VLADIKO, SOKOLE!

USTOLIČENJE MITROPOLITA JOANIKIJA

Ako nas Srpska pravoslavna crkva svojim ponašanjem i delovanjem vraća u „mračni srednji vek“ (iako srednji vek na prostoru Srbije i Vizantije nije bio nimalo mračan), kako to tvrde neprijatelji Crkve i srpstva, onda nas „emancipovane“ i „liberalne“ snage okupljene ovih dana na Cetinju vraćaju u kameno doba, ako ne i dalje u praistoriju. Neizmeran jaz stvoren između takozvanih „litijaša“ i još takozvanijih „komita“ u Crnoj Gori nikada nije bio uočljiviji nego u nedelju, 5. septembra, kada su se sudarili nebo i podzemlje

Da damo teološko objašnjenje onima koji, eventualno, ne vide i ne razumeju. Ko je ovo na slici? Na slici su dvojica hrabrih muževa, dvojica slugu Božjih, koje je Bog doveo tamo gde treba da budu. Ko su ovi ljudi okolo? To su angelofanije – javljanje anđela u liku ljudskom, da ljudi mogu da ih vide. Dvojicu muževa Hristovih vodi komandant Nebeske vojske – Arhistratig Mihailo, u pratnji svoje Nebeske vojske. A šta je ovo što anđeli drže oko Svetih muževa? To je omofor Presvete Bogorodice, koji ih štiti od strela nečastivog. Scena za Žitija Svetih. Ovo su reči kojima monasi manastira Jovanja kod Valjeva opisuju fotografiju iznad početka ovog teksta. I zaista, iako ovaj opis može delovati preterano maštovito, on jeste zasnovan na realnosti, ali realnosti koja nije zasnovana samo na racionalizmu ovoga sveta, nego realnosti onih koji vide neprestana čuda Božja koja se dešavaju u Crkvi i oko nje. U domen koincidencija, u koje vaš autor ne veruje, spada i činjenica da su desetine hiljada ljudi okupljenih u subotu ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici mitropolitu crnogorsko-primorskom Joanikiju klicale „Vladiko, sokole“, čime su mu praktično prorekle da će ovaj velikodostojnik do mesta svog ustoličenja, Cetinjskog manastira, doputovati nebom. U vreme kada su to počeli da mu kliču nikako nisu mogli znati da će do svog novog doma mitropolit doći s neba.
U ostalom, drugog puta do opkoljene svetinje, osim onog nebeskog, ne bi bilo i bez razularene rulje koja je pokušavala da spreči dolazak patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija i mitropolita Joanikija, ali na ovaj je način i zahvaljujući njihovoj pomoći dokazano i bukvalno da se čovek do trona Svetog Petra Cetinjskog može popeti jedino putem neba. [restrict]

SILA LJUBAVI Svečanost intronizacije mitropolita Joanikija, moglo bi se reći, započela je dočekom patrijarha srpskog Porfirija na aerodromu u Podgorici, gde se odigrala prva od mnogih biblijskih scena kojima smo bili svedoci proteklih dana – istinski bratski zagrljaj dvojice crkvenih velikodostojnika. U tom zagrljaju očita je bila neizmerna međusobna ljubav i radost jednog koji na pragu svog doma dočekuje svog duhovnog pastira i prvog među jednakima i drugog koji svog milog brata zatiče na visokom mestu kojeg je dostojan i na kojem treba da ga i zvanično ustoliči.

Ništa manje emotivan i pun ljubavi nije bio nastavak svečanosti, svenarodni sabor ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici, gde su dvojicu crkvenih velikodostojnika dočekale desetine hiljada vernika. I ta scena imala je, pored emotivnog, snažan simbolički naboj, koji je svoj vrhunac dostigao u trenutku kada je patrijarh Porfirije tri puta upitao „da li je (Joanikije) dostojan“, na šta mu je okupljena masa uzvratila jedinstvenim usklikom „dostojan!“ Na ovaj način patrijarh je i sa svoje, a i s mitropolitove mantije otresao optužbe da je Joanikije „izabran u Beogradu“, a ne u Crnoj Gori, kako ateističke pristalice Crnogorske pravoslavne crkve i montenegrinstva zamišljaju da bi izbor mitropolita crnogorsko-primorskog trebalo da se desi. „I već kao da čujem neki nemušti eho koji hoće da kaže on nije izabran ovde, a ja zajedno sa vama kažem – izabran je mitropolit Joanikije legalno i legitimno u skladu sa učenjem svetih kanona pravoslavne crkve onako kako se to radilo kroz svu istoriju od 12 apostola pa preko sedamdesetorice koji su izabrani posle njih do naših dana. Nikakva druga potvrda jednom arhijereju nije potrebna do izbora od sabora, ali ako nekom treba potvrda za izbor mitropolita novog, ja vas ovde sabrane pitam i očekujem jasan i jedinstven neponovljiv i glasan odgovor: Da li je dostojan vladika Joanikije da sedne na tron Svetog Petra Cetinjskog? Da li je dostojan? Da li je dostojan vladika Joanikije za mitropolita crnogorsko-primorskog“, rekao je patrijarh.
Nakon službe i svetkovine ispred Hrama usledila je noć neizvesnosti i spekulacija u kojoj se ništa nije znalo, osim toga da patrijarh i mitropolit moraju stići do Cetinjskog manastira.

TRAGIKOMITE Za to vreme, tridesetak kilometara dalje, odvijaju se scene koje bi da nisu zaista tragične (pre svega za njihove neposredne aktere) bile komične. Počelo je jurišem na bezbednosnu ogradu koju su tokom noći policijske snage postavile na strateškim mestima (uprkos aktivnoj opstrukciji cetinjske komunalne policije) kako bi zaštitile manastir od demonstranata. Sam „juriš“ je predvodio izvesni komita Hedo (puno ime poznato redakciji) iz podgoričkog predgrađa Konik, a on se smatra i prvom žrtvom onoga što je posprdno na mrežama nazvano „Bitka kod manastirske ograde“. Hedo je „stradao“ pošto se ograda koju je vukljao srušila na njega i oborila ga na zemlju, što je narodni internet pesnik već opevao: „Al’ podmukla od gvožđa je žica, pa se diže nebu kano ‘tica, i pritisnu komitskoga diku, zal’jepi ga ko u album sliku“.
Ostale scene zabeležene na Cetinju u subotu i nedelju, mora se priznati, nisu bile nimalo smešne već tužne, a verovatno ne bi ni ovu tako posmatrali da nije karakterističnog crnogorskog humora. „Komitski“ ustanak protiv Srpske pravoslavne crkve obeležila su paljenja guma, bacanje kamenja na put, sukobi s policijom (od kojih je najmanje jedan predvodio doskorašnji direktor policije, a sadašnji savetnik predsednika Crne Gore za bezbednost Veselin Veljović), pucnjava na barikadama, pa čak i pretresanje kola hitne pomoći kako bi se proverilo da se u njima ne kriju patrijarh i mitropolit. Sve ovo je bilo začinjeno gotovo đavoimanim izlivima histerije pojedinih demonstranata koji su psovali Crkvu, Boga i Hrista. Išlo se dotle da su „komite“ maltretirale čak i pojedine novinarske ekipe, pa čak i onu njima naklonjenu luksemburške televizije N1. O tome kakvo je raspoloženje bilo na Cetinju najbolje govori naslov na „montenegrinima“ inače vrlo naklonjenom portalu „Nova.rs“: „Joanikije bolje da beži, goreće manastir“.
Pored Veselina Veljovića, koji je zbog svog video snimkom dokumentovanog učešća u napadu na policiju uhapšen pa pušten, među demonstrantima na prvoj liniji „otpora srpskoj okupaciji“ viđeni su i brojni drugi visoki funkcioneri „montenegrinskih partija“ i državni činovnici, poput Filipa Vujanovića, bivšeg predsednika Crne Gore iz Demokratske partije socijalista predsednika Mila Đukanovića, specijalnog tužioca Milivoja Katnića, bivšeg premijera Duška Markovića, bivšeg ministra odbrane Predraga Boškovića, bivšeg predsednika Skupštine Crne Gore i Socijaldemokratske partije Ranka Krivokapića, njegove naslednice na čelu stranke Draginje Vuksanović. Šlag na torti bio je dolazak Njegove visosti, crnogorskog Henrija VIII, predsednika Mila Đukanovića, jedinog svetovnog vladara koji se, pored pomenutog engleskog kralja, namerio da napravi crkvu zbog svog ličnog interesa. Đukanović se prvo malo prošetao po gradu, obišao ljude koji su spremni da poginu da bi ga održali na vlasti (najverovatnije i sasvim nesvesni zbog čega zapravo stavljaju život na kocku), a potom seo na piće u jednom od cetinjskih kafića u probranom društvu koje su, pored ostalih činili Nenad Čanak i „episkop“ NVO Crnogorska pravoslavna crkva Boris Bojović.

DESANT Kao što smo već naveli, nakon svečanosti ispred Hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici usledila je noć neizvesnosti. Ta neizvesnost nije bila u srcima patrijarha i mitropolita, jer oni kao Božji ljudi znaju da ne postoji sila na ovome svetu koja će ih sprečiti u ispunjavanju svoje svete dužnosti, i da će se naći način da dođu do tog cilja. Neizvesnost, a verovatno i izvesni strah, bili su u srcima i umovima predstavnika svetovnih crnogorskih vlasti, pre svih Zdravka Krivokapića, jer je upravo on imao najviše da izgubi ako bi se popustilo pred cetinjskim teroristima. Potpredsednik vlade i koordinator službi bezbednosti Dritan Abazović bio je u mnogo lagodnijoj poziciji.
Pre nego što počnemo ovo da objašnjavamo moramo napraviti malu digresiju i razjasniti glavne motive organizatora protesta na Cetinju što su, sada je više nego jasno, bili Milo Đukanović i njegov DPS. Glavni cilj čitavog ovog zamešateljstva nije, iako tako deluje na prvi pogled, Srpska pravoslavna crkva i njena Mitropolija crnogorsko-primorska nego Vlada Crne Gore koju predvodi Krivokapić. Ideja je bila da se sukobima na Cetinju ona dovede u nemoguć položaj i (smrtno) rani, te da se ubrza njen pad i ojačaju pozicije Đukanovića i njegovih pred predsedničke izbore. U toj situaciji predsednik Skupštine Crne Gore i lider Demokrata Aleksa Bečić proglasio se bolesnim i izvukao na sigurno (skoro poput jednog od „komitskih vođa“ Ljuba Filipovića, koji je svih prethodnih nedelja pozivao na „odbranu“ Cetinja, a onda u nedelju „morao“ da ode u Zagreb i cetinjski haos posmatra iz luksuznog hotela). Dritan Abazović se, kao i zvaničnici njegove stranke, zalagao za odlaganje ustoličenja, što bi samo na prvi pogled bilo solomonsko rešenje, a u stvari znak nemoći crnogorske države. Iz tog ugla treba posmatrati i krajnje zakasnelu (a ne tolerantnu) reakciju policije, ali i odbijanje ministra unutrašnjih poslova Sergeja Sekulovića da obezbedi helikoptere za prevoz patrijarha i mitropolita na Cetinje, zbog čega je svoj potpis na tu naredbu stavila ministarka odbrane Olivera Injac (zahvaljujući čemu smo došli do pomalo smešne situacije da su velikodostojnici SPC na Cetinje prevezeni helikopterima NATO vojske).
Krivokapić zbog ovoga, ali i zbog nekih drugih problema u koordinaciji policijskih snaga (da ne kažemo odbijanja poslušnosti) traži smenu Sekulovića i direktora Uprave policije Zorana Brđanina. Kako pišu podgoričke „Vijesti“, više diplomatskih izvora im je potvrdilo da razgovaraju s Krivokapićem kako bi ga ubedili da od toga odustane, dok Abazović preti da će njegova URA uskratiti poverenje Vladi ako se na tome bude insistiralo.

EPILOG Veliki stručnjak za istoriju crkve, ali i za dostojanstvo Milo Đukanović ocenio je da je ono što se u nedelju odigralo na Cetinju „velika sramota SPC i Vlade Crne Gore, koja je nezapamćena u istoriji crnogorske države i ukupnog pravoslavlja“. „Samo čovjek bez dostojanstva sebi bi dozvolio da helikopterskim desantom na crnogorsku prijestonicu i pod zaštitom pancirskih ćebadi bude uveden u Cetinjski manastir“, rekao je on dodajući da se radi o „Pirovoj pobedi“. Čovek koji se s dostojanstvom nije susreo još od kada je poslednji put video pokojnog Momira Bulatovića nije svestan da je jedino nedostojanstveno ponašanje njegovih pristalica, a da helikopteri i pancirna ćebad ne bi ni bili potrebni da nije bilo njegovih bezumnih terorista i njihovih pretnji. A ko s trunkom dostojanstva preti i ugrožava život jednog verskog velikodostojnika, o ma kojoj religiji da se radi? Nije ustoličenje bilo nasilno nego je nasilan bio pokušaj njegovog sprečavanja.
Da je Vlada Crne Gore učinila bilo šta drugo, ukinula bi sebi razlog za postojanje (a to je Đukanović i hteo) jer je njena obaveza da štiti Ustav i prava svojih građana, a pravo na slobodu veroispovesti je osnovno ljudsko pravo. S druge strane, vrlo je čudno što Milo Đukanović pokušava da primenjujući istu strategiju koja ga je dovela do gubitka vlasti tu vlast vrati. Da nije bilo njegovog skandaloznog udara na Srpsku pravoslavnu crkvu uvođenjem spornog Zakona o slobodi veroispovesti, što je pokrenulo veličanstvene višemesečne litije, pitanje je da li bi se stvorila kritična masa koja bi dovela do poraza njegove partije na izborima. Sada, udarajući opet na Crkvu, on pokušava da tu Vladu sruši. Koliko neinteligentan (što Đukanović svakako nije) ili očajan čovek mora biti da bi mislio da će mu ista taktika u dva slučaja doneti suprotan rezultat? I nije. Dovoljni su bili jedna noć i jedan dan da bi Zdravko Krivokapić bio učvršćen na svom položaju i da bi mu posle zvižduka ispred podgoričkog hrama od subote u nedelju na istom mestu i od istih ljudi bio upućen aplauz.
A tvrdnje Mila Đukanovića i njegovih pristalica da je patrijarh osramoćen, ponižen i da je izgubio bitku jer je do Cetinjskog manastira došao helikopterom i u pratnji policije – bezumne su. Prvo zato što je ponižavanje koje nanose bezbožnici u srži hrišćanske vere; ne treba zaboraviti kroz kakvo je poniženje i Hristos prošao na svom putu preko Golgote do vaskrsenja, što je put kojim su posle njega išli nebrojeni znani i neznani svetitelji. Ko se ponizi, uzvisiće se, jedna je od osnovnih hrišćanskih parola. A drugo, patrijarh i mitropolit nisu ni mogli biti ni pobednici, ni poraženi u celoj priči, jer oni na Cetinje nisu išli da bi bilo koga pobedili, nego da bi obavili svoju svetu dužnost. Iako patrijarh i mitropolit nisu nikakvi pobednici, u ovoj priči zaista postoje poraženi, ali ti poraženi su sami sebe porazili i opet će, po svemu sudeći, pokušavajući bezumno da pobede nešto što se pobediti ne može.

[/restrict]