Светионик – Историје Боке Которске

Улаз у Боку Которску, поглед са рта Кобила, фото Н.М.

Снажно осећање припадности српској држави православни Бокељи неговали су кроз све векове након пропасти деспотовине, половином 15. века. То убедљиво потврђује запажено учешће Бокеља у Првом и Другом српском устанку

Имаће томе сумало деценија откако сам сишао на станици код Лиона да бих учинио кућну посјету Славу Стојковићу, великом уму потеклом из Залива, који је пензију дочекао у „Политици“ и написао „Медитеранску загонетку“, одавно распродату, својеврсну историју Боке Которске.
Дошао сам да га као књижар и издавач наговорим да напише књигу под насловом „Историје Боке Которске“, у множини, јер историју Боке Которске може да напише само даровит историчар каквог Залив за сада није дао, али зато емотивне „Историје Боке Которске“ – може да напише онај ко је први казао како мање географије с више историје нема на свијету. Како? Довољно је рећи да два вијека на шаховском пољу величине ока паралелно живе и у рату и у миру Османска царевина и Млетачка република: Херцег Нови је турски, Морињ је млетачки, Рисан је турски, Пераст је млетачки, Ораховац је турски, Доброта, Котор, Прчањ и Тиват су млетачки, цијели плодни Грбаљ је турски, и тако даље. По сва четири квадранта Боке иде језичка и религијска линија.
Да смо бокељолог и ја причали у доба поста знам по томе што је љубазна госпођа Стојковић испржила неке папалине које су мирисале трополушо. Запамтио сам да је шјор Славо у једном тренутку рекао да тешка срца мора да призна како му Црна Гора дјелује демократичније и уређеније од Србије, на што сам, сјећам се, одмахнуо руком. Били смо уроњени у 2012. годину.
Хоће тако човјек који је разапет између свога и свога, између нас и нас, да помисли гдје је с друге стране наметнуте границе – боље.
Славо Стојковић није стигао да напише наручене „Историје Боке Которске“ јер можда сама „Медитеранска загонетка“ то већ јест. По Броделу, нема залива на Медитерану који није посебна домовина и у себи самом бескрајно сложен свијет.
Да видимо, да видимо, што је све ушло у антологијску збирку плаво-бијелих запажања Слава Стојковића…
Херцег Нови је за Босну постао оно што је Котор био за немањићку Србију, лука и отворена врата ка свијету.
Снажно осећање припадности српској држави православни Бокељи неговали су кроз све векове након пропасти деспотовине, половином 15. века. То убедљиво потврђује запажено учешће Бокеља у Првом и Другом српском устанку.
Вода је, неретко, у сушним летима Медитерана била драгоценија од вина.
Осам пута су молили Венецију да их прими под своје окриље. Седам пута били су одбијени. (…) Одмах по доласку у Котор Млечићи су уклонили из ризнице катедрале Светог. Трипуна све оригиналне повеље српских владара и склонили их у Млетке, пише Ковијанић и примећује да је 1616. у Венецији штампан Которски статут али су из њега избрисана имена Немањића и српских владара који се наводе у рукопису.

О поморцима и рибарима

Марко Мартиновић, у доба Петра Великог, у Перасту, подучава поморским вјештинама седамнаест кнежевских синова из Москве, 1698. године. Музеј града Пераста
По правилу, капетани једрењака били су старији људи, а чланови посаде били су њихови синови, синовци, сестрићи, рођаци и мештани. Према томе, брод се сматрао ужом породицом – домаћин и домаћа чељад. У таквим приликама није могло бити сурове експлоатације и зато не памтимо ниједне побуне на броду где би се момчад светила својим старешинама.
Рибари у Боки море су испарцелисали на 197 „делова“. То су тзв. рибарске посте са именима места и породицама којима припадају. Избор сваке посте је обављан „брушкетама“ (жребом, коцком) тако да се знало коме која поста припада. Сачувана је и мапа са бројевима поста и именима породица које имају право рибања, са тачним распоредом за сваки „мрак“ (ноћ без месечине).
У које доба године треба сећи и припремати дрво за барке? Најбоље усред лета или усред зиме, кад је у дрвету најмање сока.
Марко Мартиновић, учитељ руских помораца, трговац и песник, био је можда најбогатији Бокељ свога доба. Само кућа Мартиновића поседовала је шездесет бродова, чак је имала и свој „шквер“, пише дон Антон Милошевић.

Невероватан догађај одиграо се у Перасту 23. августа 1797. године: тога дана је у овом граду, на начин свечан колико и тужан, приређена сахрана млетачке заставе. Овај догађај је не само на симболичан начин означио стварни крај Пераста, славе и просперитета које је стекао у последња два века, него и једног времена свакако најславнијег у историји Пераста и целе Боке.
„Граничар без сна и трговац који набавља робу а на мору још и поморски ратник који се тако често сукобљава с пиратима а понекад и сам постаје пират – то је Пераштанин“, бележе Грација Брајковић и Милош Милошевић у Поезији барока.
Иако су и раније постојале размирице између Бокеља и Црногораца – вођени су бескрајни „чобански“ ратови пошто Бокељи нису дозвољавали напасање црногорских стада током зиме, кад су околна брда била завејана снегом – „кроз цио XVIII вијек јачају супротности између Црногораца и Бокеља. У Боки се почиње формирати мишљење о Црногорцима као суровим пљачкашима, док они на њих (Црногорци на Бокеље) гледају као на лацманске кукавице“.
У Боки је око 1870. било шеснаест хиљада становника, од којих дванаест и по хиљада православаца (78 одсто) и три и по хиљаде католика.
Прва збирка народних песама на подручју бивше Југославије изашла је у Перасту 1697. године.
Бокељи не би били оно што кажу да јесу да нису свијету поклонили чак и једног папу. Наиме, по тој причи преци Сикста V (1585-1590) крајем XV века, бежећи пред најездом Турака, попут многих Бокеља преселили су се на другу страну Јадрана. Нашли су уточиште у италијанској провинцији Марке, где се родио будући папа Сикст V. Дон Нико Луковић, позивајући се на, по њему, поверења вредне податке, тврди да је „историјски утврђено његово словенско порекло“. Неки истраживачи наводе да је право презиме које су из Боке понели папини преци било Свилановић и да потичу из села Бијељске Крушевице. Село са истим именом постоји и данас, као и Свилановићи. Село је православно и данашњи Свилановићи су православци. Поп Саво Накићеновић, сарадник Јована Цвијића, у монографији Бока (1913) наводи да су Свилановићи староседеоци Боке, да славе Никољдан, а за Сикста V каже да је у свом гробу, за знак да је с Крушевица, уметнуо три крушке а потписивао се Peretti. „И данас Крушевичани приповиједају, како су, са Карос воде, језуити одвели оца Сикста у Котор, а одатле у Италију“, пише Накићеновић.
Управо је велики Француз Наполеон као гумицом избрисао Бокељима све што су кроз столећа стекли, чували и сачували, на што су се поносили и што су тако жестоко у току скоро једног миленијума бранили.
Нису само православци дочекали Русе раширених руку. манифестом је био одушевљен и католички Пераст, о чему сведочи писмо Санковском лично. (…) „Пошто се Њ. В. Апостолско одрекло суверенства над Боком Которском, Перашка општина, нашавши се ослобођена поданичке везе, и на основу члана 7 пређашње предаје, будући слободна да собом располаже, добровољно се предала поданству Њ. В. Цара све Русије.“
„Руска је запрена Боке била примљена у њезину становништву с великим одушевљењем“, пише католички бискуп Павао Буторац. „Усклици у народу нијесу престајали. Име се цара Александра непрестано понављало. Ускрс је на Савини, православном храму код Новога, прослављен најсвечанијим молитвама, братимљењем двају сродних славенских народа, великом литијом којој је изашло у сусрет и католичко свештенство, народним весељем и играма, при чему су руски морнари с ратних лађа постали предмет опће пажње.“ Да ли је у периоду једноипогодишње руске власти у Боки Которској било непочинстава сад владајућих православаца над католицима? Таквих примера, према изворима, било с православне било с католичке стране, једноставно нема.

Острво Светог Саве

Ducato di San Sabba / Војводство Светог Саве – дио географске карте штампане у Риму, 1689.
Ретко је где у српском народу култ Светог Саве толико развијен и негован као у Боки Kоторској. Један од разлога може се наћи у историји Превлаке, данас познатије као Острво цвећа, на којој је пре осам векова подигнут манастир Светог Михаила и основана Зетска епископија, једна од првих у Српској православној цркви. Ова епископија је у време цара Душана подигнута на ранг митрополије. Одавде потиче најстарији писани документ о бродоградњи у Боки, из 1361, када је подигнут први „шквер“ за градњу и оправку бродова, дакле седамдесет година пре оног у Перасту.
Епископију је основао Свети Сава 1219, исте оне године када је у Никеји постао први архиепископ српски. (…) За Светог Саву везује се и васпостављање установе црквеног брака, не само у Боки него и у целом српском народу. Наиме, од Светог Саве брак прелази у надлежност цркве и постаје једна од светих тајни. Католици су црквени брак као једино пуноважан прихватили тек 1563. после Тридентског сабора.
Заједно са култом Светог Саве настало је и поштовање Превлаке као светилишта, јер начин на који је срушен манастир, као прво и најјаче упориште српске православне цркве на Јадрану и оно што је том приликом уследило, дубоко се урезало у свест народа. „Навикосмо сматрати Превлаку бокељским Дечанима“, написано је у Шематизму за 1895. годину. Павао Буторац пише да се на гробу Ђураша Илијића, војсковође цара Душана на Превлаци, помиње реч „витез“, један једини пут у Србији.
После рушења превлачког манастира, митрополијска катедра сели се преко Будве у манастир Пречисту Крајинску, па на Врањину, а онда на Цетиње, где је Иван Црнојевић 1494. подигао манастир.
Манастир је био у рушевинама, а земљиште на Превлаци испарцелисано. За 400 дуката контеса Екатерина Властелиновић купила је 15. децембра 1827. северозападни део Превлаке од последњег потомка по злу чувене породице Друшко из Котора. Подигла је и кућу, а 1833. и цркву посвећену Св. Тројици и то, како се наглашава, од преосталог камена некадашњег манастира. Најдрагоценији делови манастира током ранијих година и векова разнесени су, а неки уграђени и у катедралу Светог. Трипуна у Котору. Превлака се увек помиње у повељама Немањића Котору, иако су оригинали ових докумената заувек нестали. Славко Мијушковић је у млетачким архивима то несумњиво утврдио. Дакле, Превлака је била део српске државе Немањића још од краја XII века.
Овом делу Боке као да је било суђено да игра велике улоге у историји. Пред сам крај Првог светског рата, 1. до 3. фебруара 1918. године, једва неколико морских миља западно од острва Кртољског архипелага (Превлака, Св. Гаврило и Оток) избила је „највећа побуна морнара у историји“. На оружани устанак дигли су се аустроугарски морнари, преузели власт над ратном флотом, али то је трајало кратко. Побуна је угушена у крви, осамсто морнара је стрпано у затворе, а четворица вођа су погубљена.
У непосредној близини Превлаке двојица официра краљевске морнарице прве Југославије ушла су у историју. Београђанин Милан Спасић и Истранин Сергије Машера 17. априла 1941. дигли су у ваздух разарач „Загреб“, одбијајући да свој брод предају у руке италијанских фашистичких окупатора.

Све до 1806. Прчањани су имали посебну привилегију да одржавају поштански саобраћај на Јадрану. „Од почетка XVII века Прчањани су били задужени од стране Млетачке Републике да својим (лађама) гаетама, фустама и филукама на једра и весла са 8 људи посаде и једним заповједником превозе државну пошту (публици dispacci) од Котора до Задра и Млетака и обрнуто. Ту су дужност Прчањани, једини у млетачкој држави, као колектив, вршили непрекидно све до 1806. године, борећи се стално с турским гусарима и морским стихијама за вријеме зимских мјесеци“, пише дон Нико Луковић. Од истог аутора може се сазнати да је путовање до Сплита и натраг, барком на четири весла, трајало седам дана.
Одмах по доласку Французи су вековне повластице Бокеља прогласили ништавним и као први корак завели оно чега су се Бокељи ужасавали – војну обавезу.
У мемоарима маршал Мармон носталгично пише о свом војевању против Бокеља, а не крије поштовање према Владици Петру. „Бока Которска, ова мала земља која је најсретније живела, чији су становници благи, радини, интелигентни, ова оаза цивилизације усред неуљуђености, изгубила је све своје благостање због спора у који ју је судбина гурнула… Становници Котора, од којих су двије трећине православне вјере и који се готово одреда баве поморством, нису се надали никаквом добру под нашом влашћу, па спремно постадоше руским поданицима…“
Бока је постала огромна тврђава и важна база за аустријску ратну морнарицу.
Последњи месеци 1813. године у Котору и околини били су драматични, као можда никада пре ни после тога у бурној историји Боке. У самом Котору расплет догађаја чека француски генерал Готје, на мору и околним брдима енглески мајор Хорст артиљеријом засипа град, док у непосредној близини Котора, у једва два-три километра удаљеној Доброти, Бокељи и Црногорци проглашавају уједињење, прво у историји.
Доста је писано о овој држави Бокеља и Црногораца у тешким ратним приликама с краја 1813. и половином 1814. године. Доктор Нико С. Мартиновић, пишући о јаким основама српства у Боки, наводи да је „немањићка традиција у Боки била толико јака да се у Перасту и у XVII вијеку судило по Душановом законику.
Мартиновић оцењује да је заједничка влада, састављена на федералној основи, са по девет представника Бокеља и Црногораца, са владиком Петром на челу а Франом Љепопилијем као секретаром, представљала „занимљив државноправни проблем са становишта међународног јавног права“. Владу односно Централну комисију изабрали су, уз владичине делегате и представници шеснаест бокељских општина тога доба и оверили најчешће ћириличним потписима.
Готово сви бокељски католици, нарочито которски, верују да су пореклом из Црне Горе.
У Боки је било година кад су људи и буквално јели траву, срећни ако су тих гладних година маслине родиле да уљем ублаже горчину и бљутавост дивљег растиња. Жирове од преосталих храстова, посечених за градњу бродова, туцали су и ситнили под тешким млинским каменом и то брашно од храста месили и пекли под сачом.
Може се наћи податак да су хаљине, поготово старих Бокељки, тако трајне и јаке да су наслеђиване са прамајки на праунуке.
Свуда по обалама Медитерана владао је страх од брода као преносиоца заразних болести попут куге, колере, жуте грознице, великих богиња, пегавог тифуса.
Веза посаде на броду са галебовима једна је од старих тајни и мора и поморства у исто време, посебно на Медитерану, где је најстарија.
Може ли икад човек са копна разумети онога ко се определио за море?

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *