Protiv zabrane abortusa i mačo-kauboja

Venecijanski filmski festival 2021

Ove i dalje kovidne godine Festival u Veneciji ne samo da je bio veoma blizu ranijim prepandemijskim izdanjima već je i u ovim novim okolnostima uspeo da postane mesto na kome umetnost ili barem filmska zabava, praćena za ovakva mesta uobičajenom opčinjenošću publike i medija slavnim ličnostima, pobeđuje sve nedaće i strahove. I, što je važnije, nagradama potvrđuje trajno okretanje novim vrednostima

Laureati ovogodišnjeg Filmskog festivala u Veneciji, namerno ili ne, odraz su stanja u svetskom filmu. Ne filmskoj industriji, kako se ova umetnost naziva s druge strane okeana, i samim tim ignoriše upravo tu umetničku stranu bez koje nije bilo i ne može biti filma, već baš u tom umetničkom, sve ređem i oskudnijem segmentu. Jer vremešna lica ovogodišnjih dobitnika raznih nagrada rečitija su od bilo kojih reči. Možete današnji svet posmatrati kroz prizmu raznih teorija zavere, ali ovo što se odvija pred našim očima i u našim životima jeste istinska i suštinska, nepovratna, promena – nagore. Ono još koliko-toliko značajno i vredno dolazi od generacija koje odlaze – recimo, Klint Istvud je i ove godine imao novi film, čak se u njemu pojavio i kao glumac, a u Veneciji je bilo mnoštvo ostvarenja odavno dokazanih autora, dakle takođe vremešnih. A što za svakog filmofila u ponudi novih generacija već poduže nema ničega čime bi ispunili svoju glad za dobrim filmovima krivo je „novo (ne)normalno“. U ovoj odvratnoj sintagmi, na koju nas u svim segmentima života, pa eto i u umetnosti, siledžijski primoravaju sile koje vode ovaj svet, svakako će se prepoznati poštovaoci tog „novog“ koji su ushićeno prihvatili brojanje i „ujednačavanje“ umesto isticanja i u značaju i u individualnoj vrednosti. Jer kada kao prepoznavanje pravih novih vrednosti koje se moraju promovisati u umetnosti neko delo samo iz tog razloga biva nagrađeno, teško da od onoga što se umetnički dokazuje možete očekivati bilo šta vredno.

Promotorka ravnopravnosti muškaraca i žena u filmskoj industriji

Upravo je to slučaj s ovogodišnjim pobednikom Festivala u Veneciji. Zlatnog lava je dobila Francuskinja Odri Divan za film „Događaj“, ekranizaciju istoimenog romana Ani Erno u kome glavna junakinja biva suočena s problemom neočekivane i neželjene trudnoće u vreme kada je pre šezdesetak godina u Francuskoj abortus bio ilegalan. Ima li bolje teme za autorku koja je ponosna pripadnica takozvane nevladine organizacije „Kolektif 50/50“, koja se bavi promocijom ravnopravnosti muškaraca i žena u filmskoj industriji. Dakle u svemu i u svakoj prilici muškarci i žene moraju da budu prisutni po principu pola-pola. Divan i njene ratnice iz ovog udruženja uspele su da izdejstvuju i poseban nadzorni sistem u industriji (u saradnji s „Netfliksovim“ komesarima) koji se ne bavi pohodom na, recimo, nove talente i individualce koji će nešto doneti svetskom filmu, već isključivo brojanjem odgovarajuće „novoravnopravne“ prisutnosti među stvaraocima i u njihovim delima svih zahteva nove normalnosti o pitanju pola, rase, boja, seksualnih „opredeljenja“. Ako ništa drugo, eto, Divanova je za svoje delo izdejstvovala Zlatnog lava. Politička borba se i te kako isplati. Samo je važno odabrati odgovarajuću temu i podršku. Tim pre ako prikazuje današnje društvo u svom nazadnom napredovanju kao napredni sistem oslobađanja od nekadašnjih nazadnih stega, a što je sasvim otvoreno i bio motiv njenog filma, kao i motiv onih koji su odlučili da ga podrže ovako nekada uticajnom i prestižnom filmskom nagradom.
A šta tek reći o drugom laureatu, australijskoj veteranki Džejn Kempion, koja je dobila nagradu za najbolju režiju za svoj prohomoseksualni vestern „Moć psa“. Kakva kombinacija! Žena iza kamere i glavni junak, tipični mačo-kauboj koji je, međutim, (a zar to nisu svi?) pritajeni homoseksualac! Čudno je da film nije prvi laureat. Kempionova je makar uspela da se uznese do zavidnih visina kada je vizuelni segment njenog dela u pitanju jer se ponovo okrenula ogromnim otvorenim površinama i očaravajućim eksterijerima divlje prirode koji su prava poslastica za oko. Ali preko dva sata čekanja da pomenuti lažni mužjak konačno dođe do svog plena – feminiziranog mladića androgene i kao cvet nežne pojave u koga se potajno zaljubio – predstavlja veoma zahtevni zadatak za gledaoce, a pravo mučenje za one koje uopšte ne zanima ovakva tema.
A za one koji su radoznali da doznaju kako je čuveni španski sineasta Pedro Almodovar zamislio „Don Kihota u materinstvu“, kako je on sam nazvao ideju filma „Paralelne majke“, koji je poželeo da snimi još pre deset godina, vest da je taj film konačno realizovan bila je bez obzira na sve što se u njemu nudi dovoljna da mu se posvete svi almodovarfili. A žiri da glavnu zvezdu filma Penelope Kruz nagradi Lavom za najbolju žensku ulogu (o, da, avaj, i ove je godine u Veneciji prisutna zastarela podela na ženske i muške uloge, kako zaostalo!). Trudnoća se nekako i ovde nametnula kao dobra podloga za nagradu, pa makar i samo za glumački doprinos. Penelope ovde igra stariju od dve trudnice koje su u jednoj noći u bolnici međusobno ohrabruju, preispituju motive i savetuju oko materinstva i svih stvari koje ono donosi. „Osmoro nestalih“ je filipinska dramska mini-serija iz produkcije azijskog odeljka HBO-a koja je donela nagradu za najboljeg glumca Džonu Arkilji. Čuveni napuljski sineasta Paolo Sorentino, s pravom danas jedan od najvažnijih italijanskih sineasta, na festivalu je predstavio svoje novo ostvarenje (što je već samo po sebi događaj, pa je Sorentino bio glavna zvezda među prisutnima tokom festivala), kako sam reče, svoje najintimnije delo do sada, „Ruka božja“, koje mu je donelo Nagradu žirija, a u kome se bavio svojim detinjstvom. Jedan od njegovih omiljenih glumaca i saradnika Toni Servilo bio je najveća atrakcija među gostima festivala, bar što se publike tiče. Oduševljeno su ga pozdravljali na svakom koraku. On je na izvestan način predstavljao opušteni i već neko vreme izgubljeni ili barem skrajnuti ležerni duh festivala. Bio je svojevrsni kralj smeha među festivalskim gostima, baš kao što kaže istoimeni film Marija Martonea u kome on tumači glavnu ulogu i zbog koga je bio na festivalu.

Oreol umetničke važnosti

Ove i dalje kovidne godine Festival u Veneciji ne samo da je bio veoma blizu ranijim prepandemijskim izdanjima već je i u ovim novim okolnostima uspeo da postane mesto na kome umetnost ili barem filmska zabava, praćena za ovakva mesta uobičajenom opčinjenošću publike i medija slavnim ličnostima, pobeđuje sve nedaće i strahove. Ponovo, kao nekada, prepun čuvenih gostiju, festival je obukao svoju nekadašnju svečanu i gizdavu odoru uspevši da nametne oreol umetničke važnosti u dodeljivanju svojih nagrada i komercijalnosti odabranih naslova. Od atraktivnog prisustva velikih zvezda (Antonio Banderas, Ben Aflek, Dženifer Lopez…) do nagradnog prepoznavanja životnog učinka čuvenih autora Ridlija Skota, odavno neaktivnog Roberta Beninjija i Džejmi Li Kertis, Mostra je obavila svoj najvažniji zadatak: ponudila je filmsku nadu u bolje sutra i to sve s dubokim poštovanjem novih vrednosti, koje se moraju poštovati i kad novo „(ne)normalno“ možda prođe, kao i čuvenih autora čije vreme život privodi kraju.