Пензионери у спору с државом
Више од 650.000 пензионера у Србији од 2014. до 2018. године остало је без дела припадајуће пензије, јер је држава донела привремени закон, да би се спровела фискална консолидација јавних финансија. Уставни суд Србије одбио је да одлучи да ли је тај закон у складу с Уставом. Због тога су многи пензионери покренули управне и парничне поступке
Реткост је да се за свега неколико дана у једну институцију слије неколико (десетина) хиљада писмених захтева. То се крајем септембра догодило у Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање (РФ ПИО), јер је једно од удружења грађана узбунило пензионере да им 30. септембра истиче рок до којег могу да поднесу захтев за враћање закинутог дела пензије од 2014. до 2018. године.У новембру 2014. године, због фискалне консолидације јавних финансија, Законом о привременом уређењу начина исплате пензија, умањене су пензије изнад 25.000 динара од 22 до 25 одсто, зависно од износа, а Уставни суд Србије одбио је да одлучује да ли је тај закон у складу с Уставом. Закон је погодио више од 650.000 пензионера.
Део пензионера који је поднео иницијативу за утврђивање законитости умањивања пензија, незадовољан оним што је понудио Уставни суд, упутио је представку Европском суду. Прве представке стигле су у Стразбур још 2015. године. У наредним годинама повећавао се број оних који су сматрали да су им ускраћена права. У предмету ,,Жегарац и други против Србије“ Европски суд је објединио11 представки у поступку који се налази у фази решавања. [restrict]
ПИТАЊА ВЛАДИ У процесу утврђивања свих релевантних чињеница Европски суд је упутио захтев Влади Републике Србије да одговори на неколико питања, како би се та важна институција определила у односу на покренуте процесе. Суд у Стразбуру је поставио питање усклађености Закона о привременом уређењу начина исплате пензија из 2014. године са захтевима Европске конвенције.
Током разматрања чињеница узето је у обзир то да чин смањења пензија представља повреду права на уживање својине, јер се пензија, на основу Устава Србије, сматра личном својином свакога пензионера. С тим у вези посебно осетљиво правно питање је да ли је закон којим су смањене пензије био супротан Уставу Републике Србије. Замерке се односе и на то што поменути закон није био орочен, јер је у наслову истакнута реч ,,привремени“. Реално је требало барем у једном члану регулисати макар описно до када би могао да траје тај закон. Подносиоци представке још сматрају да је закон арбитраран. Ако би се та реч ,,превела“ то значи: изборносудски, који пресуђује и поступа према личном нахођењу и својој вољи, а на то се надовезују и одреднице својевољан, самовољан, произвољан, приближан.
Према расположивим сазнањима је и тврђење да је једно од главних питања које је постављено држави ‒ да ли су од 2014. до 2018. године пензионери у Србији поднели превелики терет финансијске консолидације. Присутна је и својеврсна неправда на друштвеном нивоу, то јест у ширем контексту финансија државе. Наиме, запосленима у јавном сектору плате су тада смањене линеарно за 10 одсто, а реч је о категорији грађана која има далеко већа месечна примања од пензионера. Пензије до 25.000 динара нису ,,опорезоване“, а према мишљењу већине пензионера, колеге с најнижим примањима су могле барем симболично да подрже консолидацију државног буџета. Пензије између 25.000 и 40.000 динара, да подсетимо, умањиване су за 22 одсто. За оне који су имали веће пензије од 40.000 динара, тај део је ,,срубљен“ за 25 одсто.
ДЕСЕТ ПЕНЗИЈА МАЊЕ За четири године важења закона пензионери су остали без осам или десет пензија (уместо 48, примили су 38 до 40 пензија). То је, без обзира на висину пензије, изузетно велико оптерећење за породичне буџете. Дакле, пензионери су поднели изузетно велики терет. Уосталом, челници државне власти много пута до сада у јавности су помпезно износили чињеницу да највећу заслугу за фискалну консолидацију државне касе имају управо пензионери и више пута им је исказана јавна захвалност.
Да ли је држава могла да ускрати неке друге расходе, а да се пензије мање оптерете, остаје за размишљање онима који су, чини се, брзоплето донели одлуку о ригорозном смањењу пензија. Изгледа им је најједноставније било да завуку руку у џеп пензионера, јер је то сигурна пара. Међународни монетарни фонд је захтевао само смањење расходне стране у буџету, а држава је била у ситуацији да одлучи којим корисницима јавних финансија ће смањити средства.
Пензионери су током рада, дугог оквирно четири деценије, улагали у Фонд ПИО, а пензије су им одређене на основу укупно издвојених средстава за те сврхе и на основу дужине радног стажа. Због тога се, између осталог, сматра да је пензија имовина грађана Србије трећег доба. У земљама западне демократије приватна имовина је светиња. И нико не може да дира у светињу.
Још је једна чињеница важна када је реч о привременом закону. Он не садржи одредницу да је могуће жалити се, у ком року и којој институцији. А то је у правно уређеној држави изузетно важно. Не треба занемарити ни чињеницу да су пензионери, када су им без њихове воље умањена месечна примања, захтевали да им се изда решење о смањењу пензија, али је РФ ПИО остао и глув и нем.
Без обзира на домаће судове који, и поред големе аргументације, нису дали за право пензионерима, држава би свакако требало да се определи и да каже хоће ли (и може ли) пензионерима да надокнади одузет део имовине. Разуме се и да одреди рок и начин враћања (у новцу, могућност да се штета надокнади умањивањем рачуна рецимо за електричну енергију или комуналне услуге или на неки други начин). Последњих година забележен је раст националног дохотка по глави становника, што је увећало и бруто друштвени производ. Значајно је повећан прилив средстава у буџет, па је све више новца за капиталне објекте, којима се подстиче развој земље. Све указује да би у догледно време држава могла у ратама, као што је и узимала од пензија, да врати окрњени део пензије. Било би то исказивање захвалности и поштовања према грађанима трећег доба који то и заслужују. Пензионерима који буду хтели да се одрекну те разлике у корист државе, зарад подршке развоју земље, то би требало омогућити тако што би потписали формализовану изјаву.
БАНКРОТ ДРЖАВЕ? Европски суд је странама у поступку (држава Србија и 11 обједињених подносилаца представки) оставио рок до 9. фебруара 2021. године до када су могли да размотре и склопе поравнање у овом поступку, али до договора није дошло. Остаје да се у наредним месецима Европски суд огласи одлуком.
Како наводи познати економиста Зоран Ивошевић, за четири године колико је сурогат закон (Законом о привременом уређењу начина исплате пензија) примењиван, корисницима пензија је исплаћивано мање него што им припада, па се процењује да је држава кршећи право на њихову имовину зајемчену чланом 58 Устава остварила уштеду од око сто милијарди динара. Тиме, међутим, умањивање пензија није престало. Оно је настављено по члану 80б Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који гласи: „Изузетно од члана 80 овог закона до достизања финансијске одрживости система пензијског и инвалидског осигурања, пензије ће се усклађивати на начин утврђен прописима којима се уређује буџет и буџетски систем.“ Умањења по овој одредби односила су се и на кориснике пензије чија висина није прелазила 25.000 динара, према којима је сурогат закон имао обзира. Новелирана одредба била је на снази годину и по дана, колико је трајала и буџетска блокада усклађујућег раста пензија, тврди Ивошевић у једном дневном листу.
Занимљив је став професора Економског факултета у Београду др Дејана Шошкића, иначе бившег гувернера, који тврди да Србија није била пред банкротом када је донета одлука о умањењу пензија. Тиме се негира упориште државе да је морала да реагује онако како је то учинила.
РАЗЛИЧИТИ АРШИНИ Неки адвокати тврде, имајући у виду праксу судова о застарелости потраживања у вези са исплатом пензије, по којој је без изузетка заузет став да се ради о штети, да се примењује трогодишњи рок застарелости. По њима застарелост за ово потраживање је почело да тече од 1. октобра 2018, од када је престао да важи Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, па је трогодишњи рок застарелости истекао 1. октобра 2021. године.
Међутим, значајан део правника указује да ће рок о застарелости предмета почети да тече тек од датума када Европски суд буде донео одлуку. Занимљиво је да су неки адвокати ових дана били претрпани захтевима пензионера да покрену поступак, па су обзнанили да због недовољних ресурса нису у стању да прихвате нове клијенте.
Руководећи се искуством војних пензионера који су, минулих година, у два наврата добили спор с државом, адвокати ће најбоље проћи. У неким случајевима држава је исплаћивала и до три пута већи износ од онога колико је закинула војне пензионере (камате, судскe таксe, надокнаде адвокатима, трошкови судских извршилаца). Због учињеног административно-правног пропуста и следствено томе значајно већих исплаћених средстава у односу на основни дуг, нико од државних чиновника није позван на одговорност.
Наде пензионера усмерене су према Европском суду за људска права. Очекује се да та институција у наредним месецима, најдуже две године, заузме коначан став о умањењу пензија у Србији од 2014. до 2018. године. А онда, зависно од одлуке, знаће се да ли држава Србија има обавезу да надокнади окрњени део пензија или то не мора да учини.
Да ли ће проговорити правда? [/restrict]
Држава није била пред банкротом 2014. године? Знали би и пензионери – да је била. Није! Зашто је, онда, завучена рука у пензионерски џеп? Чија је то била “блистава” идеја? Полазиште за њу је свакако врло увредљиво могућно мишљење да пензионерима “не треба ништа”, они су стари, могу да носе (пра)стару одећу и обућу, а и не смеју много да једу у тим годинама, итд. а погодни су јер су – стари и безотпорни, немоћни…
Прво: џарнуто је у личну имовину, стицану у току вишедеценијског рада, одвајањем од зарада; друго: није их нико ни питао да ли пристају да помогну државаи? – која, de facto, има бројне могуће изворе, почев од кресања разноразних (и луксузних) трошкова себи самој (довољно је призвати слику скоро празне скупштинске сале за време заседања, па се запитати: како посланици зарађују своја висока примања (сва); коме они, одсутни, користе? Енормно су преплаћени за онај дан кад се окупе ради гласања – а колико тек има тога што се не види тако јасно) преко наплате било каквог пореза, а тек прогресивног! онима којима се “прелива”па живе луксузно и скупо, незамисливо раји која саставља крај с крајем, ослањајући се, најчешће, и на пензионерски динар… Имало је простора, дакако, али посегнуло се за најлакшим начином. И – ником ништа. Сада се пензионерима “повећавају” пензије, али то није довољно да покрије штету од нелегалне радње, и ГРЕХ!… Дуг треба вратити, уз камате и извињење за тешко огрешење – зар треба чекати неку пресуду (па да све још више кошта)? Зар Уставни суд није одиграо срамну улогу, одбијајући да се меша у свој посао?
Заиста сматрам да кад Држава хоће нешто да уштеди, прво трба да пође од својих трошкова и бројних привилегија које има, а које имају и своју високу цену – пре него што се обруши на – голоруке пензионере! – људе који су провели радни век стварајући материјална добра ове земље (које је неко, неименован, некажњен, а свима познат, проћердао у личну корист и у корист странаца…