Ватикан у Хладном рату: Коначни напад на Источни блок

ПРИЛОГ ИСТОРИЈСКОЈ ИСТИНИ О ДРЖАЊУ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОЈ СВЕТСКОЈ ДРАМИ ОПШТИХ РАТОВА 6

Карлхајнц Дешнер: Политика римских папа у 20. веку.
Превод: проф. др Милан Петровић, Catena mundi,
Београд, 2021

Комплетна историја закулисне ватиканске политике у светским ратовима и Хладном рату.

Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера једна је од књига без којих се не може разумети крвави траг светских ратова у Европи. Написана на основу мало познатих докумената из различитих архива, књига у потпуности раскринкава улогу сваког римског папе из претходног века понаособ, износећи на видело закулисне радње Римске курије које су допринеле страдању милиона становника Европе у Првом и Другом светском рату.
Први пут објављена је 1982–1983. године под именом Један век историје спасења, а допуњено, друго издање објављено је 1991. године. Први пут је преведена на српски трудом проф. др Милана Петровића и објављена у издању „Фонда истине“ 2005. године, уз рецензије проф. др Милорада Екмечића и Предрага Драгића Кијука. Међутим, до сада се није појављивала у дистрибуцији.
Милорад Екмечић о Дешнеровој књизи је рекао: „Књига Карлхајнца Дешнера Политика римских папа у 20. веку је пример истраживачке упорности и методолошке исправности закључивања. Oва књига je један вредан прилог тражењу историјске истине о држању католичке цркве у великој светској драми општих ратова, али и прилог новој култури у свету.“
Сада је први пут доступна широј јавности у Србији.
У наредним бројевима Печат ће објавити одабране делове из ове књиге.

Карлхајнц Дешнер (1924–2014) био је немачки филозоф и историчар идеја и инострани члан САНУ. Објавио је више десетина књига претежно црквено-историјске тематике, а због својих слободоумних ставова изопштен је из Римокатоличке цркве и трпео је непрекидни академски прогон, који га ипак није спречио да се до последњег даха бори за научну истину.

Књигу можете наручити преко сајта www.catenamundi.rs или на телефоне 0114060390 и 0113980739 радним данима од 9 до 17 часова.

Како и зашто је Војтила доспео на столицу над столицама одавно је познато. „Свети дух” се код тог подизања нарочито послужио Сједињеним Америчким Државама. А поближе су радили за њега: Ција, Opus Dei и америчка секција Малтешких витезова

Карол Војтила, син пољског подофицира, најпре се интересовао за литературу и глумиште, али је потом ипак студирао теологију. Од стране претпостављених рано унапређиван, постао је 1958, са само 38 година, бискуп, 1964. надбискуп Кракова, 1967. кардинал. За време II Ватиканског концила бискуп из Пољске је суделовао на свим седницама, но наводно још увек у последњим клупама. Ипак је говорио не мање него осам пута у пленуму. Да, у текст концилске декларације о слободи религије ушло је чак његово „мисаоно благо” – у облику споредних реченица или придева. Ипак, од краја шездесетих година он је у бискупским скупштинама скренуо пажњу на своје иступе. Био је неретко у Риму, а такође и у Бечу. Посећивао је у више наврата Немачку, путовао у Сједињене Америчке Државе, у Аустралију, проповедао на Еухаристијском конгресу у Манили, степен његове познатости се непрекидно пењао.
Подизање на престо руком Провиђења, 16. октобра 1978, није кардинала, за разлику од остатка света, никако изненадило. „Верујем да је гласање Конклаве онога дана изненадило друге људе пре него мене“. Наравно, непосредно пре тога изјавио је америчком магазину „Тајм“, који га је већ назвао кандидатом за папу и хтео да начини у Пољском колегијуму на Авентину његов портрет у боји: „Будите без бриге, ја сигурно нећу бити папа“ – у складу са старом традицијом оних који би то желели да постану. Како и зашто је Војтила доспео на столицу над столицама, одавно је познато. „Свети дух“се код тог подизања нарочито послужио Сједињеним Америчким Државама. А поближе су радили за њега: Ција, Opus Dei и америчка секција Малтешких витезова.
Сједињене Државе су већ последњих година Другог светског рата сарађивале с Ватиканом, и не на последњем месту помоћу обавештајних служби. Као попречне везе служили су пре свега Opus Dei и „Суверени ред Малтешких витезова“, коме су припадали угледни амерички политичари и индустријалци, попут бившег министра финансија Вилијама Сајмона, бившег министра иностраних послова Александра Хејга, америчког амбасадора при Ватикану Вилијама Вилсона, једног старог пријатеља Роналда Регана и мултимилионера, те боса Ције Вилијама Кесија. Ција и Малтешки витешки ред (чији је некадашњи покровитељ и саветник био војни бискуп и кардинал Спелман) помогли су у послератно доба не мање од око пет хиљада нацистичких гангстера да побегну. Под тадашњим представником Ције при Ватикану Џемсом Џизусом Енглтоном америчка тајна служба је изградила читаву шпијунску мрежу у Курији. Монтини, каснији Павле VI, који је већ за време рата из ватиканског државног секретаријата припомагао америчкој тајној служби ОСС, добио је потом, као надбискуп Милана, „новац за пројекте“ Ције.

ЦИА и Opus Dei

После смрти Павла VI Ција је фаворизовала пољског кардинала Карола Војтилу, будући да је он у анализама Ције добио изврсне оцене. Избор венецијанског патријарха Албина Лучанија за папу, пре свега уз помоћ италијанских кардинала око Бенелија, најпре је помрсио тај рачун. „Свети дух нас је водио“, рекао је тада Холанђанин Алфринк. А кардиналу Хјуму од Вестминстера чак је изгледало, „као да се Свети дух руком могао дохватити“. При свему томе, преузвишено деловање није дуго трајало. Јован Павле I био је у Ватикану непожељан. Његова емоционалност и честитост учинили су га неомиљеним међу куријалима, а по неке, сасвим сигурно, опасним. И само неколико недеља касније сазрело је време за једну даљу конклаву. Фаворити Ђузепе Сири, седамдесетдвогодишњи висококонзервативни надбискуп Ђенове, и Ђовани Бенели, некада из Курије прогнани натпастир Фиренце (коме је само девет гласова недостајало за двотрећинску већину), избацише један другога из игре. И сада је Војтила стварно добио шансу, очигледно захваљујући сарадњи „Малтешког витешког реда”, Opus Dei и Ције. А такође је и бечки кардинал Кениг, који је с краковским кардиналом већ одавно био спријатељен, називан мајстором за папе, нешто томе допринео. Па може бити од значаја и то што је он већ одмах након сахране Јована Павла I препоручио Војтилу као „за службу папе надасве подобног”. Али Кениг је такође био и декларисани заштитник Opus Dei. Од времена антике свети оци су радо захваљивали за одлучне услуге у „чишћењу пута”. Стога не чуди што је папа Војтила убрзо почео да неуобичајено много потпомаже Opus Dei.
Основан 1928. у Шпанији, Opus Dei је под Франковом диктатуром израстао у велику организацију, њему је, напослетку, припадало више од половине министара Франкове владе. Био је у толикој мери антикомунистички да је чак наишао на одобравање и Пија XII, који га је службено признао као „секуларни институт”. То католичко тајно друштво, раширено у преко стотину земаља, које подупире јужноамеричке диктатуре, које је играло значајну улогу у рушењу Аљендеове владе (коју је такође агент Ције и белгијски језуита Роже Векеманс „дестабилизовао” милионима долара), као и у војном пучу 1976. у Аргентини, добило је преко Војтиле већ 1982. ранг „персоналне прелатуре”, једне дијецезе такорећи без одређене територије; била је то очигледно Војтилина захвалност за то што је уз помоћ организације Opus Dei постао папа.
Дакако, такође и уз нарочиту помоћ САД. Те је тако жестоко антикомунистички Пољак као први папа посетио Белу кућу, и то већ октобра 1979, тачно годину дана после свога избора. Конферисао је с тадашњим председником Џимијем Картером, као и с његовим саветником за безбедност, Пољаком Збигњевом Бжежинским, једним „јастребом” и „старим пријатељем”. Касније је папа имао сусрете с америчким министром иностраних послова Шулцом, потпредседником Бушом, председником Реганом. Наследник Сиромашног Сина Човечијег није оклевао да хвали „моралне и духовне вредности у животу модерне Америке”, многоструке доказе „несебичности, великодушности, бриге за друге: за сиромашне, невољне, потлачене”! Глумац Реган – „All the world’s а stage” (Шекспир) – снажно се уживео у тај широм света приказивани позоришни комад и изјавио је с библијским призвуком „да његова земља мора према другим народима да поступа као милосрдни Самарићанин”, обећао такође да ће све учинити да помогне пољском народу, али наравно „не и пољском режиму”.

Јован Павле II и Роналд Реган

Када су ускоро после тога, у октобру 1982, бискупи Сједињених Америчких Држава у једном нацрту о атомском наоружању и стратегији захтевали замрзавање нуклеарног потенцијала као и одрицање од оружја за први удар, те се оштро изјаснили „против брбљања о атомским ратовима који се могу ’добити’”, САД су сматрале да је њихов међународни углед угрожен. Интервенисале су код папе преко генерала Малтешких витезова и некадашњег другог човека Цијe Вернона Волтерса као и министра иностраних послова Шулца. На то је Рим прогурао једно такво разводњавање документа да су сада висока места америчке администрације говорила о једном одговорном доприносу и, како је изјавило Министарство иностраних послова, одала признање „изричитој подршци многим далекосежним циљевима владе”. Пошто амерички бискупи такав текст свога пастирског писма нису у целости прихватили, папа их је приликом њихове „ad limina” посете у септембру 1983. изгрдио и утувио им „некривотворени морални наук цркве”: борбу против „вештачке” контроле рађања, побачаја, хомосексуализма, предбрачних сексуалних односа и посвећења жена за свештенике. Само мало касније, 10. јануара 1984, захвалне САД су опет успоставиле пуне дипломатске односе са Ватиканом, који од 1867. нису постојали. Сада је стари Реганов калифорнијски пријатељ и мултимилионер Вилијам Вилсон постао први амерички амбасадор при „Светој столици”. А захвални „Свети отац” пружио је већ у пролеће изборну услугу председнику који се већ дуже времена трудио око придобијања католика. Срели су се 2. маја 1984. на Аљасци, углавили у разговору „Реган–Војтила план”, наравно у циљу сузбијања глади и очигледно ради светског мира. И када су се бискупи САД у оно време спремали да објаве једно наводно „уништавајуће” пастирско писмо о привредној и социјалној политици, као и политици међународне помоћи Реганове администрације, Реган је код папе удесио да се први нацрт писма „Католичко социјално учење и привреда САД” појави тек непосредно након Регановог поновног избора. Папски ангажман се председнику исплатио. Уместо 47 посто католичких гласова као 1980, сада, у новембру 1984, добио је 56 процената.
Још правовремено пре изборне борбе, папа је такође именовао и Џона О’Конора за надбискупа Њујорка, а 1985. и за кардинала. О’Конор, бивши морнарички капелан, жесток противник побачаја, али присталица атомског оружја, био је познати Реганов приврженик и једанпут је одговорио на питање да ли често разговара с папом: „Понекад мора Његова светост да сачека пошто на другом телефону разговарам с председником Реганом.” Роберт Рајли, Реганов „официр за везу са католичком заједницом”, утврдио је једном да постоји „природан савез између председника и надбискупа у значајном броју питања”.
Војтила и Реган су се даље заједнички борили на политичком па чак и на моралном, штавише сексуално-моралном подручју. Повезивали су их интензивни интереси пре свега у погледу Јужне Америке и држава Источног блока, нарочито Совјетског Савеза, који је Реган, већи католик од папе, једном без околишења означио као „средишњу тачку свега зла“, док је у Војтили, тако пише аустријски дневни лист „Die Presse“, видео „моралну стену западног света који се лишио принципа“. Укратко, нашла су се два стара конзервативца, верна принципима, два чувара врлина и уз то два телевизијска јунака, али пре свега два борца са једном очигледно систематском стратегијом против Кремља. „Са своје осматрачнице“, писао је без увијања Реганов амбасадор при Ватикану Вилијам Вилсон, „видим само двојицу водећих државника који воде битку против комунизма – папу и председника.“ Не подсећа ли то на похвалу Хитлера од стране Пија XI да је он „једини шеф владе“ који његово „сопствено мишљење о бољшевизму не само да дели, него му наговештава борбу с великом храброшћу и без икаквих нејасноћа“ (в. књ. I, стр. 316).

Ватикан и СССР осамдесетих

Јован Павле II, опет један несумњиво политички обдарени папа, дошао је са Истока где је владао комунизам, и природно је да је дошао као противник тог режима, као милитантни антикомуниста. Па ипак, покушавао је, или је то чинио његов лукави „министар иностраних послова“ надбискуп Агостино Казароли, да према источној суперсили спретно лавира и глуми „уметност компромиса“, да покаткад барем, уђе у неку врсту кооперације. Тако је дневник „Frankfurter Allgemeine“ већ 1. марта 1980. јављао из Москве: „Спољна политика Ватикана под Јованом Павлом II оцењује се од стране Совјетског Савеза у основи повољно.“ Заправо, папа је већ после два месеца своје владавине, 24. јануара 1979, примио главног дипломату Кремља, министра иностраних послова Громика, на један скоро двочасован разговор. Надало се да ће се кроз изградњу таквих контаката положај Католичке цркве у Источном блоку моћи да побољша да би се једнога дана могло успешно мисионарити, оперисати и јачати сопствену моћ те напокон постати водећа политичка сила. […] У целини узев, Војтила је дакле према Совјетском Савезу продужио политику Павла VI, што показује већ персонална политика на највишим функцијама, од Казаролија до специјалног нунција за Источну Европу Луиђија Пођија, до кубанског Кастровог пријатеља Чезара Закија, који је и под Јованом Павлом II остао надлежан за папски дипломатски подмладак. Војтила је надаље наставио „дипломатију пријема“ Павла VI, који је само совјетског министра иностраних послова Громика између 1965. и 1976. пет пута примио у аудијенцију.
Наравно, све је то било само силом прилика изнуђено претварање. У односу на пре непријатељску суперсилу католицизам увек пледира за слободу религије. Но ако је он сâм надмоћан, онда – што је типична политика током два миленијума – уместо релативне спремности на компромис и опортунистичке стратегије, наступа тврда конфронтација. […] Зато је Јован Павле II ускоро одбацио раније упражњавану дипломатску уздржаност, привидно већу спремност на дијалог према „атеистичким непријатељима“ или чак извесно усмерење ка „прилагођавању“и опет почео да оперише у смислу тријумфалистичке цркве и њеног полагања права на искључиво заступање верника.
То је у пуној мери ипак важило само према Пољској, која је за некадашњег краковског кардинала у сваком случају од почетка чинила такорећи један самосталан комплекс његових источних напора, једно специјално подручје које га је гурало у правцу одређене политике одмеравања снага. И то управо због тога што је црква тамо била јака и, како се постепено, но не без застоја и назадовања показало, јача од самог државног и партијског вођства у Варшави. […] У Пољској је црква предводила опозицију. Она је била свуда присутна супротстављена јавност, супротстављена сила. Она је поставила свој тоталитаризам против тоталитаризма државе и партије. Она се заклањала иза синдиката „Solidarność“, дакако Војтилине творевине, као и иза Леха Валенсе, који је белодано био једино способан за то да буде обична марионета клера. Тако је он, човек који је на реверу носио слику „Црне госпе од Ченстохове“ и пред папом падао на колена, био јануара 1981. у Риму на одговарајући начин поласкан и са својом делегацијом третиран у Курији као државни гост. […] Московска „Литературнаја газета“ жигосала је пољскога папу 1982. као слугу америчког империјализма, као лажног пророка мира, издајника у служби ватиканске источне политике. Упозоравала је због активног мешања цркве у Пољској, указивала на то да су улични нереди у Гдањску, Вроцлаву и Новој Хути отпочели управо након одржавања службе Божје. А Радио Москва је сматрао да се данас многи Пољаци питају, „да ли је црква можда у искушењу да замени ’Solidarność’, те да наступа не само као проповедница морала него и као политичка организација која би деловала као опозиција социјалистичком државном уређењу?“
Наравно, Јован Павле II није позивао на пуку непослушност Пољака према влади у Варшави. Наравно, ту владу је de jure признавао и чувао се да не позове на ма какав облик насиља, на револуцију. Али ударао је као папа у исту жицу као када је био краковски кардинал. […] Без сумње, њему је пасивни отпор пољских католика био изванредно добродошао. У својој поруци на Светски дан мира од 8. децембра 1981. он је подсетио на хришћанско основно право на самоодбрану. Па, да ли је и само један једини немачки бискуп под Хитлером икада тако напао нацистичку диктатуру! Два милиона Пољака треба да је било присутно када ја папа у Кракову прогласио блаженима патера Калиновског и брата Хмјелковског, који су се обојица с оружјем у руци борили против руског цара. Величао је њихову „јуначку љубав према отаџбини и позвао нацију у ῾победу῾“ […] И наравно, било је добро промишљено то што је он управо у Пољској позвао на „поновно уједињење Европе под хришћанством“; то што је у Пољској говорио о источним и западним путевима, притом наглашавајући: „Ми Пољаци одабрали смо пре хиљаду година западни пут“; то што је у Пољској учио народ да се моли, „да снаге атеизма – снаге смрти – не буду јаче од снага живота, светлости вере“; то што је 1980. атеизам жигосао као „највећу опасност нашега доба“ и положај у земљама где су владали атеисти упоредио са античким прогањањима хришћана – која, међутим, ни изблиза нису била тако страшна како се до данас приказују целом свету.

Пољски Intermarium и Три мора Доналда Трампа – заједничка мапа

„Бедем хришћанства“

Но тај папа није само у Пољској трубио на јединство Европе, него где год је стигао. Тако, на пример, кратко пре свог првог пољског путовања већ у Монтекасину, чији је манастир основао у VI столећу Бенедикт Нурсијски који је био по Пију XII „отац Европе“, а по Павлу VI „патрон Европе“. Ту је папа Војтила такође приложио једну проповед на тему „Животни програм за целу Европу“. Концем 1982. целебрирао је у шпанском центру ходочашћа Сантјагу де Компостела једну „свечаност Европе“ и хвалио хришћански континент, „његову културу, његову динамику, његову предузимљивост, његову способност да се конструктивно шири и на друге континенте, укратко све оно што чини његову славу“. А на тристогодишњи јубилеј ослобођења Беча од турске опасности, дошло је у септембру 1982. на изричиту Војтилину жељу до „Европске вечерње службе“ на бечком Хелденплацу, при чему је он, као већ толико пута, напао „произвољне границе“, призвао успомене на заједничку европску историју „од Атлантика до Урала“ и као фермент јединства препоручио јединство „распростирања хришћанске вере“. […] Папин пожудни поглед лежао је и лежи осим на Пољској, нарочито на даљим такозваним рубним државама, дакле на онима које Ватикан, заједно с Пољском, одавно сматра најисточнијим бедемом Римске цркве, заштитним зидом и уједно базом за наступ против непријатеља. Линија се пружа од Аустрије и Мађарске, преко Словачке, Украјине, Белорусије и Пољске, до Литваније, Летоније, Естоније. Као „Antemurale Christianitatis“ (Бедем хришћанства) против православне царистичке или комунистичке Русије, та линија је играла одувек нарочиту улогу у куријалној политици.

Крај


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *