатл дипломатије“ између Београда и Приштине… Преговарао је и о нуклеарном програму Северне Кореје, о влади у Ираку…
У Стејт департмент је ушао 1977, а прво намештење у иностранству било му је у амбасади САД у Сеулу од 1983. до 1985. године. Био је амбасадор САД у Албанији од октобра до децембра 1991. године, Северној Македонији од 1996. до 1999, а у Србији га највише памте по томе што је био специјални изасланик америчког председника за Косово и Метохију 1998. и 1999, у време НАТО агресије на нашу земљу. Хил је био један од три главна преговарача који су водили разговоре пре конференције у Рамбујеу, уз Волфганга Петрича који је представљао ЕУ и Бориса Мајорског испред Русије (који се такорећи није ни видео јер је то било време Бориса Јељцина). Временом, Петрич и Мајорски су отпали а Контакт група одлучила је да то буде само Кристофер Хил.
Као куриозитет наводи се да је његов број телефона остављен Слободану Милошевићу, како би се јавио уколико пристане на све што је Холбрук од њега тражио; да је међу последњима одлетео из Београда за Скопље тог 24. марта 1999. године; да се у скопској амбасади склонио у подрум, одакле је тражио помоћ локалне полиције да зауставе македонске демонстранте који су каменицама, моткама и Молотовљевим коктелима гађали зграду, протестујући због почетка ваздушних удара на СРЈ.
Према очевицима који су дневно пратили догађаје на терену КиМ, попут Радета Маројевића, данас уредника Интернет-портала РТС-а а у то време агенцијског извештача из Приштине, уз подршку једног од твораца дејтонског документа Џима О’Брајена, Хил је косовским Албанцима и Београду представио предлог решења које се није претерано бавило статусом Косова већ, пре свега, локалним нивоима власти и ограниченим овлашћењима покрајинског парламента. На основу овог предлога дошло је до „шатл дипломатије“ и низа консултација, али после неколико месеци ова, како Маројевић каже, номадска дипломатија није уродила никаквим напретком јер су се обе стране бојале, како каже, да ствари остану зацементиране заувек.
Према том сведочењу Београд и косовски Албанци сложили су се, током овог дипломатског процеса, само једном – када су у децембру 1998. године одбили трећи Хилов предлог, након чега је читав преговарачки процес запао у ћорсокак, а америчка претња војном интервенцијом је с реторичке, како су се ратни бродови и авиони приближавали Балкану, постепено прелазила у стварну.
РАМБУЈЕ И ЈУНИК Крах мировне конференције у дворцу Рамбује у Француској о решавању кризе на Косову и Метохији, после безуспешних 17 дана преговора, означио је и крај настојања да се косовска криза реши мирним путем, што је мало више од месец дана касније довело до бомбардовања тадашње СР Југославије. Југословенско-српска делегација у Рамбујеу 1999. претходно је прихватила политички текст споразума о Космету, који је укључивао и НАТО присуство у јужној српској покрајини. Американци су били изненађени тим прихватањем а онда је уследила замка – неколико сати пре потписивања српска делегација добила је и Анекс Б војног споразума, за који нико није знао, за који је Хенри Кисинџер касније изјавио да је управо „Анекс Б била та лествица тако високо постављена да је Срби никако не могу прескочити. Било је потребно мало бомбардовања, па су то и добили.“
Индикативно је да је паралелно с преговарачким процесом, управо Хил постепено у игру увео и представнике терористичке Ослободилачке војске Косова, с којима се састајао, прво тајно, а затим и јавно покушавајући, наводно, да формулише њихов даљи утицај и процес демилитаризације, тако што би ОВК скинуо униформе и био прекомандован у партију, што се у јуну 1999. године и догодило.
Хил је био и у пратњи Ричарда Холбрука који се у Јунику састао с припадницима ОВК (свима је знана фотографија Холбрука у чарапама, окруженог шиптарским, још увек, терористима), који ће од тог тренутка постати борци за слободу и незаобилазни политички фактор. По неким сазнањима, управо је Хил омогућио тај састанак, што никада није потврдио, као што је увек вешто избегавао да одговори на питање како је ОВК, коју је Холбруков претходник Роберт Гелбард назвао терористичком организацијом (што је и званично била на документима Стејт департмента), за само неколико месеци постала ослободилачка војска и поуздан политички партнер. Многи те „заслуге“ приписују управо Хилу, наводећи чак као „општепознату ствар“ да је Хил био шеф ЦИА за читав Балкан (отуда и његово кретање на релацији Београд–Скопље–Приштина).
БРАТСКА ВЕЗА И док за њега нема званичних таквих потврда, његов брат Николас Хил помиње се као обавештајац ЦИА још на суђењу за покушај атентата на Вука Драшковића у Будви 2000. године, када су припадници некадашњег Ресора државне безбедности Србије сведочили да је Драшковић праћен и сниман, као и кућа у којој је боравио, не због припреме убиства него зато што је наводно требало у Будви да се састане с Николасом Хилом.
Очигледно се и Николас, као и његов брат Кристофер, годинама овде „мувао“, пре свега у српској средини, где су добро упознали Србе и одлично научили да говоре српски, јер су као деца дипломате дуго боравили у Београду, да би временом постали и званични експоненти америчке политике на овим просторима.
Има потврда да је уочи петооктобарских промена и рушења Слободана Милошевића Николас Хил у Будимпешти био на вези са покретом „Отпор“, који је у мађарској престоници трениран и финансиран за „ненасилну“ револуцију у Београду. О „Отпору“ као креацији америчке ЦИА данас се скоро све зна, од имена америчких инструктора па до милиона долара датих овом покрету који и даље постоји као Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије – Канвас и делује широм света.
А да Николас Хил има и те како везе с „плишаним револуцијама“ и разним „пролећима“ могло се уверити у Сарајеву фебруара 2014. године. Као што је ових дана британски амбасадор у Приштини пожурио да подржи „полицијску акцију“ Аљбина Куртија у Косовској Митровици и још неким српским местима на северу КиМ, и тако офира ко са Запада стоји иза ње, тако је и Николас Хил пре седам година, као отправник послова у амбасади САД у БиХ (између 2012. и 2015), пожурио, саопштењем на свом блогу, да подржи бошњачки „евромајдан“ и убрзо пропале демонстрације које су требало да развласте ентитете због „опште забринутости грађана за њихову будућност и опстанак“.
Да ли нам се то, с постављањем Кристофера Хила за амбасадора у Београду, на неки начин најављује и неко политичко „пролеће“ у Србији, како би се жилави и непотчињени део Балкана коначно ставио под америчку контролу? Можда. Мада вреди још једном подсетити да иста ствар не пролази двапут. Не само зато што је већ прочитана већ ни околности у свету, па и код нас нису онакве какве су биле пре двадесетак и више година.