Дотакли смо дно живота?

Догодио нам се – „Тома”

Нови филм Драгана Бјелогрлића, „Тома”, који се бави житијем југословенског фолк кантаутора Томе Здравковића преминулог пре тачно три деценије, суверени је биоскопски хит који је за кратко време привукао у пандемијске биоскопе преко пола милиона људи. Постао је феномен чији је значај запретио чак и најљућим политичким темама, али је нехотично и доказ да смо, како најчувенија песма овог певача поручује из дубине његове несрећне судбине и душе, на дну живота

И, ето, десио нам се „Тома“. Нови филм (следи и серија) Драгана Бјелогрлића и његове екипе верних и неких нових сарадника одушевио је Србију. Нема сумње да ће освојити и свет. Што да не и Оскара. И све друго што се да освојити. Неке од награда је, уосталом, већ зарадио. Много је важније што ће се добро зарадити. На све стране и тек ће касније, уз најављену серију, доћи профитабилне комбинације. Живот овог „пројекта“ биће прилично дуг. Чак и овај пандемијски биоскопски. Ни Бонд Томи неће моћи ништа. Да и не помињемо друге. Већ је, кажу, премашио пола милиона посетилаца у нашим биоскопима. Неће му моћи ни пирати. По Бјелогрлићевим речима „неки мангупи“ су пустили копију „Томе“ на друштвеним мрежама. Судећи по веома добром квалитету копије, биће да су из његових редова. Барем оних по вокацији. Како год, уз велике претње да ће због тога одговарати (не треба се бринути да ли ће он одговарати за своје мангупске испаде приликом недавног физичког обрачуна с колегом), филм „Тома“ ће имати непомућену профитабилну биоскопску експлоатацију још ко зна колико месеци.

Чудо од филма

А да ли је то чудо од филма које се бави ликом и делом југословенског кафанског певача и касније велике фолкзвезде Томе Здравковића заиста тако велики, успешан, изузетан, па самим тим и значајан филм? Наравно да није, али то уопште није важно. Поменути лик и дело Томе Здравковића су у овом филму вешто прво дајџестирани и исфилтрирани, а онда прилагођени благодетима неодољиве приче за најшире масе којима је Тома сервиран као безмало митско биће југоносталгије. Савременицима дотичног певача и „његове“ Југе је готово невероватно да су успели да пропусте тако величанствену животну причу која се одвијала ту уз њих, пред њиховим очима. Они млађи су као омађијани Томиним узвишеним патосом, дерт-песмама које ускачу у душу и из ње извлаче исконска осећања словенске носталгије, само нама (не)разумне туге, склоности ка самоуништењу, пороцима, ваљању у блату очаја и свим осталим нијансама људске трагедије. Иако немате појма (а да ли је битно?) откуд у Здравковићу тако дубоки очај (једна Циганчица му у детињству није узвратила љубав?), препознајете га у себи. Свако, наравно, из својих разлога пушта сузе у вештим сценама филма које су смишљено, на нивоу латиноамеричких ТВ новела, темпиране да измаме сузе нежним душама, а данас је тих разлога колико хоћете. Нису Томина судбина и тужно нашпанована његова прича толико сетни колико су времена у којима се гледа овај филм о њему. Отуд „Тома“ више делује као социјални експеримент него као сентиментални филм о певачу уз чије хитове дуго чак ни кафански ветерани више не ломе чаше и секу вене. Сада када је „пробуђен“ из заборава, извађен из нафталина како то говораше у оно време, као и све присутнија југоносталгија, човек који је стицајем околности преминуо баш када и Југославија, постао је повод за призивање најдубљих емоција код људи који су, као и он, углавном, ако не у потпуности, обузети сопственим поривима, задовољствима и пороцима.

Продавница најфинијих емоција

Он као такав је, невероватно, препоручен и од једног нашег црквеног званичника. Беше ли бољег репрезента за естрадни порок? Што ће речи већег грешника у очима Бога и религиозних правила живота. А ипак је, ето, добар пример!? Али из данашње перспективе његов је кафански, алкохолом и коцком обузети живот у овој причи лаконски представљен као прихватљиви грех јер је саткан у једну, како кажу, велику и нежну душу која је нашкодила највише самој себи. Некада беше да је баш то највећи грех и да као такав никако не би требало да буде глорификован, посебно не без катарзе. Поменути социјални експеримент у који се нехотице претвара „Тома“ није, међутим, у томе да се доказују или опраштају греси главног јунака, чак ни да се глорификује или осуђује његов порочни живот и аутодеструктивни менталитет. Не, у питању је реакција публике на јефтине емотивне изазове који су спретно разбацани кроз 160 минута филма. Те су сцене мамац да се филму не одоли и по више пута, али су људима који су уз њих уживали да плачу послужиле као доказ да су ипак и даље људска бића способна за макар мало дубља осећања од оних на која их своди диктат свакодневног себичног и бездушног живљења међу истим таквим душевно обогаљеним припадницима људског рода. Они који се, ето, поносе што су плакали уз „Тому“ и због Томине тешке судбине (која, узгред, уопште није била тешка, посебно не по ондашњим мерилима) као да добијају доказ у сопственим очима своје и даље неоштећене људскости и осећајности иако је већина довољно емотивно оштећена и себична да нема проблема што учествује у свету који је огрезао у гресима, саможивости, суровости и управо ваљању по најгорим дубинама живота које се помињу у Томином најчувенијем хиту „Дотакао сам дно живота“. Имам снаге за сузе уз овај филм, ево плачем, дакле и даље сам човек – одзвања вероватно у многима који одлазе да гледају „Тому“. И задовољни су „Томом”“ а заправо пре свега собом. И зато одушевљење и хвалоспеви на све стране, чак и од такозване озбиљне критике. Продавница најфинијих емоција отворена је у нашим биоскопима и ко им одоли и не заплаче, ко не осети дерт и патос Томе и прошлих времена у којима је храбро водио порочни живот за пример, и није човек. Не може бити.
Отуд мањкавости маштаријама допуњене Томине биографије „не би ли лепше изгледала“ карикатурни и офрље набацани споредни ликови славних личности са естраде и уопште ондашње културне сцене, те трагикомична маска Милана Марића у улози Томе са гротескном протетиком огромног носа и смешном периком која неодољиво подсећа на неко од камуфлажних издања Селерсовог инспектора Клузоа у серијалу „Пинк пантер“ – никоме не сметају. Важно је да се лију сузе. А у то Томино време, у време велике Југославије, музичка сцена којој је припадао је од те озбиљне земље коју су исмевали неозбиљни – сматрана нижеразредном, па и недоличном, свакако некултурном због чега је музика многих представника „народњака“ чији је и Тома био поносни члан опорезивана као шунд. А данас се велича као најозбиљнија уметничка заоставштина наше културе. Говоре сада како је Тома био од свих вољен, да је био музичка суперзвезда Југославије. Да, али не за све. Огроман део младости оног времена је сазревао и забављао се уз сасвим другу музику и у потпуно другачијем културном миљеу, уз оне западне вредности којима се данас многи толико диче. Постојао је и сасвим отворени презир те сцене и оних који су у њој уживали. Много тога се изменило у ослобађању од стега ригидног комунизма који је више личио на капитализам него што је то случај са овим модерним капитализмом у коме имамо срећу да коначно неспутано уживамо. Тако Тома из нафталина постаде, како у текућој какофонији хистеричних панегирика у медијима и од стране „струке“ неко рече – наш Жак Брел?! А ондашњи је шунд данас уметност! Заиста смо, како говораше Тома Здравковић, дотакли дно живота.

2 коментара

  1. одмах сам пожурио и скинуо филм са интернета – немам више разлога да чекам – ЕМОЦИЈА

  2. За филм сам сазнао од ћерке, која ме је након повратка из биоскопа упитала да ли сам у оно време, слушао Тому. На основу филма је закључила да је он био велика звезда.
    Покушао сам да јој објасним да је то само филм, производ који је направљен да би се продао на тржишу. Чињеница да се тај производ добро продаје, ништа не говори о правом Томи, о коме врло мало знам, с обзиром да сам у младости био „рокер“.
    У то време, сујетно сам мисло како је мој музички избор прави и са презиром сам гледао на „народњаке“. Рок је био део мог тадашњег идентитета, као што је у другим областима то била „Црвена Звезда“, антикомунизам, србство.
    Сазревајући, схватио сам да су све идентификације, привремене протезе без којих би живот, за већину људи, био немогућ.
    Различите потребе људи стварају културу. Најнижи ниво је телесни на коме се задовољавају основне потребе: исхрана, спавање, секс идр.
    Виши ниво је душевни, на коме се налазе уметност, наука, политика и све оно што надилази пуко преживљавање.
    Највиши ниво је духовност, односно Црква као Божија творевина.
    Људи који иду у позориште и слушају класичну музику, мисле да су на вишем ступњу од љубитеља фолк музике. Међутим, то није тачно. У питању је исти, душевни ниво.
    Човек се састоји од тела, душе и духа и сваки део има своју намену. Нема нечег лошег у сексу, или слушању било које музике. Лоши су злоупотреба, претеривање и занемаривање оног што је најважније-духовност.
    Чини ми се да је највећи цивилизацијски проблем, делимично или потпуно негирање духовне компоненте човека. Бог није једна од многобројних животних опција. Он је сам живот.
    Што се више, личним искуством, открива духовни свет, смањују се телесне и душевне потребе.
    За човека који трага за истином, питања типа: Какву храну волиш, коју музику слушаш, за кога навијаш, којој партији припадаш, постају бесмислена и могу се подвести под само једно: Да ли си за живот или смрт?
    Да бисмо дали прави одговор, често је неопходно да дотакнемо дно.
    Тај тренутак је драгоцена прилика да човек увиди сопствене грешке и промени живот набоље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *