Енергетски бумеранг

Има ли ишта природније него да снабдевање руским гасом Немачке и околних земаља буде реализовано руско-немачким гасоводом који, директно и без посредника, повезује руску и немачку територију?

Европске берзанске цене за природни гас поскочиле су до невероватних висина протеклих недеља, после одлуке руског енергетског гиганта „Газпрома“ да не резервише додатне капацитете за транспорт „плавог горива“ преко територије Украјине. Тако су цене гаса за испоруке у октобру на лондонској берзи у једном тренутку премашиле 900 долара за хиљаду кубних метара, а током протеклих недеља овај показатељ је на тренутке клизио и ка невероватних хиљаду долара. Тренутно се цена „стабилизовала“ између 800 и 900 долара за хиљаду кубика, али треба бити реалан и видети да је то далеко изнад 250 долара, колико је договарано с Русима почетком ове године – када су складишта гаса у Европи била пуна и када се, због топле зиме, свима на континенту чинило да им је „море до колена“.
Лежерно су трошкарили оно што се накупило у резервама и нису журили да уговарају нове количине, већ су чекали да „гас појефтини“ и закаснили да овај важан посао окончају на време. Тако су пропустили тренутак, у августу, када је цена гаса поскочила на 500 долара, све време из само себи знаних разлога очекујући да ће она поново кренути надоле. Догодило се, међутим, супротно: зима долази, гаса у складиштима нема, а цена за енергент је на максимуму и нико више не прогнозира када ће почети да пада. Уместо до колена, вода је Европљанима сада дошла до грла. Како ли само завиде Белорусији и Александру Лукашенку, који је захваљујући добрим односима с Москвом и председником Владимиром Путином успео да очува и за 2022. годину цену коју је имао у 2021, а то је 128,5 долара за хиљаду кубика.

[restrict]

„ЗЕЛЕНА АГЕНДА“ И ИЗНЕВЕРЕНЕ НАДЕ А они на Западу су чинили све да те односе погоршају, чак су и своју „зелену агенду“ добрим делом смислили као план да се ослободе наводне „енергетске зависности“ од Русије, а суштински само да нанесу штету Москви и пресеку у зачетку сваку идеју обострано корисне дугорочне руско-европске економске и политичке сарадње. Нису рачунали, међутим, да ће тражња за гасом у Азији, која се економски опоравља, све брже расти, док Америка бележи пад производње течног гаса. „Издали“ су их чак и ветар и Сунце: производња енергије из обновљивих извора, у оквиру фамозне „зелене агенде“, подбацила је више него икад. И наравно да сада за овај енергетски бумеранг поново Путина оптужују, он им је крив и за плиму и осеку вероватно, као што је зауставио ветрове и помрачио Сунце над Европом.
Све се ово дешава у тренутку када је завршена градња гасовода „Северни ток 2“, пројекта на који пре само неколико година нико од „аналитичара“ не би ставио ни гроша да ће бити окончан. Показало се да нису били у праву, као што су погрешили и када су саветовали Европљанима да не купују гас, док „не појефтини“. Мада, ко зна, можда се тај јефтини гас и појави. Правац из кога би сигурно могао да дође јесте управо „Северни ток 2“, али због геополитичких и конкурентских разлога до сада нико у Европи није журио да га доврши и пусти у погон. Сада сигурно мало другачије размишљају, али су свесни да би излазак у сусрет Путиновим захтевима о овом питању – значио јавно признавање пораза. Али и тога да су све време говорили неистине и убеђивали своју јавност и грађане у оно што су после, због својих профита, лако прегазили. Па, ко онда гарантује да неће тако изгазити сваки свој „принцип и вредност“, само ако им се на хоризонту укаже довољна количина милијарди? А Путин, као и обично, не жури – и чека.
Руси би на то само рекли: шта сте тражили, то сте и добили. Санкције и ратови, подстрекивани са Запада и уперени против Русије, нису сломили највећу земљу света и њеног лидера већ, напротив, додатно ојачали. Узгред, сведочанство томе су и резултати прошлонедељних избора за Државну думу, где су политичке снаге окупљене око Путина практично поновиле историјски резултат из 2016, показујући да „кримска политика“ руског председника има несмањену подршку народа, а да у парламенту ова политика има потпуну доминацију. Тако се нису оствариле наде појединих западних кругова, да би Путинов „кикс“ на изборима могао да буде окидач масовних нереда, револуција и – на крају – доласка на власт „подобних“ снага које би потпуно заокренуле (гео)политички курс државног брода. На нову прилику за тако нешто, ипак, мораће да чекају до 2024, када предстоје нови председнички избори. Сада их највише брине – да ли ће се Путин поново кандидовати и, ако не, ко би могао да буде потенцијални наследник…
У таквим околностима, када Запад води бруталне кампање против руског државног врха, када задржава економске санкције према Русији које добрим делом разарају и западне економске интересе, и док се војне активности САД, НАТО-а и њихових сателита све већом жестином одржавају покрај руских граница, било би заиста наивно очекивати од Владимира Путина да чини било шта у корист тог истог Запада – а што није директно у служби руских интереса. Тако је и с природним гасом. Има ли ишта природније него да снабдевање руским гасом Немачке и околних земаља буде реализовано руско-немачким гасоводом који, директно и без посредника, повезује руску и немачку територију? Ко би се, економски разуман, залагао да ове испоруке иду преко непоузданог транзитера каква је Украјина, чијом кривицом је у јануару 2009. Европа – срећом само накратко – усред зиме остала без гаса?

„ТРАНСАТЛАНТСКА СОЛИДАРНОСТ“ У ПРАКСИ Има, међутим, и таквих у Европи. То су они исти „саветници“ који су сматрали да треба „још мало сачекати“ пре него што се крене у куповину „Путиновог гаса“. Водили су се логиком да – чак и у тренутку док су цене гаса биле веома ниске – не треба журити с убацивањем ни тако малог новца у руске џепове, јер је и то део специјалног рата и санкција против Москве. Па зашто се онда жале када се Кремљ понаша на сличан начин? Или они заиста мисле да Руси треба, чак и на сопствену штету, да подржавају интересе Запада и његове олигархије, док они смишљају све нове и нове начине да загорчавају живот Москви? Изгледа да су, од свега, једино успели да повећају рачуне за гас и грејање својим грађанима, док су својим компанијама и аграрном сектору нанели већ сада тешке губитке, за које се ваља надати да ће бити брзо превазиђене.
Примера ради, произвођачи вештачког ђубрива не знају шта да раде, јер је гас, у огромним количинама, кључна компонента њиховог производног процеса. А гаса, оног јефтиног, више нема. Зато произвођачи ђубрива морају значајно да увећају цене своје робе. С друге стране, за високе приносе аграра неопходне су огромне количине вештачког ђубрива. А њега, по старим ценама, више нема. На крају, опет све удари по џепу потрошача, јер цене хране скачу, а у појединим продавницама почиње да се јавља и несташица прехрамбених производа – као најава у минијатури шта би заиста могло да се догоди уколико гаса не буде довољно. Тешко да би и две или три године биле довољне да се надомести несташица руског гаса у случају одласка „Газпрома“ с тржишта јер такав снабдевач у близини Европе не постоји.
Свако допремање гаса танкерима с другог краја света (укључујући и из САД) било би праћено још вишом ценом од садашње. И тек би онда сви видели шта у пракси значи „трансатлантска солидарност“, када би цене поскочиле, на пример, изнад хиљаду долара. Јер зашто би ико очекивао да би Американци вршили некакве „хуманитарне испоруке“ гаса у Европу, кад од тога могу сасвим лепо да зараде. Напротив, логика капитала налаже да се таква ситуација искористи за остварење максималних профита. Зато они који критикују „Газпром“ и Русију треба боље да се замисле – шта би се догодило да њих, којим случајем, нема? Колико месеци би европска привреда била у стању да одржи конкурентску способност на светском тржишту, пре него што би фабрике почеле да се гасе, а људе истерују на улицу? Зато треба боље разумети досадашњу непоколебљиву позицију Немачке и њене канцеларке Ангеле Меркел у одбрани „Северног тока“ и тежње за непрестаним увећавањем транспортних капацитета руског гаса, по повољним ценама.

ЛОГИКА ВЕЧИТОГ „ОБУЗДАВАЊА“ РУСИЈЕ А то Европи може да обезбеди само Путин и зато је боље не свађати се с њим, већ градити – ако не може пријатељске – онда свакако конструктивне, партнерске односе. И не блатити га што не жели да закупљује капацитете у руинираном, стратешки непоузданом и еколошки катастрофалном украјинском цевоводу, док с друге стране, због новоуведених „европских правила за заштиту конкуренције“ стоји празна половина цеви „Северног тока 1“ и цео, новоизграђени „Северни ток 2“. У оба ова гасовода Русија је, заједно с Немачком, водећи акционар. Па у чему је онда логика да Русији и Немачкој буде забрањено да своју трговину гасом обављају преко њих? И то маршрутом која је упола краћа од украјинске и у потпуности задовољава најстроже савремене технолошке и еколошке стандарде. Једина логика је у томе да се вечито обуздава Русија (а уз то, не мање, и Немачка), али се овај бумеранг изгледа враћа пуном снагом, спреман да зада разоран економски ударац. А Путин? Као и обично, не жури – и чека.

[/restrict