Zemlja nesrećnog izobilja i srećne bede

Amerika – zemlja beskućnika

Lista američkih gradova u kojima se pojavila nova armija socijalnih otpadnika primoranih da žive na ulici svakim danom je duža. Zapravo gotovo da nema većeg grada s obe strane američkih obala i između njih koji se ne suočava s ovom pandemijom nove nemaštine. I dok „elita“ koja vodi ovaj svet u naprednu propast cinično poručuje raji da uskoro neće posedovati ništa i da će zato biće srećni, američko beskućništvo se širi kao šumski požar

Zvuči neverovatno čak i za Amerikance. Naravno, one koji su – kako to kod ljudi biva – nesposobni da sagledaju pravo lice sveta oko sebe kada im je dobro. Ili odbijaju da ga vide kada im je dobro. Na desetine dokumentarnih filmova koji su snimljeni poslednjih godina i dostupni na društvenim mrežama i video-platformama nude tu sliku koja otrežnjuje čak i one kojima i dalje ide dobro. Ili ih makar provocira, rastužuje možda, ali svakako zastrašuje. Prestravljuje. Jer, videli to ili ne oni kojima još uvek obećana zemlja deluje kao mesto u kome je dobro živeti, Amerika ubrzano postaje zemlja beskućnika, klošara, razvaljenih kamp prikolica i prljavih šatora, oronulih kuća, čitavih kvartova zapravo. A kada se pogledaju prizori iz nekih od tih dokumentaraca, većina bi, ukoliko ne znaju gde su nastali, sigurno kao poslednji izbor navela čuvene gradove Sjedinjenih Država. I nisu to snimci iz zabiti velegrada odvojenih za nesrećnike, bednike, narkomane i ostali uobičajeni otpad najnaprednijeg društva i pobedonosnog sistema neprestanog napretka. Ne, nisu to delovi Amerike daleko od očiju sveta koji su se povremeno mogli videti samo u filmovima. Oni namenjeni najnižim slojevima, nelegalnim doseljenicima i mizernim pripadnicima etničkih grupa s dna tamošnje socijalne lestvice koji su oduvek bili u gotovo svim velikim gradovima najrazvijenije demokratije na svetu i dične najbogatije zemlje od kada je sveta. Amerika odavno nije ni jedno ni drugo, a pomenuti distopijski prizori s ulica njihovih velegrada nastali su u najbogatijim kvartovima, usred gradova, pored tržnih centara, skupocenih radnji i restorana na doskorašnjim „dobrim adresama“. [restrict]

Pandemija nove nemaštine

Lista gradova u kojima se pojavila nova armija socijalnih otpadnika primoranih da žive na ulici, u pomenutim prikolicama, šatorima najčešće, ali i u kolima, u razvaljenim napuštenim zgradama, u šahtovima i na drugim sličnim mestima – svakim danom je duža. Zapravo gotovo da nema većeg grada s obe strane američkih obala i između njih koji se ne suočava s ovom pandemijom nove nemaštine. I dok „elita“ koja vodi ovaj svet u naprednu propast cinično poručuje raji da uskoro neće posedovati ništa i biće srećni (!), beskućništvo je postalo kao zaraza i širi se kao šumski požari. Mnogi već ne poseduju ništa i nisu srećni. Neki tvrde da prosečno svakih dvadesetak sekundi Amerika dobija novog stanara na ulici! Jedan od najpotresnijih dokumentarnih filmova koji su skrenuli pažnju na ovaj problem, „Sijetl umire“, snimljen je pre dve godine. Dobio je i nastavak krajem prošle godine posle preko deset miliona pregleda na internetu prvog filma, koji je osvojio brojne nagrade i postao doku-hit koji su mnogi gledali kao najstrašniji horor. Oba filma se bave tragedijom Sijetla, nekada bogatog i savršeno uređenog grada čije su ulice u centru, mada ne samo u njemu, doslovno zakrčene beskućnicima, od kojih su mnogi na teškim drogama, s ozbiljnim psihičkim problemima, skloni nasilju, bezbroj puta hapšeni i isto toliko puta puštani na ulicu zbog neobjašnjive liberalne kaznene politike. Policija je nemoćna da savlada najezdu gladnih, odrpanih, poludelih od bede i droga koji su preplavili ovaj grad do te mere da su naterali mnoge da iz njega pobegnu, da zauvek zatvore svoje radnje, napuste teško stečene kuće. Ali Sijetl ni izbliza nije jedini grad suočen s apokalipsom bede. Samo je jedan od mnogih. Kažu, čak nije ni najgori iako kadrovi filma, koji sasvim opravdano u svom naslovu ističe da je ovaj grad na samrti, pokazuju suprotno. Teško je zamisliti da stanje može biti gore. Ali ako pogledate kadrove iz filmova koji se bave beskućnicima Los Anđelesa ili, po mnogim ocenama najgoreg grada u Americi s ovim problemom, San Franciska, teško da možete poverovati da je to snimak nastao u nekom američkom gradu. Nepregledni niz šatora u kojima su čitava naselja beskućnika nije više u strašnom getu. Sada se nalazi i u nekada pristojnim kvartovima. A među beskućnicima odavno više nisu samo neobrazovani, nelegalni imigranti, narkomani, profesionalni prosjaci ili pripadnici manjina koje su oduvek generisale američku bedu. Ne, sada je među njima na hiljade obrazovanih, čak i visokoobrazovanih ljudi kojima je korporacijska Amerika sve sa njenim savršenim demokratskim sistemom oduzela imovinu zbog kašnjenja u otplati kredita. Upravo se ovih dana pokazalo pravo lice te Amerike kada Kongres nije uspeo da izglasa odlaganje isplate dugova stanodavcima koji su nastali usled posledica mera protiv kovid pandemije. Računa se da će ta kašnjenja u isplati dugova na ulice američkih gradova dodati još nekoliko miliona beskućnika! Iako je država navodno odvojila hiljade milijardi dolara za sanaciju problema beskućnika, a nekoliko stotina upravo za sprečavanje nastanka novih beskućnika usled posledica od pandemije, to se očigledno neće izbeći jer je vlast nesposobna, inertna, neodlučna, a birokratija previše spora. Milioni ljudi će se pridružiti postojećoj armiji beskućnika jer će im banke oduzeti stanove i kuće, ili će ih stanodavci izbaciti na ulicu zbog kašnjenja u plaćanju kirije. Apokalipsa američkih gradova je tužna, potresna i žalosna. Ljudi koji spavaju na ulicama, na parkinzima velikih tržnih centara, po zabitima velegrada postali su izgleda neka vrsta „novog normalnog“ soja gradske bede koji zaista ide u pravcu gorespomenute cinične floskule kao iz nekog distopijskog SF-a, one da će(mo) svi biti bednici i srećni kao takvi. Iz te perspektive Amerika je zaista zemlja srećnih.

Svega ima osim sreće

Ali kada pogledate snimke s tih ulica, svega ima osim sreće. Kako ne zaplakati nad prizorom ljudi u masnim, smrdljivim ritama koji izbezumljeni od droge i alkohola urlaju na prolaznike ili bezuspešno pokušavaju da izvrše najprostiju radnju kao što je ustajanje ili skidanje nekog dela odeće? U pantalonama koje su im spale do kolena oni stoje uneređeni ispred skupocene radnje u nekom svom svetu, bolu i očaju. Neprisutni. Neživi. Viču, svađaju se s nevidljivim neprijateljima. Teško je poverovati da su nekada bili obični, takozvani normalni ljudi, da su imali porodice, verovatno i pristojne poslove i stanove, čak i kuće. Niko ih sada ovakve ne primećuje, kaže komentator. Ali ih svi vide! I boje se. Prestravljeni su. Kada oni stižu na red da im se pridruže, mnogima od njih je na pameti ovo strašno pitanje. Da postanu nevidljivi otpad koji svi vide, ali se prave da ga ne primećuju. Zaobilaze ga. Oni su zombiji koji smetaju, zaudaraju, plaše. Kada ih pitate, nadležni kažu da je ova pojava posledica mnogih uzroka. Da je problem kompleksan i zato teško rešiv. Cinici među njima će čak reći da je beskućništvo i život na ulici odluka mnogih! Rešili, eto, da žive u ritama i šatorima, da se hrane iz kanti za đubre, da skapavaju u ludilu od droga, gladi i bede, odbačeni od svih. Ko zna, možda su sada zaista slobodni. Možda čak i srećni na neki morbidni način što više nemaju ništa i što im silom prilika više ništa ne treba. Kako god, očigledno je da pobedonosni kapitalizam i pored toga što je najbolji ekonomski sistem koji je ikada smišljen ne ostavlja mnogo izbora. Ili ćete grcajući u dugovima jurcati za novim dugovima ne bi li otplatili sve što vam je taj sistem nametnuo da otplaćujete, ili ćete živeti slobodni na ulici kao klošari bez ičega. Ali zato srećni! Pošto je, kako kažu, problem nerešiv ili bar teško rešiv, milionima srećnika na ulici će se vrlo brzo pridružiti novi milioni. Biće sreće napretek.

[/restrict]