ВЛАДИКО, СОКОЛЕ!

УСТОЛИЧЕЊЕ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА

Ако нас Српска православна црква својим понашањем и деловањем враћа у „мрачни средњи век“ (иако средњи век на простору Србије и Византије није био нимало мрачан), како то тврде непријатељи Цркве и српства, онда нас „еманциповане“ и „либералне“ снаге окупљене ових дана на Цетињу враћају у камено доба, ако не и даље у праисторију. Неизмеран јаз створен између такозваних „литијаша“ и још такозванијих „комита“ у Црној Гори никада није био уочљивији него у недељу, 5. септембра, када су се сударили небо и подземље

Да дамо теолошко објашњење онима који, евентуално, не виде и не разумеју. Ко је ово на слици? На слици су двојица храбрих мужева, двојица слугу Божјих, које је Бог довео тамо где треба да буду. Ко су ови људи около? То су ангелофаније – јављање анђела у лику људском, да људи могу да их виде. Двојицу мужева Христових води командант Небеске војске – Архистратиг Михаило, у пратњи своје Небеске војске. А шта је ово што анђели држе око Светих мужева? То је омофор Пресвете Богородице, који их штити од стрела нечастивог. Сцена за Житија Светих. Ово су речи којима монаси манастира Јовања код Ваљева описују фотографију изнад почетка овог текста. И заиста, иако овај опис може деловати претерано маштовито, он јесте заснован на реалности, али реалности која није заснована само на рационализму овога света, него реалности оних који виде непрестана чуда Божја која се дешавају у Цркви и око ње. У домен коинциденција, у које ваш аутор не верује, спада и чињеница да су десетине хиљада људи окупљених у суботу испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици митрополиту црногорско-приморском Јоаникију клицале „Владико, соколе“, чиме су му практично прорекле да ће овај великодостојник до места свог устоличења, Цетињског манастира, допутовати небом. У време када су то почели да му кличу никако нису могли знати да ће до свог новог дома митрополит доћи с неба.
У осталом, другог пута до опкољене светиње, осим оног небеског, не би било и без разуларене руље која је покушавала да спречи долазак патријарха Српске православне цркве Порфирија и митрополита Јоаникија, али на овај је начин и захваљујући њиховој помоћи доказано и буквално да се човек до трона Светог Петра Цетињског може попети једино путем неба.

[restrict]

СИЛА ЉУБАВИ Свечаност интронизације митрополита Јоаникија, могло би се рећи, започела је дочеком патријарха српског Порфирија на аеродрому у Подгорици, где се одиграла прва од многих библијских сцена којима смо били сведоци протеклих дана – истински братски загрљај двојице црквених великодостојника. У том загрљају очита је била неизмерна међусобна љубав и радост једног који на прагу свог дома дочекује свог духовног пастира и првог међу једнакима и другог који свог милог брата затиче на високом месту којег је достојан и на којем треба да га и званично устоличи.

Ништа мање емотиван и пун љубави није био наставак свечаности, свенародни сабор испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици, где су двојицу црквених великодостојника дочекале десетине хиљада верника. И та сцена имала је, поред емотивног, снажан симболички набој, који је свој врхунац достигао у тренутку када је патријарх Порфирије три пута упитао „да ли је (Јоаникије) достојан“, на шта му је окупљена маса узвратила јединственим ускликом „достојан!“ На овај начин патријарх је и са своје, а и с митрополитове мантије отресао оптужбе да је Јоаникије „изабран у Београду“, а не у Црној Гори, како атеистичке присталице Црногорске православне цркве и монтенегринства замишљају да би избор митрополита црногорско-приморског требало да се деси. „И већ као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овде, а ја заједно са вама кажем – изабран је митрополит Јоаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона православне цркве онако како се то радило кроз сву историју од 12 апостола па преко седамдесеторице који су изабрани после њих до наших дана. Никаква друга потврда једном архијереју није потребна до избора од сабора, али ако неком треба потврда за избор митрополита новог, ја вас овде сабране питам и очекујем јасан и јединствен непоновљив и гласан одговор: Да ли је достојан владика Јоаникије да седне на трон Светог Петра Цетињског? Да ли је достојан? Да ли је достојан владика Јоаникије за митрополита црногорско-приморског“, рекао је патријарх.
Након службе и светковине испред Храма уследила је ноћ неизвесности и спекулација у којој се ништа није знало, осим тога да патријарх и митрополит морају стићи до Цетињског манастира.

ТРАГИКОМИТЕ За то време, тридесетак километара даље, одвијају се сцене које би да нису заиста трагичне (пре свега за њихове непосредне актере) биле комичне. Почело је јуришем на безбедносну ограду коју су током ноћи полицијске снаге поставиле на стратешким местима (упркос активној опструкцији цетињске комуналне полиције) како би заштитиле манастир од демонстраната. Сам „јуриш“ је предводио извесни комита Хедо (пуно име познато редакцији) из подгоричког предграђа Коник, а он се сматра и првом жртвом онога што је поспрдно на мрежама названо „Битка код манастирске ограде“. Хедо је „страдао“ пошто се ограда коју је вукљао срушила на њега и оборила га на земљу, што је народни интернет песник већ опевао: „Ал’ подмукла од гвожђа је жица, па се диже небу кано ‘тица, и притисну комитскога дику, зал’јепи га ко у албум слику“.
Остале сцене забележене на Цетињу у суботу и недељу, мора се признати, нису биле нимало смешне већ тужне, а вероватно не би ни ову тако посматрали да није карактеристичног црногорског хумора. „Комитски“ устанак против Српске православне цркве обележила су паљења гума, бацање камења на пут, сукоби с полицијом (од којих је најмање један предводио доскорашњи директор полиције, а садашњи саветник председника Црне Горе за безбедност Веселин Вељовић), пуцњава на барикадама, па чак и претресање кола хитне помоћи како би се проверило да се у њима не крију патријарх и митрополит. Све ово је било зачињено готово ђавоиманим изливима хистерије појединих демонстраната који су псовали Цркву, Бога и Христа. Ишло се дотле да су „комите“ малтретирале чак и поједине новинарске екипе, па чак и ону њима наклоњену луксембуршке телевизије Н1. О томе какво је расположење било на Цетињу најбоље говори наслов на „монтенегринима“ иначе врло наклоњеном порталу „Нова.рс“: „Јоаникије боље да бежи, гореће манастир“.
Поред Веселина Вељовића, који је због свог видео снимком документованог учешћа у нападу на полицију ухапшен па пуштен, међу демонстрантима на првој линији „отпора српској окупацији“ виђени су и бројни други високи функционери „монтенегринских партија“ и државни чиновници, попут Филипа Вујановића, бившег председника Црне Горе из Демократске партије социјалиста председника Мила Ђукановића, специјалног тужиоца Миливоја Катнића, бившег премијера Душка Марковића, бившег министра одбране Предрага Бошковића, бившег председника Скупштине Црне Горе и Социјалдемократске партије Ранка Кривокапића, његове наследнице на челу странке Драгиње Вуксановић. Шлаг на торти био је долазак Његове висости, црногорског Хенрија VIII, председника Мила Ђукановића, јединог световног владара који се, поред поменутог енглеског краља, намерио да направи цркву због свог личног интереса. Ђукановић се прво мало прошетао по граду, обишао људе који су спремни да погину да би га одржали на власти (највероватније и сасвим несвесни због чега заправо стављају живот на коцку), а потом сео на пиће у једном од цетињских кафића у пробраном друштву које су, поред осталих чинили Ненад Чанак и „епископ“ НВО Црногорска православна црква Борис Бојовић.

ДЕСАНТ Као што смо већ навели, након свечаности испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици уследила је ноћ неизвесности. Та неизвесност није била у срцима патријарха и митрополита, јер они као Божји људи знају да не постоји сила на овоме свету која ће их спречити у испуњавању своје свете дужности, и да ће се наћи начин да дођу до тог циља. Неизвесност, а вероватно и извесни страх, били су у срцима и умовима представника световних црногорских власти, пре свих Здравка Кривокапића, јер је управо он имао највише да изгуби ако би се попустило пред цетињским терористима. Потпредседник владе и координатор служби безбедности Дритан Абазовић био је у много лагоднијој позицији.
Пре него што почнемо ово да објашњавамо морамо направити малу дигресију и разјаснити главне мотиве организатора протеста на Цетињу што су, сада је више него јасно, били Мило Ђукановић и његов ДПС. Главни циљ читавог овог замешатељства није, иако тако делује на први поглед, Српска православна црква и њена Митрополија црногорско-приморска него Влада Црне Горе коју предводи Кривокапић. Идеја је била да се сукобима на Цетињу она доведе у немогућ положај и (смртно) рани, те да се убрза њен пад и ојачају позиције Ђукановића и његових пред председничке изборе. У тој ситуацији председник Скупштине Црне Горе и лидер Демократа Алекса Бечић прогласио се болесним и извукао на сигурно (скоро попут једног од „комитских вођа“ Љуба Филиповића, који је свих претходних недеља позивао на „одбрану“ Цетиња, а онда у недељу „морао“ да оде у Загреб и цетињски хаос посматра из луксузног хотела). Дритан Абазовић се, као и званичници његове странке, залагао за одлагање устоличења, што би само на први поглед било соломонско решење, а у ствари знак немоћи црногорске државе. Из тог угла треба посматрати и крајње закаснелу (а не толерантну) реакцију полиције, али и одбијање министра унутрашњих послова Сергеја Секуловића да обезбеди хеликоптере за превоз патријарха и митрополита на Цетиње, због чега је свој потпис на ту наредбу ставила министарка одбране Оливера Ињац (захваљујући чему смо дошли до помало смешне ситуације да су великодостојници СПЦ на Цетиње превезени хеликоптерима НАТО војске).
Кривокапић због овога, али и због неких других проблема у координацији полицијских снага (да не кажемо одбијања послушности) тражи смену Секуловића и директора Управе полиције Зорана Брђанина. Како пишу подгоричке „Вијести“, више дипломатских извора им је потврдило да разговарају с Кривокапићем како би га убедили да од тога одустане, док Абазовић прети да ће његова УРА ускратити поверење Влади ако се на томе буде инсистирало.

ЕПИЛОГ Велики стручњак за историју цркве, али и за достојанство Мило Ђукановић оценио је да је оно што се у недељу одиграло на Цетињу „велика срамота СПЦ и Владе Црне Горе, која је незапамћена у историји црногорске државе и укупног православља“. „Само човјек без достојанства себи би дозволио да хеликоптерским десантом на црногорску пријестоницу и под заштитом панцирских ћебади буде уведен у Цетињски манастир“, рекао је он додајући да се ради о „Пировој победи“. Човек који се с достојанством није сусрео још од када је последњи пут видео покојног Момира Булатовића није свестан да је једино недостојанствено понашање његових присталица, а да хеликоптери и панцирна ћебад не би ни били потребни да није било његових безумних терориста и њихових претњи. А ко с трунком достојанства прети и угрожава живот једног верског великодостојника, о ма којој религији да се ради? Није устоличење било насилно него је насилан био покушај његовог спречавања.
Да је Влада Црне Горе учинила било шта друго, укинула би себи разлог за постојање (а то је Ђукановић и хтео) јер је њена обавеза да штити Устав и права својих грађана, а право на слободу вероисповести је основно људско право. С друге стране, врло је чудно што Мило Ђукановић покушава да примењујући исту стратегију која га је довела до губитка власти ту власт врати. Да није било његовог скандалозног удара на Српску православну цркву увођењем спорног Закона о слободи вероисповести, што је покренуло величанствене вишемесечне литије, питање је да ли би се створила критична маса која би довела до пораза његове партије на изборима. Сада, ударајући опет на Цркву, он покушава да ту Владу сруши. Колико неинтелигентан (што Ђукановић свакако није) или очајан човек мора бити да би мислио да ће му иста тактика у два случаја донети супротан резултат? И није. Довољни су били једна ноћ и један дан да би Здравко Кривокапић био учвршћен на свом положају и да би му после звиждука испред подгоричког храма од суботе у недељу на истом месту и од истих људи био упућен аплауз.
А тврдње Мила Ђукановића и његових присталица да је патријарх осрамоћен, понижен и да је изгубио битку јер је до Цетињског манастира дошао хеликоптером и у пратњи полиције – безумне су. Прво зато што је понижавање које наносе безбожници у сржи хришћанске вере; не треба заборавити кроз какво је понижење и Христос прошао на свом путу преко Голготе до васкрсења, што је пут којим су после њега ишли небројени знани и незнани светитељи. Ко се понизи, узвисиће се, једна је од основних хришћанских парола. А друго, патријарх и митрополит нису ни могли бити ни победници, ни поражени у целој причи, јер они на Цетиње нису ишли да би било кога победили, него да би обавили своју свету дужност. Иако патријарх и митрополит нису никакви победници, у овој причи заиста постоје поражени, али ти поражени су сами себе поразили и опет ће, по свему судећи, покушавајући безумно да победе нешто што се победити не може.

[/restrict]