Хакслијевска орвелијада

„Врли нови свет” и „1984” – дистопије у којима живимо

У ком свету живимо: Орвеловом или Хакслијевом? У „1984” или „Врлом новом свету”? Актуелно питање не само зато што је пре тачно деведесет година Хаксли написао свој чувени „Врли нови свет”. Деценијама су трајала препуцавања њихових поклоника, стручних тумача и коментатора око тога ко је од њих боље предвидео будућност, а нашу садашњост, у којој, нажалост, живимо хорор оба романа! И то најгоре њихове претпоставке и замисли

Пре тачно девет деценија је славни енглески писац Олдус Хаксли написао своје најчувеније дело „Врли нови свет” због кога је и стекао ту своју чувеност још увек присутну у књижевности. Можда данас чак и више него икада раније. Књига се појавила годину дана након што је написана, али је за нас врло занимљива ова годишњица. Пошто „Врли нови свет” припада огранку фантастике који се назива дистопија или антиутопија, а време у коме живимо је управо такво, његов роман је добио на посебној тежини. Многи су га се сетили. Сустигла је његово животно дело наша стварност и то до те мере да су потпуно у пракси потврђена кључна Хакслијева поентирања у овом роману у смислу промишљања на који ће начин демократски капитализам умрети и извитоперити се у… па, у ово данас! Шта год то било, односно како га год звали, „то” живимо, а Хаксли га је до језиво прецизних танчина најавио још пре девет деценија. Да ли је био пророчки надахнут када се играо својим светом, који је типично енглески иронично и цинично, али и духовито, искористио за замишљање света у коме ће се све окренути наопако и до тог наопаког ће се доћи интервенцијом моћних моделара света и људи? Подмукло, безобзирно, брутално насилно, али без физичког насиља, уз пристанак и сублимирано припитомљавање поданика чије је, међутим, и само постојање условљено „ненасилно бруталним” утицајем власти, Хаксли је „видео” у својој машти као исходиште деградације модерне западне цивилизације.

Циник видовњак

Деценијама се расправљало о Хакслијевој књизи. И он јој се вратио 1958. године у „Повратку Врлом новом свету”, може се рећи коментару сопственог дела, и то таквог да је сам покушао да докучи колико је брзо и у којој мери његова језива политичка фантазија постала стварност. Још тада је Хаксли закључио како су многе ствари из његове књиге оживеле у западном свету и додао да се није надао да ће се то десити тако брзо. А шта би тек рекао данас! Хаксли је без сумње био на правом путу у сагледавању неминовне деградације наше цивилизације. Проникао је у узрочно-последични низ дешавања да је заиста деловало као да је био видовит. Циник видовњак. И због тога је стекао посебне следбенике међу интелектуалцима Запада. И не само Запада. А последњих година, када је свет постао монолитни хакслијевски дистопијски хаос, све је више његових обожаваоца, сада са свих страна света.
Паралелно са све већим препознавањем значаја његовог „Врлог новог света” интензивирали су се и дебате или преписке интелектуалаца и стручњака који су на нове начине „читали” написану Хакслијеву будућност и проналазили је пресликану у ономе што живимо. Мада и даље су и те како присутна, чак у последње време и појачана сукобљавања супротстављених поштовалаца Хакслија са онима који сматрају да је Џорџ Орвел са својом епохалном политичком дистопијом „1984” ипак боље дочарао наш актуелни свет. Занимљиво је да у свим тим анализама ова два романа и давања предности једном или другом, уз бројне аргументе с обе стране који те предности потврђују доказима из света у коме живимо, нико није препознао да заправо живимо хорор оба ова романа! И то најгоре њихове састојке. Најгоре сегменте антидруштава која су обојица упозоравајуће будућим поколењима предвидели у својим делима. Јер и „Врли нови свет” и „1984” су у многим својим детаљима одавно део савременог света. Заправо, мало шта је остало што се још није потврдило у текућој пракси данашњице. Чак и најапсурдније фантазије из оба романа можете пронаћи како их неко, или сви, увелико ревносно примењују или поносно припремају као свој епохални изум за побољшање наших живота. И ми омађијани техникама омађијавања из оба романа једва чекамо да се та „побољшања” догоде.

Светска и дубока држава

Тако, рецимо, „Врли нови свет” представља устројство које је дело Светске Државе (!?), моћника из сенке који управљају свима. Сличне владаре света зовемо „дубоком државом“. Колико се разликују? Добро, многи ће рећи да су ови наши невидљиви управљачи светом измишљотина, теорија завере, будалаштина и да светом и даље влада демократија, њене заштитничке институције и организације које су створене да сви будемо дружина међусобно једнаких и, разуме се, много срећних, а слободних појединаца. Међутим, баш се тако осећају и Хакслијеви земљани. Без обзира што су настали из епрувете, генетски предодређени да буду срећни, чак и када не припадају интелигентним и напредним кастама. Занимљиво, иначе, да су његове касте људи издељене по количини интелигенције обележене грчким словима алфабета. Баш као и волшебни таласи нових мутаната короне. Али сличности су далеко озбиљније и опасније. Хакслијев свет је, као и Орвелов, потпуно, безнадно, непроменљиво контролисаних поданика невидљивих, а свеприсутних управљача. Мислите(мо) да сте заиста слободни, да живите у демократији, да сте заштићени? Размислите поново! Слобода вам(нам) се, као њима, састоји само у томе да будемо безумни и кротки конзументи глупости које нам не требају, али због којих смо спремни да будемо робови и дужници до краја живота. Хакслијев свет почива на наметнутом хедонизму. Он почива на бесмисленим задовољствима, на одустанку од размишљања појединца и на – најважније – дрогом среће омамљеној раји. Житељи његовог света, наиме, у свим поменутим врлинама света у коме живе уживају и ваљају се од радости уз помоћ дроге среће која им је свима доступна, па и облигаторна. Тешко да је било коме непозната зависност нашег света од сличних средстава хемијског задовољства. Америчка супердемократија, као пример модерне западне обећане земље, дословно је нација овисника о небројеним легалним и илегалним хемијским опијатима. И остали део света није далеко од њих. А уз помоћ свуда присутног алкохола наша је цивилизација хакслијевски омамљена планета лажне среће или хемијски измењене реалности готово сваког њеног становника. У „Врлом новом свету” вештачки се стварају касте по мерилу произведеног нивоа интелигенције, што условљава висину присуства на друштвеној лествици, док се у нашем свету још није досегао тај ниво генетске мануфактуре бића из епрувете, али јесте масовно заглупљивање поданика без обзира на интелигенцију коју добијају рођењем. Током одрастања и касније у зрелости они су постепено и непрестано изложени доктрини кретенизације. У Хакслијевом свету се то обавља уз помоћ сублимираних инструкција којима су сви изложени током сна. Над нама ту функцију обављају тзв. масовни медији и производи забавне индустрије. Посебно телевизија и последњих година друштвене мреже. Уништене су све некадашње вредности, доведена у питање или потпуно потиснута сва знања, морални кодови, обесмишљена је религија, историја прекројена или заборављена. Што се тиче овог другог, важности манипулисања историјом посебно се позабавио Џорџ Орвел у „1984”, показавши апсурд живота у потпуно контролисаном друштву у коме се на свакодневном нивоу по налогу и потребама владалаца прекраја, избацује или фалсификује историја. Бришу се догађаји, људи, чак и нације. Уводи се безумље и бесмисао, слуђеност свих, а самим тим и губитак идеје о истини и њеном значају. Истина је оно што се нареди да је истина, што се прогласи у „медијима”. У прогласима „струке”, политике, владалаца. И мења се на дневном нивоу! То је дословно и наш свет. Ко то не примећује, мора да је непрестано под тешким дрогама или припада Хакслијевим Ипсилонима.

Социјално условљавање поданика

У оба романа и у нашој свакодневици, на разне начине, али са истом намером и учинком, људи се социјално условљавају не би ли прихватили нове вредности и захтеве друштвеног живота. И док је у Орвеловом штиву главни јунак бунтовник кога тортуром присиљавају да се покаје и постане исправни грађанин испраног мозга, код Хакслија се појава Дивљака, човека који је рођен природним путем и нема никакве везе с дрилом формирања личности кроз који пролазе сви други, због чега већ својим постојањем постаје нека врста за то друштво опасног бунтовника, окончава његовим самоубиством у тренутку када је схватио да је постао као остали. Да се повиновао захтевима владара. Да ли је то једини излаз и за све малобројније данашње бунтовнике? А када се сви који мисле својом главом поубијају видевши свет у правом светлу (мраку!), коначно ће преостали моћи да уживају у благодетима хакслијевске орвелијаде – свету без памети, памћења, храбрости, индивидуалности, морала, религије, духа, смисла… У свету у коме нас све бруталније, упорније и интензивније уче новим (не)вредностима, појмовима, начинима обраћања и именовања многих ствари, у коме на сва уста се хвалећи о слободама и правима на најдрскији и најбруталнији начин нам ускраћују оне праве, једине важне и за њих изузетно опасне слободе, у коме смо орвелијански приморани на кроткост и једноумље, а хакслијевски социјално условљени да опијени дрогама живот подредимо конзумерском ништавилу, схватамо значај Хакслијевих речи из далеке 1958. године, када је поводом објављивања своје књиге „Повратак Врлом новом свету” упозорио савременике:
„Можда су силе које данас угрожавају наше слободе прејаке да бисмо им се дугорочно супротстављали“, рекао је он тада. Али то не значи да није дужност свих нас да учинимо све што можемо да им се одупремо! Да ли има било кога данас ко ће то учинити? Или ко ће бар сматрати да би то требало покушати?