Шта се заиста догађа у Авганистану?

Кажу људи да се „Авганистан враћа у 12. век“. Талибани су за њих зли, затуцани и глупи одгајивачи коза. И сви политичари су исти, на Истоку, као и на Западу. Припадају ли ови догађаји заиста 12. или 21. веку? Да ли је у Авганистану побеђена читава цивилизација? Када се каже „цивилизација“, мисли се на ону западну. Ко још није видео снимке очајника на аеродрому у Кабулу, који по сваку цену настоје да побегну од талибана, а затим, кад се авион одигне од тла, отпадају с његовог трупа?

Клаус Кунце је немачки писац, који на свом блогу повремено објављује политичке есеје. Он, очигледно, не позајмљује своје мишљење из западних (а то значи либералних) медија. Кунце је, заправо, неко ко покушава да мисли својом главом. У чланку који носи наслов Шта дугујемо ’локалном особљу’ наше владе Кунце примећује: „Да би скренули пажњу са ове потпуне катастрофе, наши владари сада сликају судбину Авганистанаца у најцрњим бојама.“ (Исто су, узгред, радили и с Вијетнамом, којем су предвиђали „смрт од глади под оковима комунизма“, али данас је Вијетнам веома просперитетна економија.) Американци су, на то треба стално подсећати, дошли у ову далеку земљу као окупатори. То не могу да сакрију оптужбе за тероризам, ни тобожња „посвећеност Америке највишим циљевима“. Данас присуствујемо расплету догађаја које су покренули сами Американци, нимало свирепијим и бруталнијим него што је била окупација. И много од оног што слушамо спада у пуку западну пропаганду.
„За њих и њихове пропагандне медије“, наставља Кунце, „сви талибани су зли терористи. Убрзо ће почети да облаче све жене у смешне вреће, да одсецају руке лоповима и бацају хомосексуалце са зграда. ’Локалном особљу’ из претходне немачке окупације очигледно прети покољ.“

[restrict]

Клађење на погрешног коња

Немачка је играла веома важну улогу у овом покушају преваспитавања Авганистанаца. Ускоро ћемо сазнати, додаје Кунце, да ли су талибани само вукови који су се претварали да су овце, или су коначно схватили да се стабилна држава не може градити на „оргијама освете и репресије“. То је, уосталом, ствар самих Авганистанаца. Шта, међутим, Немци – „обични Немци“, а не њихове владајуће, прозападне гарнитуре – дугују тим „’локалним радницима’ и заговорницима западног начина живота у Кабулу“?
„Немачка је двадесет година деловала као окупаторска сила у Авганистану. Локални сарадници, који су можда поверовали да је ово трајно стање“, каже Кунце, „кладили су се на погрешног коња. Они су објективно деловали против самоопредељења сопствених племена и за то су узимали новац.“
Морално понашање ових „локалних момака“ више је него дискутабилно, примећује Кунце: „Они нису служили својој отаџбини, већ окупаторским снагама. Желели су да, с Немачком на челу, преваспитају Авганистанце – ’јер, данас ће нас чути Немачка, а сутра цео свет!’ Чуј, о свете, глобални позив за буђење из Берлина: ’Браћо, на сунце, на слободу, браћо, ка светлости!’ Светлост наших доброчинитеља требало је да засија широм планете, а Авганистан је изгледао као добар почетак“.
Али Авганистан је само тако изгледао. Постоји ли глупља идеја од идеје преваспитавања неког народа? Америчка перцепција Авганистана кретала се између тоталне необавештености и склоности да се свет посматра кроз идеолошке наочаре. Заправо, „планирано преваспитавање“ било је наставак војног потчињавања, другим средствима. „Идеологију западног масовног друштва требало је наметнути претежно архаичном, патријархалном друштву.“ Односно одговарајуће америчке службе су процениле да је то могуће, и то свега две деценије након што су САД разбуктале верски обојен радикализам у тој земљи, чак и уз помоћ саудијског милионера Осаме бин Ладена, помажући на сваки начин авганистанске муџахедине у борби против Совјета.
Револуционарна Француска, подсећа нас Кунце, деловала је крајем 18. века на сличан начин на околне немачке земље. Заправо, потчињавала их је и инкорпорирала, једну за другом, почевши од 1796. године. Важну улогу у томе играло је њихово уверење да им француске власти доносе слободу: „Дрвеће слободе цветало је посвуда, док су келнску катедралу опљачкали Французи и претворили је у шталу. Преодгојени нови немачки републиканци убрзо су кренули за својим вољеним француским окупаторима, да ослободе читаву Европу, све док се тек шачица њих – преживелих, десеткованих, смрзнутих и поцепаних – није отетурала назад из Русије.“

Под заставом демократског крсташког рата

Био је то, у суштини, колонијални покрет, који је покушао да потчини Русију Европи. Знамо како је то завршило: „шачица преживелих се дотетурала“ у Варшаву, из које је, пре само годину дана, непобедива армија почела свој тријумфални поход. Укратко, Наполеон, који се ставио на чело европске антируске коалиције, доживео је катастрофални пораз. Не завршавају ли тако, уосталом, сви колонијални покрети? У Немачкој је „покрет преваспитавања“ довео до (релативног) успеха, с тим што су, нешто касније, Немци сами себе почели да доживљавају као нове колонизаторе, који су без милости „потчињавали словенски Исток“. Потом су се, после пораза из 1945, приклонили Американцима, постајући узоран ученик атлантске класе и „идеолошки следбеници ’Запада’“.
На известан начин, то је било могуће јер су и сами Немци већ били „инфицирани“: „Већина Немаца постала је производ послератног америчког преваспитавања, тако да то више и не примећују. Рат је добијен тек када у школским књигама побеђеног стоји да деца морају бити захвална сили победника. Наша уобичајена данашња пропаганда јесте да је Немачка ослобођена 8. маја 1945. године.“ И то нема везе с фашизмом.
Немци су у међувремену, закључује Кунце, постали духовно слични Американцима, слични по својој унутрашњој структури. У ствари, „америчко преваспитавање није унело ништа што већ није постојало у смислу интелектуалних токова пре 1933. године, зато што је наше друштво, са својом масовном цивилизацијом, било структурно слично америчком“. Авганистанцима је пошло за руком да се ослободе, захваљујући пре свега огромним људским жртвама и бескрајном стрпљењу, чему их, између осталог, учи (и) ислам. „Требало је да оставе по страни обичаје предака, њихове наде, вредности и верске заповести, које су нама толико туђе. Уместо тога, требало је да поверују у ’демократију’, ’хуманизам’, ’правду’, плурализам, гендеризам и у све шарено цвеће на небу доброчинитеља.“ А то се, једноставно, није догодило.
„Преваспитање оваквих држава део је стандардног репертоара Сједињених Држава.“ Данас Бајден обећава да САД неће више покушавати са операцијама промене режима у туђим земљама. „Израз ’учинити свет безбедним за демократију’ користио се кад год је за геостратешку интервенцију било потребно идеолошко дотеривање. Чак ни амерички војници не би волели да умру за светску моћ, трговинске предности или за минералне ресурсе. Под заставом демократског крсташког рата, барем док су бомбардовали, они су имали чисту савест“, уочава Кунце.

Злочини западне коалиције

Чиста савест Американаца и њихових савезника није чак ни под знаком питања: „Америчке трупе, као и Бундесвер и други (западни) савезници, не само да су подржавали ратне злочинце на терену већ су и сами починили тешке злочине“, тврди Фабијан Шајдлер, на основу извештаја прикупљених с Викиликса. „И нико од починилаца никада није био осуђен на суду због тога.“
Бундесвер је, на пример у Кундузу – један пример међу многима – у септембру 2009. године „бомбардовао углавном колоне цивила, са преко стотину мртвих или тешко повређених, укључујући и децу. Поступак против одговорних, пуковника Георга Клајна и министра одбране Јунга (ЦДУ), окончан је ослобађајућим пресудама“.
Године 2010. Викиликс је објавио 76.000 претходно класификованих докумената о овом рату који „садрже референце на стотине других ратних злочина“. Кина данас тражи независну истрагу о томе. Али уместо да се ови случајеви истраже и да се кривци изведу пред лице правде, прогањан је гласник Џулијан Асанж, који сада труне у британској тамници, очекујући изручење првој неоколонијалној сили света – Сједињеним Државама.
У ствари, злочина западне коалиције почињених над цивилним становништвом било је толико да је, како констатује француски новинар Тијери Мејсан, постало „бескорисно набрајати све злочине које је Запад починио у Авганистану“. „Довољно је да погледате панику њихових сарадника на аеродрому у Кабулу.“
Призори панике с аеродрома подсећају на оне већ виђене у Сајгону, после пораза Сједињених Држава у Вијетнаму. То је, у ствари, сматра Мејсан, идентичан феномен: „Авганистанци који покушавају да побегну вешањем за авионе нису ’преводиоци за западне амбасаде’, већ агенти ’операције Омега’, која је започела током мандата Барака Обаме.“ Мејсан тврди да су у питању припадници Заштитних снага Хоста (Khost Protection Force) и авганистанске Управе за националну безбедност, задужени за мучење и убиства Авганистанаца који су се супротстављали страној окупацији. КПФ је у ствари паравојна група коју је основала ЦИА још у првим данима рата у Авганистану, крајем 2001. године, а регрутовала је припаднике паштунских племена. КПФ је, према чланку који објављује амерички Форин полиси, несумњиво „умешан у злочине над цивилима, укључујући мучење и убијање, према наводима група за људска права“.
„Ти елементи су починили толико злочина“, закључује Мејсан, „да су талибани у поређењу с њима невине душице“ (Т. Мејсан: Седам лажи о Авганистану).

Вредности аграрног племенског друштва

Док су исламизам и секуларизам нашироко коришћени за заваравање јавног мњења на Западу, додаје Мејсан, „чињеница је да се авганистански политички живот не темељи на таквим концептима, већ, пре свега, на етничким поделама“. У Авганистану постоји петнаестак различитих група, међу којима су најбројнији Паштуни. „Авганистан остаје племенска земља у којој не постоји концепт нације.“
Да бисмо разумели Авганистан, треба истраживати историју и међуодносе етничких група. А то нико на Западу не чини. „Племена која насељавају дивљу и планинску земљу Авганистан живе од пословица и изрека“, констатује Емануел Пјетробон у чланку Права идеологија која покреће талибане. „Пословице и изреке су њихов свакодневни хлеб, једно од њихових најважнијих начина изражавања осећања, емоција и мисли. А свако ко жели да разуме вечну и несхватљиву загонетку Авганистана само треба да проучи изреке људи који тамо живе, посебно Паштуна.“
Ето зашто је „важно је ући у умове и срца Паштуна“: „Талибански покрет је заиста политичко-верска манифестација која у великој мери припада паштунском универзуму, о чему сведоче етнички идентитет, вредности, организациони систем и веровања његових чланова. Талибани верују у паштунвали (’паштунски начин живота’, познат и као ’шифра живота’) – чак и ако је он помало искривљен и инструментализован за потребе њиховог дневног реда.
Паштунвали и данас покреће и мотивише талибане као извор вредности које су много дубље и архаичније од ислама: „Ислам и шеријат нису основа таквог погледа на свет, већ само његова љуштура.“ Паштунвали почива на тринаест стубова, од којих су три основна, и укључује такве вредности као што су гостопримство (melmastia) или крвна освета (nyaw aw Badal). Турах (turah) је, на пример, стуб који је водио Паштуне још од времена Александра Великог, да „бране своју земљу са осећањем самопожртвовања које је више јединствено него ретко“.
Крвна освета објашњава зашто је последњи председник Демократске Републике Авганистан жив одеран и обешен у центру Кабула, или зашто хорде Авганистанаца данас тако грчевито покушавају да побегну из земље. Она објашњава и зашто су многи погубљени по налогу талибанских судова, без присуства камера или сведока. Како закључује Кунце, „то је типичан скуп вредности аграрног племенског друштва, какав је пре хиљаду година постојао и у Немачкој“.
Друга важна компонента њиховог погледа на свет је деобанди, особена форма ислама која је настала у истоименом граду, у северној индијској држави Утар Прадеш. Уопштено, овом облику ислама, како примећује Кристоф Шмит, „не недостају слике непријатеља“. Ипак, „талибани нису ванземаљци, нити људи из каменог доба, премда долазе из нимало занемарљиве, посебно конзервативне струје у исламу“. Ова интерпретација ислама, настала 1866, неколико година након што су Британци угушили устанак против колонијалне владавине, захтева повратак „првобитном исламу“: његов циљ је јачање ислама, како би „неверници“ (окупатори) најзад били истерани из земље.

За шта се борио „Запад“?

Укратко, пропаганда да се „Запад“ у Авганистану борио за такозване „западне вредности“ а против ислама, од почетка је била намењена искључиво западној јавности. Запад није оклевао да користи ислам у складу са својим интересима: на пример, у доба совјетске окупације Авганистана, кад су исламски фундаменталисти (увезени чак из Саудијске Арабије) били слављени као „храбри борци за слободу“. Главни стратешки и оперативни циљ одувек је била моћ Сједињених Држава.
„Од почетка је била пропагандна лаж и да рат у Авганистану представља ’борбу против тероризма’“, сматра Кунце. „Најкасније након уништења Ал Каиде, то више није била истина.“ „Рат и немачка окупација били су неморални, колико и агресивни рат на страној територији, праћен преваспитавањем једног народа.“ Муџахедине су, уосталом, створили Американци, испрва за потребе борбе против Совјета. Нешто слично се поновило и с такозваном Исламском државом Ирака и Сирије.
Зашто су, међутим, немачке елите увукле немачки народ у овај рат? „Немачки вазали придружили су му се с оданошћу Нибелунга.“ Рат је коначно почео и у Немачкој: „Наше владајуће странке су нас све увукле у овај рат. Очигледно да их нико неће сматрати одговорним за то.“
Не постоји међутим, тврди Кунце, „морална обавеза за награђивање неморалних дела“: „После завршетка рата сигурно више нема разлога за држање десетина хиљада Авганистанаца који немају право на азил у Њемачкој. Крајње је време да завршимо с једним мрачним поглављем немачке историје.“
Било како било, преузимање власти од стране талибана најављује темељне промене у светској геополитици. То је најдужи и најскупљи рат који је водила Америка у својој историји. И тај рат је Америка несумњиво изгубила, о чему, између осталог, сведочи и „срамотно бекство Американаца и њихових савезника“. Авганистан је, закључује руски политиколог Александар Дугин, показатељ свих важних промена, барем у последњих педесет година: „С Авганистаном су повезани преломи у глобалној архитектури света.“ Он није узрок већ пре нека врста екрана, на коме се, јасније него другде, одражавају све кључне промене светског поретка. А овде није реч само о поразу америчких оружаних снага или НАТО-а већ о краху америчке хегемоније.

Крај униполарног света

Авганистан је 1980-их година био поље сукоба два пола: Источног (комунистичког) и Западног (капиталистичког). „Секуларни лидери ослањали су се на Москву, муџахедини на Вашингтон.“
Ситуација се мења почетком 2000-их, када Америка („Запад“) проглашава исламски фундаментализам за свог главног непријатеља. САД објављују „вечити рат против тероризма“, што доводи до окупације Авганистана и Ирака, и коначно покушаја САД да, искључиво у складу са својим интересима, преустроје Блиски и Средњи исток, односно да реализују свој пројекат „Новог Блиског истока“, разбијајући низ држава на мање или више вазалне кнежевине. Ово „преустројавање“ је почело од Авганистана. С ове важне тачке на мапи Евроазије и света могуће је надзирати и према потреби се умешати у процесе који се одвијају у суседним земљама: Русији, Кини или Ирану. О геополитичком значају Авганистана за САД, уосталом, говори утицајни стратег Бжежински у својој Великој шаховској табли (1997): Авганистан је средиште „евроазијског Балкана“, на томе почива његов геополитички значај.
„Шта се догодило за ових двадесет година у свету и у његовом огледалу – у Авганистану?“, пита се Дугин. „За то време, униполарни свет, ако се још није срушио, онда је барем ушао у фазу убрзаног распадања.“ Тај распад је сада у току.
Ојачала је Русија, која се вратила као независна сила на светску сцену, па и на Блиски исток: у Сирију, делимично у Ирак, и у Либију. Кина се показала као „изузетно вешт играч“ и постала сила са сопственим плановима. „Кина Си Ђингпинга је обновљено кинеско царство, а не споља контролисана азијска периферија Запада (као што се могло чинити 90-их).“
Најзад, променила се и улога исламског фундаментализма. Данас „Сједињене Државе и Запад настављају да инсистирају на либерализму, индивидуализму и ЛГБТ+, чинећи то основом своје идеологије“. Антиамериканизам данас све више долази до изражаја међу самим исламским фундаменталистима. Иран и Турска се приближавају Москви, Пакистан успоставља тесне односе с Кином (отуда оптужбе за издају које му се све чешће упућују из Америке). Свима њима је заједничко да „никога од њих више не занима америчко присуство, ни на Блиском истоку, ни у Централној Азији“. „Потпуна победа талибана и бекство Американаца означава крај униполарног света и Pax Americana. Као и 1989. године, када је повлачење совјетских трупа из Авганистана означило крај биполарног света.“

Избећи изолацију

Сада се Авганистан налази на важној прекретници. Упркос катастрофалном америчком поразу, заправо фијаску, обавештајац ЦИА Сол Беренсон инсистира на наставку преговора Американаца са својим заклетим непријатељима, талибанима. „Вашингтону остаје само да се врати старој стратегији која је испробана у условима Хладног рата. Ако је немогуће победити исламски фундаментализам, потребно га је усмерити против његових противника – нових и истовремено старих. Пре свега, против Русије и евроазијског простора“ (А. Дугин).
Друга и за сада много вероватнија опција која стоји пред талибанима јесте да се окрену Еворазији и сарадњи са својим суседима, уместо ка талибанском „извозу револуције“. После двадесет година рата Авганистану су данас најпотребнији мир и миран развој. А то му може обезбедити једно Евроазија, изнад свега Кина, са својим пројектима Новог пута свиле. Америка му је већ пружила све за шта је способна: рецимо, током окупације убијено је, према само приближним проценама, најмање 30.000 људи, два пута више је рањено, а 11 милиона од укупно 38 претворено је у избеглице…
Укратко, како закључује Кристоф Шмит: „(Талибански) емират терора, који је елиминисан 2001. године, тада су признале само три земље: Пакистан, вехабијска Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Сада постоји велика нада да ће исламисти у будућности избећи ову изолацију…“ На потезу је талибански покрет 2.0, нова влада која се управо образује у Кабулу.
Односно, према речима британског аналитичара (и бившег обавештајца) Алистера Крука: „Талибани које данас видимо далеко су сложенија, мултиетничка и софистициранија коалиција, због чега су, брзином од које застаје дах, успели да сруше авганистанску владу постављену од стране Запада. Они данас говоре о политичком укључивању Авганистана – и траже од Ирана, Русије, Кине и Пакистана посредовање у тражењу њиховог места у ’Великој игри’“.

[/restrict]