Hakslijevska orvelijada

„Vrli novi svet” i „1984” – distopije u kojima živimo

U kom svetu živimo: Orvelovom ili Hakslijevom? U „1984” ili „Vrlom novom svetu”? Aktuelno pitanje ne samo zato što je pre tačno devedeset godina Haksli napisao svoj čuveni „Vrli novi svet”. Decenijama su trajala prepucavanja njihovih poklonika, stručnih tumača i komentatora oko toga ko je od njih bolje predvideo budućnost, a našu sadašnjost, u kojoj, nažalost, živimo horor oba romana! I to najgore njihove pretpostavke i zamisli

Pre tačno devet decenija je slavni engleski pisac Oldus Haksli napisao svoje najčuvenije delo „Vrli novi svet” zbog koga je i stekao tu svoju čuvenost još uvek prisutnu u književnosti. Možda danas čak i više nego ikada ranije. Knjiga se pojavila godinu dana nakon što je napisana, ali je za nas vrlo zanimljiva ova godišnjica. Pošto „Vrli novi svet” pripada ogranku fantastike koji se naziva distopija ili antiutopija, a vreme u kome živimo je upravo takvo, njegov roman je dobio na posebnoj težini. Mnogi su ga se setili. Sustigla je njegovo životno delo naša stvarnost i to do te mere da su potpuno u praksi potvrđena ključna Hakslijeva poentiranja u ovom romanu u smislu promišljanja na koji će način demokratski kapitalizam umreti i izvitoperiti se u… pa, u ovo danas! Šta god to bilo, odnosno kako ga god zvali, „to” živimo, a Haksli ga je do jezivo preciznih tančina najavio još pre devet decenija. Da li je bio proročki nadahnut kada se igrao svojim svetom, koji je tipično engleski ironično i cinično, ali i duhovito, iskoristio za zamišljanje sveta u kome će se sve okrenuti naopako i do tog naopakog će se doći intervencijom moćnih modelara sveta i ljudi? Podmuklo, bezobzirno, brutalno nasilno, ali bez fizičkog nasilja, uz pristanak i sublimirano pripitomljavanje podanika čije je, međutim, i samo postojanje uslovljeno „nenasilno brutalnim” uticajem vlasti, Haksli je „video” u svojoj mašti kao ishodište degradacije moderne zapadne civilizacije.

Cinik vidovnjak

Decenijama se raspravljalo o Hakslijevoj knjizi. I on joj se vratio 1958. godine u „Povratku Vrlom novom svetu”, može se reći komentaru sopstvenog dela, i to takvog da je sam pokušao da dokuči koliko je brzo i u kojoj meri njegova jeziva politička fantazija postala stvarnost. Još tada je Haksli zaključio kako su mnoge stvari iz njegove knjige oživele u zapadnom svetu i dodao da se nije nadao da će se to desiti tako brzo. A šta bi tek rekao danas! Haksli je bez sumnje bio na pravom putu u sagledavanju neminovne degradacije naše civilizacije. Pronikao je u uzročno-posledični niz dešavanja da je zaista delovalo kao da je bio vidovit. Cinik vidovnjak. I zbog toga je stekao posebne sledbenike među intelektualcima Zapada. I ne samo Zapada. A poslednjih godina, kada je svet postao monolitni hakslijevski distopijski haos, sve je više njegovih obožavaoca, sada sa svih strana sveta.
Paralelno sa sve većim prepoznavanjem značaja njegovog „Vrlog novog sveta” intenzivirali su se i debate ili prepiske intelektualaca i stručnjaka koji su na nove načine „čitali” napisanu Hakslijevu budućnost i pronalazili je preslikanu u onome što živimo. Mada i dalje su i te kako prisutna, čak u poslednje vreme i pojačana sukobljavanja suprotstavljenih poštovalaca Hakslija sa onima koji smatraju da je Džordž Orvel sa svojom epohalnom političkom distopijom „1984” ipak bolje dočarao naš aktuelni svet. Zanimljivo je da u svim tim analizama ova dva romana i davanja prednosti jednom ili drugom, uz brojne argumente s obe strane koji te prednosti potvrđuju dokazima iz sveta u kome živimo, niko nije prepoznao da zapravo živimo horor oba ova romana! I to najgore njihove sastojke. Najgore segmente antidruštava koja su obojica upozoravajuće budućim pokolenjima predvideli u svojim delima. Jer i „Vrli novi svet” i „1984” su u mnogim svojim detaljima odavno deo savremenog sveta. Zapravo, malo šta je ostalo što se još nije potvrdilo u tekućoj praksi današnjice. Čak i najapsurdnije fantazije iz oba romana možete pronaći kako ih neko, ili svi, uveliko revnosno primenjuju ili ponosno pripremaju kao svoj epohalni izum za poboljšanje naših života. I mi omađijani tehnikama omađijavanja iz oba romana jedva čekamo da se ta „poboljšanja” dogode.

Svetska i duboka država

Tako, recimo, „Vrli novi svet” predstavlja ustrojstvo koje je delo Svetske Države (!?), moćnika iz senke koji upravljaju svima. Slične vladare sveta zovemo „dubokom državom“. Koliko se razlikuju? Dobro, mnogi će reći da su ovi naši nevidljivi upravljači svetom izmišljotina, teorija zavere, budalaština i da svetom i dalje vlada demokratija, njene zaštitničke institucije i organizacije koje su stvorene da svi budemo družina međusobno jednakih i, razume se, mnogo srećnih, a slobodnih pojedinaca. Međutim, baš se tako osećaju i Hakslijevi zemljani. Bez obzira što su nastali iz epruvete, genetski predodređeni da budu srećni, čak i kada ne pripadaju inteligentnim i naprednim kastama. Zanimljivo, inače, da su njegove kaste ljudi izdeljene po količini inteligencije obeležene grčkim slovima alfabeta. Baš kao i volšebni talasi novih mutanata korone. Ali sličnosti su daleko ozbiljnije i opasnije. Hakslijev svet je, kao i Orvelov, potpuno, beznadno, nepromenljivo kontrolisanih podanika nevidljivih, a sveprisutnih upravljača. Mislite(mo) da ste zaista slobodni, da živite u demokratiji, da ste zaštićeni? Razmislite ponovo! Sloboda vam(nam) se, kao njima, sastoji samo u tome da budemo bezumni i krotki konzumenti gluposti koje nam ne trebaju, ali zbog kojih smo spremni da budemo robovi i dužnici do kraja života. Hakslijev svet počiva na nametnutom hedonizmu. On počiva na besmislenim zadovoljstvima, na odustanku od razmišljanja pojedinca i na – najvažnije – drogom sreće omamljenoj raji. Žitelji njegovog sveta, naime, u svim pomenutim vrlinama sveta u kome žive uživaju i valjaju se od radosti uz pomoć droge sreće koja im je svima dostupna, pa i obligatorna. Teško da je bilo kome nepoznata zavisnost našeg sveta od sličnih sredstava hemijskog zadovoljstva. Američka superdemokratija, kao primer moderne zapadne obećane zemlje, doslovno je nacija ovisnika o nebrojenim legalnim i ilegalnim hemijskim opijatima. I ostali deo sveta nije daleko od njih. A uz pomoć svuda prisutnog alkohola naša je civilizacija hakslijevski omamljena planeta lažne sreće ili hemijski izmenjene realnosti gotovo svakog njenog stanovnika. U „Vrlom novom svetu” veštački se stvaraju kaste po merilu proizvedenog nivoa inteligencije, što uslovljava visinu prisustva na društvenoj lestvici, dok se u našem svetu još nije dosegao taj nivo genetske manufakture bića iz epruvete, ali jeste masovno zaglupljivanje podanika bez obzira na inteligenciju koju dobijaju rođenjem. Tokom odrastanja i kasnije u zrelosti oni su postepeno i neprestano izloženi doktrini kretenizacije. U Hakslijevom svetu se to obavlja uz pomoć sublimiranih instrukcija kojima su svi izloženi tokom sna. Nad nama tu funkciju obavljaju tzv. masovni mediji i proizvodi zabavne industrije. Posebno televizija i poslednjih godina društvene mreže. Uništene su sve nekadašnje vrednosti, dovedena u pitanje ili potpuno potisnuta sva znanja, moralni kodovi, obesmišljena je religija, istorija prekrojena ili zaboravljena. Što se tiče ovog drugog, važnosti manipulisanja istorijom posebno se pozabavio Džordž Orvel u „1984”, pokazavši apsurd života u potpuno kontrolisanom društvu u kome se na svakodnevnom nivou po nalogu i potrebama vladalaca prekraja, izbacuje ili falsifikuje istorija. Brišu se događaji, ljudi, čak i nacije. Uvodi se bezumlje i besmisao, sluđenost svih, a samim tim i gubitak ideje o istini i njenom značaju. Istina je ono što se naredi da je istina, što se proglasi u „medijima”. U proglasima „struke”, politike, vladalaca. I menja se na dnevnom nivou! To je doslovno i naš svet. Ko to ne primećuje, mora da je neprestano pod teškim drogama ili pripada Hakslijevim Ipsilonima.

Socijalno uslovljavanje podanika

U oba romana i u našoj svakodnevici, na razne načine, ali sa istom namerom i učinkom, ljudi se socijalno uslovljavaju ne bi li prihvatili nove vrednosti i zahteve društvenog života. I dok je u Orvelovom štivu glavni junak buntovnik koga torturom prisiljavaju da se pokaje i postane ispravni građanin ispranog mozga, kod Hakslija se pojava Divljaka, čoveka koji je rođen prirodnim putem i nema nikakve veze s drilom formiranja ličnosti kroz koji prolaze svi drugi, zbog čega već svojim postojanjem postaje neka vrsta za to društvo opasnog buntovnika, okončava njegovim samoubistvom u trenutku kada je shvatio da je postao kao ostali. Da se povinovao zahtevima vladara. Da li je to jedini izlaz i za sve malobrojnije današnje buntovnike? A kada se svi koji misle svojom glavom poubijaju videvši svet u pravom svetlu (mraku!), konačno će preostali moći da uživaju u blagodetima hakslijevske orvelijade – svetu bez pameti, pamćenja, hrabrosti, individualnosti, morala, religije, duha, smisla… U svetu u kome nas sve brutalnije, upornije i intenzivnije uče novim (ne)vrednostima, pojmovima, načinima obraćanja i imenovanja mnogih stvari, u kome na sva usta se hvaleći o slobodama i pravima na najdrskiji i najbrutalniji način nam uskraćuju one prave, jedine važne i za njih izuzetno opasne slobode, u kome smo orvelijanski primorani na krotkost i jednoumlje, a hakslijevski socijalno uslovljeni da opijeni drogama život podredimo konzumerskom ništavilu, shvatamo značaj Hakslijevih reči iz daleke 1958. godine, kada je povodom objavljivanja svoje knjige „Povratak Vrlom novom svetu” upozorio savremenike:
„Možda su sile koje danas ugrožavaju naše slobode prejake da bismo im se dugoročno suprotstavljali“, rekao je on tada. Ali to ne znači da nije dužnost svih nas da učinimo sve što možemo da im se odupremo! Da li ima bilo koga danas ko će to učiniti? Ili ko će bar smatrati da bi to trebalo pokušati?