Европа нема алтернативу за НАТО

О формирању европских оружаних снага јавно говоре званичници Француске и Немачке, али није главни проблем Европе то што нема своју самосталну војску већ то што нема своју самосталну политику

Европа и НАТО, односно САД улазе у нову фазу међусобних односа. Рекло би се да је период, условно речено, романтизма у овим односима сада дефинитивно иза нас, чиме су потврђене најаве да узроци трансатлантских проблема нису били искључиво везани за победу на председничким изборима Доналда Трампа 2016. године, већ да је његов долазак на власт у САД брже-боље искоришћен у Европи да искажу своје фрустрације у релацијама с Америком – а да то не буде у форми антиамериканизма, већ на први поглед мање болног и политички коректнијег „антитрампизма“. Показало се, међутим, после смене у Белој кући и уласка у њу Џозефа Бајдена, да незадовољство није нестало. Али да, за разлику од периода пре Трампа, када се критика Вашингтона сматрала за опаку јерес, сада већ постоји одређена уходана рутина која отвара широко врата и за нови „антибајденизам“. Не још, додуше, тако снажан као у случају његовог претходника, али председник Бајден се сада суочава с критиком лишеном увијања у „трамповске обланде“; реч је о укупном незадовољству односима међу савезницима. Напросто, о многим питањима европски и амерички путеви се све даље разилазе и то се не може лако сакрити. А најважније је питање – да ли ЕУ може да функционише самостално, или јој је неопходан тутор из Вашингтона.

[restrict]

СЛАБОСТ У ПОЛИТИЧКОМ КОНЦЕПТУ Једна од димензија овог размимоилажења јасно се очитава и из недавно објављеног извештаја утицајног вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС) при Џорџтаун универзитету, у коме се анализира европски војни потенцијал за „обуздавање и одбрану“. Овако нијансиран угао истраживања указује да се ради о важном и „специјалном пројекту“ овог тинк-тенка, који важи за водећи у свету када је реч о аналитичким центрима за одбрану и националну безбедност. У документу се указује да Европа треба да „реалистично оцени своју зависност“ од војне подршке САД и учини много више за повећање сопственог нивоа оружаних снага. А да при томе, наравно, и не помишља на оснивање сопствених, независних од Америке, војних снага. Бранити и доказивати овакву тезу је веома деликатан задатак који је постављен пред аналитичаре Центра и закључцима њиховог извештаја има шта да се приговори. Јер ако се, свесно или несвесно, пође од погрешних премиса, онда ни закључци не могу да буду поуздани и ваљани. И то још једном показује да, првенствено, слабост није у аналитичарима него у политичком концепту који покушавају да бране.
Они и сами признају, што је очигледно и мотив истраживања, да Европа сумња у поузданост Вашингтона као стратешког партнера. Већ само по себи, ово је констатација која би пре 10 или 20 година изазвала шок широм „трансатлантске заједнице“, док је данас то полазишна тачка чак и у америчком истраживању, из чега се јасно види колико се тога променило у последње време. Да ли је томе узрок стасавање нових центара глобалне моћи – и прелазак из униполарног у мултиполарни свет – оставимо сада по страни. Тек, чињеница је да и Американци признају да је Европа изгубила поверење у њих. Али одмах затим износе и став који њима одговара: да за земље ЕУ не постоји алтернатива НАТО-у када је реч о „обуздавању Русије и одговору на њене претње“. Ово је већ теза коју је могуће сагледавати на различите начине. И о којој би пре свега сами Европљани требало пажљивије да размисле и покушају да дођу до сопствених, непристрасних закључака.
У тој анализи требало би најпре да пођу од дефинисања неких основних питања, које ЦСИС очито прескаче. Најпре, да ли је реални интерес Европе да за њу Русија буде вечити непријатељ кога треба по сваку цену „обуздавати“, или је таква позиција у нечијем туђем интересу? Да ли је боље да односи с Москвом буду партнерски, на обострану корист, па за обуздавањем неће бити ни потребе? Каква је у тим процесима улога НАТО-а, као реликта Хладног рата који у свом „генетском коду“ има антируско усмерење? Јер ако је НАТО „неопходан и без алтернативе за обуздавање Русије“, то још увек не значи да је и само то обуздавање Европи неопходно, а тиме и НАТО. Ова логичка недоследност је најслабија тачка ових и сличних анализа, јер се прескаче неколико важних степеника и у старту се полази од тога да је Русија претња за Европу, а даље следи закључак да су једини спасиоци НАТО и Америка. Треба ли уопште указивати на то да и у Европи постоје сасвим супротна мишљења: да обуздавати не треба Русију већ Америку…

ПРОБЛЕМАТИЧНА МИТСКА СЛИКА „РУСКОГ НЕПРИЈАТЕЉА“ Отуда је неизоставна и пропагандна компонента која непрестано креира митску слику „руског непријатеља“, а Русију представља као заосталу, нецивилизовану и агресивну земљу која непрестано сања о инвазији на Европу. Иако историјске чињенице указују на нешто сасвим супротно: војне инвазије одувек су имале супротан смер, од запада, ка истоку. С друге стране, потпуно се занемарују, па чак и не узимају у разматрање реалне обостране користи од руско-европске сарадње, неопходне да би континент, а пре свега ЕУ, уопште могао да функционише.
Рецимо, садашње тек мале назнаке енергетске кризе у Европи могу да буду добар путоказ у разматрању будуће стратешке политике. Иако Русија и њен председник Владимир Путин нису ни на секунду обуставили доток природног гаса у Европу, већ су само препустили Европљанима да сами од Москве наручују гас и њиме пуне своја складишта, то се показало као узрок драматичног повећања цене и панике на европским берзама. А чињеница је да руског гаса спремног за испоруку све време има у изобиљу, само мора неко да га наручи, транспортује и плати. Ко жели повољан гас, мора јасно да каже шта жели и потпише с „Газпромом“ уговор о дугорочном снабдевању, како је недавно учинила Мађарска, која ће енергент у наредних 15 година добијати преко „Турског тока“ и Србије. У супротном, слободног руског гаса има и на отвореном тржишту, једино што је цена за њега сада много, много већа.
Ако неко жели, може да настави да се снабдева и преко Украјине, али то мора о свом трошку да ради, јер Русија више неће свој гас транспортовати преко ове земље, па га продавати тек у Европи. Већ ће га најпре продавати, па тек онда испоручивати, преко било ког од постојећих гасовода. Разлика ће бити једино у цени, јер „украјински транзит“ неће бити могућ путем дугорочних уговора по досадашњим условима. Ризик и трошкове транзита преко Украјине треба да преузму сами Европљани, ако већ не желе испоруке преко сигурних маршрута, као што су „Северни ток“ и „Турски ток“, и путем дугорочних уговора. Испоставило се да они који су, када је требало радити против Русије, највише подржавали Украјину, сада изгледа немају довољно поверења у њу као транзитера и пословног партнера. Па би радије да неко други допреми гас у Европу, а они да га преузимају на готово. Такве шеме преко Украјине више неће бити могуће и то је разлог што јефтиног гаса у Европи нема довољно – јер „Северни ток 1 и 2“, преко којих су могуће сигурне и повољне испоруке, стоје (полу)празни. Ово понашање Москве је у складу с њеним петогодишњим уговором с Украјином (важи до 2024), који функционише по принципу „пумпај или плати“, где Руси плаћају Кијеву пуну цену резервисаних капацитета за транзит гаса, иако их не користе. Тако ће бити и у наредне четири године.

ХУШКАЊЕ ЕВРОПЕ НА РУСИЈУ По сличном принципу као и Украјину, стратези ЦСИС хвале и НАТО. Кажу да не постоји европска алтернатива способна да „обуздава Русију и супротставља се њеним војним претњама“. Значи, НАТО најпре стави целу Европу под своју чизму, одржава војне вежбе годинама на граници Русије, а онда каже да је једино он може да гарантује безбедност од Русије. Али опет нема одговора на питање – зашто уопште ићи против Москве? Зашто допремати на десетине хиљада војника, стотине авиона и бродова пред руске границе и тако изигравати неког „заштитника Европе“? Јер многи у Европи добро разумеју да ако до војног сукоба с Москвом заиста дође, никакав НАТО не би могао да одбрани територије које се граниче с Русијом, већ би ту свако гледао своје интересе. Историјска искуства нас томе уче.
Очито да прави разлог ових анализа није одбрана од претње која реално и не постоји већ својеврсно хушкање Европе на Русију. Овим идејама се не брани Европа од Русије, већ НАТО од Европе. ЦСИС поручује Европи да треба „знатно реалистичније да сагледа своју стратешку зависност“ од САД. Европа, наводе они, „треба да се фокусира на усавршавање оружаних снага сваке земље“, „и мора да призна да нема веродостојне европске алтернативе НАТО-у и Атлантској алијанси“. По њима, два су разлога за то: ограничене могућности ЕУ и војни ресурси САД које Европа не може сама да створи. ЦСИС поручује Европи да она ни приближно нема војну моћ за одбрану од Русије као САД, али и признају: „Чињеница је да је поверење Европе према САД ослабило, НАТО се суочава с нарастајућим руским изазовом и озбиљно пати од унутрашњих несугласица.“ Не крију, при томе, да је нови талас сумње у поузданост САД изазван низом политичких одлука самог Вашингтона.
Свакако да је, осим краха у Авганистану, „трансатлантско поверење“ заљуљала и одлука Вашингтона да уништи Паризу посао вредан 56 милијарди евра на изградњи подморница за Аустралију, што ће сада САД преузети. Ако је француски лидер Емануел Макрон још пре две године поручио да је НАТО доживео „мождану смрт“, сада је његов гнев већи и то је показао повлачењем свог амбасадора из Америке и Аустралије, што се никад раније није десило. Зато је питање да ли, рецимо, Француска данас већу претњу својим интересима види у потезима „непријатељске“ Русије или „савезничке“ Америке. Или Немачка, која годинама трпи притиске Вашингтона да с Русијом не гради гасоводе од којих директно зависи њен привредни развој.

ЕВРОПА РАЗМИШЉА О „АЛТЕРНАТИВИ НАТО-у“ Сличних примера има много, ако се зна да НАТО чланство подразумева озбиљне трошкове, великим делом усмерене ка набавкама америчког наоружања, што многе земље доживљавају као наметнуту обавезу. Појава „анализа“ попут ЦСИС-ове указује да се у Европи размишља о „алтернативи НАТО-у“, о чему говоре званичници Француске и Немачке. О потреби формирања европских оружаних снага јавно је говорио управо Макрон, а после бламаже у Авганистану и немачка министарка одбране Анегрет Крамп Каренбауер, као и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Чињеница је да се с овом темом Европљани врте укруг већ деценијама, али је резултат на крају увек исти: Европа још увек нема НАТО алтернативу. Управо то користе и аналитичари ЦСИС да изнесу своје закључке, без обзира на пристрасне премисе и аргументацију. Можда је то некоме очигледно, а можда и не, али није главни проблем Европе то што нема своју самосталну војску већ то што нема своју самосталну политику. Ако успеју да реше овај други проблем, онда се први неће ни постављати као питање.

[/restrict]