Dotakli smo dno života?

Dogodio nam se – „Toma”

Novi film Dragana Bjelogrlića, „Toma”, koji se bavi žitijem jugoslovenskog folk kantautora Tome Zdravkovića preminulog pre tačno tri decenije, suvereni je bioskopski hit koji je za kratko vreme privukao u pandemijske bioskope preko pola miliona ljudi. Postao je fenomen čiji je značaj zapretio čak i najljućim političkim temama, ali je nehotično i dokaz da smo, kako najčuvenija pesma ovog pevača poručuje iz dubine njegove nesrećne sudbine i duše, na dnu života

I, eto, desio nam se „Toma“. Novi film (sledi i serija) Dragana Bjelogrlića i njegove ekipe vernih i nekih novih saradnika oduševio je Srbiju. Nema sumnje da će osvojiti i svet. Što da ne i Oskara. I sve drugo što se da osvojiti. Neke od nagrada je, uostalom, već zaradio. Mnogo je važnije što će se dobro zaraditi. Na sve strane i tek će kasnije, uz najavljenu seriju, doći profitabilne kombinacije. Život ovog „projekta“ biće prilično dug. Čak i ovaj pandemijski bioskopski. Ni Bond Tomi neće moći ništa. Da i ne pominjemo druge. Već je, kažu, premašio pola miliona posetilaca u našim bioskopima. Neće mu moći ni pirati. Po Bjelogrlićevim rečima „neki mangupi“ su pustili kopiju „Tome“ na društvenim mrežama. Sudeći po veoma dobrom kvalitetu kopije, biće da su iz njegovih redova. Barem onih po vokaciji. Kako god, uz velike pretnje da će zbog toga odgovarati (ne treba se brinuti da li će on odgovarati za svoje mangupske ispade prilikom nedavnog fizičkog obračuna s kolegom), film „Toma“ će imati nepomućenu profitabilnu bioskopsku eksploataciju još ko zna koliko meseci.

Čudo od filma

A da li je to čudo od filma koje se bavi likom i delom jugoslovenskog kafanskog pevača i kasnije velike folkzvezde Tome Zdravkovića zaista tako veliki, uspešan, izuzetan, pa samim tim i značajan film? Naravno da nije, ali to uopšte nije važno. Pomenuti lik i delo Tome Zdravkovića su u ovom filmu vešto prvo dajdžestirani i isfiltrirani, a onda prilagođeni blagodetima neodoljive priče za najšire mase kojima je Toma serviran kao bezmalo mitsko biće jugonostalgije. Savremenicima dotičnog pevača i „njegove“ Juge je gotovo neverovatno da su uspeli da propuste tako veličanstvenu životnu priču koja se odvijala tu uz njih, pred njihovim očima. Oni mlađi su kao omađijani Tominim uzvišenim patosom, dert-pesmama koje uskaču u dušu i iz nje izvlače iskonska osećanja slovenske nostalgije, samo nama (ne)razumne tuge, sklonosti ka samouništenju, porocima, valjanju u blatu očaja i svim ostalim nijansama ljudske tragedije. Iako nemate pojma (a da li je bitno?) otkud u Zdravkoviću tako duboki očaj (jedna Cigančica mu u detinjstvu nije uzvratila ljubav?), prepoznajete ga u sebi. Svako, naravno, iz svojih razloga pušta suze u veštim scenama filma koje su smišljeno, na nivou latinoameričkih TV novela, tempirane da izmame suze nežnim dušama, a danas je tih razloga koliko hoćete. Nisu Tomina sudbina i tužno našpanovana njegova priča toliko setni koliko su vremena u kojima se gleda ovaj film o njemu. Otud „Toma“ više deluje kao socijalni eksperiment nego kao sentimentalni film o pevaču uz čije hitove dugo čak ni kafanski veterani više ne lome čaše i seku vene. Sada kada je „probuđen“ iz zaborava, izvađen iz naftalina kako to govoraše u ono vreme, kao i sve prisutnija jugonostalgija, čovek koji je sticajem okolnosti preminuo baš kada i Jugoslavija, postao je povod za prizivanje najdubljih emocija kod ljudi koji su, kao i on, uglavnom, ako ne u potpunosti, obuzeti sopstvenim porivima, zadovoljstvima i porocima.

Prodavnica najfinijih emocija

On kao takav je, neverovatno, preporučen i od jednog našeg crkvenog zvaničnika. Beše li boljeg reprezenta za estradni porok? Što će reči većeg grešnika u očima Boga i religioznih pravila života. A ipak je, eto, dobar primer!? Ali iz današnje perspektive njegov je kafanski, alkoholom i kockom obuzeti život u ovoj priči lakonski predstavljen kao prihvatljivi greh jer je satkan u jednu, kako kažu, veliku i nežnu dušu koja je naškodila najviše samoj sebi. Nekada beše da je baš to najveći greh i da kao takav nikako ne bi trebalo da bude glorifikovan, posebno ne bez katarze. Pomenuti socijalni eksperiment u koji se nehotice pretvara „Toma“ nije, međutim, u tome da se dokazuju ili opraštaju gresi glavnog junaka, čak ni da se glorifikuje ili osuđuje njegov poročni život i autodestruktivni mentalitet. Ne, u pitanju je reakcija publike na jeftine emotivne izazove koji su spretno razbacani kroz 160 minuta filma. Te su scene mamac da se filmu ne odoli i po više puta, ali su ljudima koji su uz njih uživali da plaču poslužile kao dokaz da su ipak i dalje ljudska bića sposobna za makar malo dublja osećanja od onih na koja ih svodi diktat svakodnevnog sebičnog i bezdušnog življenja među istim takvim duševno obogaljenim pripadnicima ljudskog roda. Oni koji se, eto, ponose što su plakali uz „Tomu“ i zbog Tomine teške sudbine (koja, uzgred, uopšte nije bila teška, posebno ne po ondašnjim merilima) kao da dobijaju dokaz u sopstvenim očima svoje i dalje neoštećene ljudskosti i osećajnosti iako je većina dovoljno emotivno oštećena i sebična da nema problema što učestvuje u svetu koji je ogrezao u gresima, samoživosti, surovosti i upravo valjanju po najgorim dubinama života koje se pominju u Tominom najčuvenijem hitu „Dotakao sam dno života“. Imam snage za suze uz ovaj film, evo plačem, dakle i dalje sam čovek – odzvanja verovatno u mnogima koji odlaze da gledaju „Tomu“. I zadovoljni su „Tomom”“ a zapravo pre svega sobom. I zato oduševljenje i hvalospevi na sve strane, čak i od takozvane ozbiljne kritike. Prodavnica najfinijih emocija otvorena je u našim bioskopima i ko im odoli i ne zaplače, ko ne oseti dert i patos Tome i prošlih vremena u kojima je hrabro vodio poročni život za primer, i nije čovek. Ne može biti.
Otud manjkavosti maštarijama dopunjene Tomine biografije „ne bi li lepše izgledala“ karikaturni i ofrlje nabacani sporedni likovi slavnih ličnosti sa estrade i uopšte ondašnje kulturne scene, te tragikomična maska Milana Marića u ulozi Tome sa grotesknom protetikom ogromnog nosa i smešnom perikom koja neodoljivo podseća na neko od kamuflažnih izdanja Selersovog inspektora Kluzoa u serijalu „Pink panter“ – nikome ne smetaju. Važno je da se liju suze. A u to Tomino vreme, u vreme velike Jugoslavije, muzička scena kojoj je pripadao je od te ozbiljne zemlje koju su ismevali neozbiljni – smatrana nižerazrednom, pa i nedoličnom, svakako nekulturnom zbog čega je muzika mnogih predstavnika „narodnjaka“ čiji je i Toma bio ponosni član oporezivana kao šund. A danas se veliča kao najozbiljnija umetnička zaostavština naše kulture. Govore sada kako je Toma bio od svih voljen, da je bio muzička superzvezda Jugoslavije. Da, ali ne za sve. Ogroman deo mladosti onog vremena je sazrevao i zabavljao se uz sasvim drugu muziku i u potpuno drugačijem kulturnom miljeu, uz one zapadne vrednosti kojima se danas mnogi toliko diče. Postojao je i sasvim otvoreni prezir te scene i onih koji su u njoj uživali. Mnogo toga se izmenilo u oslobađanju od stega rigidnog komunizma koji je više ličio na kapitalizam nego što je to slučaj sa ovim modernim kapitalizmom u kome imamo sreću da konačno nesputano uživamo. Tako Toma iz naftalina postade, kako u tekućoj kakofoniji histeričnih panegirika u medijima i od strane „struke“ neko reče – naš Žak Brel?! A ondašnji je šund danas umetnost! Zaista smo, kako govoraše Toma Zdravković, dotakli dno života.