Фатални флерт круне и свастике

У покеру између државе и потомака последњег немачког цара Вилхелма Другог који траје годинама не назире се крај иако се време убрзава а температура расте. Улог у овом покеру је финансијски огроман, историјски интригантан, политички запаљив а медијски спектакуларан

Зa „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Потомци последњег монарха из чувене династије Хоенцолерн, која је у хиљадугодишњем трајању, уз много грофова и кнежева, дала осам пруских краљева и три (опште)немачка цара, пресавили су табак и, практично, на стогодишњицу почетка Првог светског рата, чији разарајући пламен је потпалио управо сам кајзер – без његове изричите подршке Беч би тешко, нападом на Србију, ушао у фаталну ратну авантуру с катастрофалним и планетарним последицама – затражили да им држава врати, на разне начине и у различита времена, одузету имовину готово непроцењиве вредности.

На списку су се нашли огромна имања, велике фарме у некадашњој немачкој колонији Намибији (она је недавно, као велика немачка морална и политичка мора, улетела експлозивно у јавну орбиту, о чему нешто касније), на десетине хиљада слика, скулптура и других драгоцености, многобројне виле и дворци. Између осталих и онај историјски, Сесилијенхоф у Потсдаму: у овом дворцу, који је скоро темељно реновиран, ратни победници Стаљин, Рузвелт и Черчил одлучивали су о судбини поражене нацистичке Немачке. [restrict]

ХОЕНЦОЛЕРИ И НАЦИСТИ Ниједна историјска тема, констатовао је почетком октобра „Шпигл“, не заокупља толику пажњу јавности као ова. Готово у недељном ритму публикују се нови истраживачки текстови, књиге, телевизијске документарне емисије и расправе на друштвеним мрежама о односу Хоенцолера с нацистима и Хитлером, с посебним нагласком на питање: колико је династија – чија је одговорност за избијање Првог светског рата, и велике катастрофе неспорно доказана – допринела „најтрагичнијим годинама немачке историје“, с још катастрофалнијим последицама које је донео, и оставио, Други светски рат.

Ако одговор на ово круцијално питање буде недвосмислен, а како време одмиче чини се да је он већ „надохват руке“, партија покера са, рекосмо, спектакуларним улогом, у којој су се с једне стране нашли потомци последњег немачког цара (заступа их Георг Фридрих, „принц од Пруске“), а с друге представници савезне државе и власти две покрајине, у којима је концентрисан највећи део имовине, Бранденбург и Берлин (престоница има и статус покрајине), на коју изданци развлашћених Хоенцолера претендују.

Принц од Пруске и његов адвокатски тим ушли су у арену с тезом о безгрешности царске фамилије, тврдећи у почетку чак да су синови детронисаног монарха Вилхелма Другог на крају рата (Првог), 1918, по проглашењу републике, пребегли с њим у суседну Холандију – али су, пред новим доказима, не прихватајући још кривицу, били принуђени да признају како су године нацистичке власти, на које се истраживачи превасходно концентришу, уздрмале углед и достојанство Хоенцолера и представљале њихов „дубоки пад“.

Овом темом су се, најчешће и највише по поруџбини, као експерти, бавили неки од најутицајнијих имена међу историчарима, не само немачким. Свој „прилог“ томе дао је, на пример, и писац бестселера „Месечари“ о узроцима и последицама Првог светског рата, аустралијски историчар и професор на универзитету Кембриџ, експерт и за историју Пруске Кристофер Кларк.

Међутим, пресудну улогу у овом покеру могла би да одигра књига Штефана Малиновског, професора историје на универзитету у шкотском Единбургу, „најбољег познаваоца ове материје“ („Шпигл“). Књига доноси „групни портрет“ породице свргнутог цара, његове (друге) супруге, четири цареве сестре, седморо деце и двадесет унука с њиховим фамилијама.

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КОЛАБОРАЦИЈЕ И да није објављених извода из ове обимне књиге (готово осам стотина страна), већ сам њен наслов „Хоенцолери и нацисти: историја једне колаборације“ – очигледно је недвосмислен.

Једној страни у спектакуларном спору, потомцима династије, стало је до баснословног блага: ако би га, кад је о уметничким експонатима реч, потомци заиста добили, бар два велика музеја би, кажу, могла да закључају врата!

Другој пак страни, држави, важно је да докаже како су Хоенцолери били у спрези с нацистима: суд би, а до суђења ће морати да дође, на основу прописа који важе у таквим случајевима, одбио захтев „принца од Пруске“.

Досадашња истраживања, посебно она до којих је претражујући готово све доступне архиве дошао Малиновски, показују да је „флерт с предумишљајем“ између „круне и (нацистичке) свастике“ почео пре него што су нацисти преузели власт, а да је потом само добијао на интензитету. Књига тако открива да је Хитлеров човек од посебног поверења, као изасланик, Херман Геринг посетио у јануару 1931. свргнутог цара у холандском егзилу и склоништу. Задржао се два дана. Гост је, према сведочењу једног царевог сарадника, био „импресиониран“ домаћином.

У дугим разговорима о „политици и археологији“, Геринг је рекао како се кајзер „мора вратити на трон“. Свргнутог монарха је то очигледно охрабрило: радовао се доласку нациста на власт и евентуалном повратку на трон. Фамилија је, иначе, с нацистима делила готово у потпуности политичка становишта: отпор републици, мржњу према демократији, левици, пацифистима, Јеврејима и синдикатима. Један од његових синова (неколико година по окончању Првог светског рата, 1923, дозвољен им је повратак у земљу) Аугуст Вилхелм већ је био (од 1930) члан нацистичке партије.

„Пакт с ђаволом“ је склопљен. Хоенцолери су се споразумели с нацистима о сарадњи, верујући у повратак на власт. Хитлер се с принцом наследником Вилхемом договорио 1932. да заједно наступе на изборима за председника Рајха. На тај положај би, у овом рачуну без крчмара (лукавство нацистичког вође), дошао принц који би, потом, помогао Хитлеру да постане канцелар.

Фиреру су Хоенцолери били потребни за сакупљање гласова тамо где, бар у почетку, није било превеликог расположења за успостављање Трећег рајха: у чиновништву, грађанским и војним круговима. Иако их је изиграо, Хоенцолери су фиреру највећим делом били лојална подршка.

Захтев потомака последњег немачког цара о повратку уметничког блага и бројних некретнина није, иначе, усамљен. Немачка држава је годинама засута захтевима из више држава да им се врате уметничка дела опљачкана у време Другог светског рата и драгоцени експонати са најчувенијих археолошких налазишта илегално или на неки други начин унети у Немачку.

Годинама се, на пример, води „дипломатски рат“ између Каира и Берлина око богиње Нефертити. Заправо око бисте од офарбаног камена пешчара (висока 49 центиметара), пронађене 1912, а која представља „најмистериознију и најмоћнију“ жену фараона и владарку старог Египта. Реч је о заиста лепо (уосталом, име Нефертити у преводу значи: лепота је стигла!) стилизованој фигури жене, коју Немци желе да по сваку цену задрже: она је један од најчувенијих експоната на чувеном Острву (пет) музеја у самом срцу Берлина.

Немачка се 1998. такозваном Вашингтонском изјавом обавезала да врати уметничка дела опљачкана и отета током Другог светског рата (најчешће од Јевреја, укључујући и оне из Србије) власницима или њиховим потомцима. То се, међутим, реализује веома споро и тешко. И не само немачком кривицом: тешко је у многим случајевима пронаћи власнике, често и немогуће: Холокауст је учинио своје!

У огромној колекцији државних институција, владе и министарстава која броји око готово педесет хиљада дела, налази се, такође, немало дела која су опљачкали нацисти. „Билд“ је, на пример, позивајући се на изворе из министарства финансија, 2019. обелоданио да се само у владиној колекцији налази 2.500 таквих дела.

Рачуна се да је велики број таквих дела у непознатим (најчешће недоступним) приватним колекцијама.

ПРВИ НЕМАЧКИ ГЕНОЦИД Полиција је 2013. неочекивано дошла до спектакуларног открића: огромне колекције слика најпознатијих мајстора које је у својим становима у Минхену и Салцбургу крио извесни Корнелијус Гурлит. („Печат“ је писао о том случају и мистериозном колекционару.) Швајцарски цариници су открили код њега велику количину новца. Објаснио је да је до новца дошао продајом једне слике у Цириху. Дојавили су то немачким колегама и пореској полицији.

Испоставило се да је реч о сину познатог колекционара и трговца уметнинама Хилде бранту који је куповао (или на сумњив начин до њих долазио) уметничка дела и за рачун нациста. Корнелијус Гурлит је убрзо после тог спектакуларног открића, 2014, преминуо. Колико се у том тренутку знало, није имао наследника и баснословно благо препуштено је судској завршници.

Кад је реч о кајзеровим фармама у некадашњој немачкој колонији Намибији, оне се у захтеву његових потомака немачким властима и не спомињу. За њих је немачка надлежност одавно престала. Јавност је, међутим, недавно обавештена да су, после дугогодишњих преговора, Немачка и Намибија постигле „споразум о помирењу“. Тим споразумом званични Берлин је први пут признао (први немачки) геноцид који су пре више од сто година починиле немачке колонијалне власти над (тамошњим) народима Хереро и Нама.

Срећан сам што нам је пошло за руком да дођемо до јединственог става око заједничког односа према „најмрачнијем периоду наше историје“, рекао је немачки шеф дипломатије Хајко Мас. Званично извињење народима Намибије, у њиховом националном парламенту, препуштено је шефу државе Франку Валтеру Штајнмајеру.

Као знак „добре воље“, предвиђено је оснивање фонда од око милијарду евра. Та средства ће, у наредних тридесет година (!), бити искоришћена за финансирање инфраструктурних пројеката, у образовање и пољопривреду, тамо где живе припадници народа Хереро и Нама.

Али оснивање фонда искључује право појединаца на обештећење. Берлин се осигурао. Влади Намибије било је, очигледно, од тога важнија чињеница да је Немачка коначно „признала да је почињен геноцид“.

Тамошња опозиција, међутим, протестује: ово је „увреда за Намибију“. Посебно за припаднике народа Хереро и Нама. Уз констатацију: немачка влада „није преговарала с добрим намерама“. [/restrict]