Приштинске поморанџе

НАЈНОВИЈА КРИЗА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Шта се крије иза најновије акције власти косовских Албанаца и десанта њихових специјалних снага на прелазе Брњак и Јариње на административној линији са ужом Србијом? Може ли бити било каквог „реципроцитета“ између лажне државе Косово и Републике Србије? Хоће ли Србија коначно ставити тачку на понижавања која јој приређује колективни Запад?

Председник Србије Александар Вучић описао је ситуацију око кризе на Косову и Метохију, насталу десантом специјалних полицијских снага власти у Приштини на прелазе на административној линији између уже Србије и Косова и Метохије и скидањем српских регистарских таблица с аутомобила, можда не баш највештијом метафором (мајстор метафоре Зоран Ђинђић вероватно би смислио бољу) о куповини у продавници када постоји договор да се пет килограма поморанџи плати 1.000 динара, а договор се не поштује. „Ви платите, продавац узме те паре и ти онда тражиш поморанџе, а он каже не, не, то су посебне поморанџе, мора још, ви кажете да је договор био пет килограма за хиљаду динара, и наравно избије свађа и дође полицајац, а то су земље Квинте, и кажу смирити се, ви сте исти, ти додај још 300 динара и онда је то компромисно решење. На такве барапске трикове Приштине више нико неће пристајати“, рекао је Вучић на конференцији за новинаре после хитно заказане седнице Савета за националну безбедност којем је претходио његов састанак с представницима Квинте (САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија).
Био је председник Вучић заиста дуготрпељив, али је, изгледа, и њему коначно пукао филм па је отворено, без длаке на језику, проговорио о ономе што нам се као држави догађа већ годинама, ако не и деценијама, а то је политика свршеног чина где нам Запад као компромис уваљује решење у којем се признаје макар половина „плена“ који су, можемо то отворено рећи, наши непријатељи остварили неком незаконитом и криминалном акцијом. Не морамо да идемо далеко у потрази за таквим примерима, јер најфлагрантнији имамо пред очима још од 2008, када је тзв. Косово прогласило сецесију од Србије, ако не и од 1999. године, када је као компромис понуђено стање постигнуто нелегалном агресијом на нашу земљу. Механизам којег је и наш председник свестан и на који сада указује је прост – произведе се криза безакоњем које Запад или отворено подржава, или прећуткује, па се онда тим безакоњем као „реалношћу“ која се мора „признати“ (како нам стално говоре другосрбијанци) тражи компромис заснован реалношћу на терену која почива на безакоњу, односно безочном друмском разбојништву. Није то никакво чудо, јер и сам англосаксонски свет који предводи Запад почива на пиратерији, оној правој.

[restrict]

ШТА ПИШЕ У СПОРАЗУМИМА? Најновија криза започела је, као што вам је вероватно већ познато, одлуком албанских власти у Приштини да од понедељка почну да скидају регистарске таблице аутомобила регистрованих у Србији и замењују их пробним таблицама које једино оваква возила могу користити на простору „Косова“. Такозвани косовски премијер Аљбин Курти овај потез је објаснио „реципроцитетом“, тврдњом да је то последица споразума потписаних у Бриселу и чињеницом да је споразум који се конкретно односи на то питање управо истекао. Пре свега, мора се рећи да никакав „реципроцитет“ између Србије и такозваног Косова не може постојати осим у главама косовских Албанаца. Ту идеју отворено не заговарају чак ни њихови западни ментори из ЕУ и с оне стране Ламанша и Атлантика. Разлог је једноставан – не постоји могућност изједначавања једне међународно признате државе и једног ентитета који се тек бори за своју независност и признање. Просто је тако. Таква једнакост се не прави ни на састанцима регионалног или европског нивоа, а камоли на седницама Савета безбедности, највишег тела Светске организације која је једина меродавна за одређивање нечије државности.
Друга је ствар Куртијева лаж, коју зачудо подржавају и неки „Срби“ (у првом реду Рада Трајковић и Ђорђе Вукадиновић), да овај његов потез има било каквог утемељења у било којем споразуму Београда и Приштине потписаном у Бриселу. Два ужа споразума односе се на ово питање. Први је постигнут 2. јула 2011. године (у време када је преговарачки тим Београда предводио Борко Стефановић), а други 14. септембра 2016 (под вођством Марка Ђурића). У првом споразуму, који носи наслов „Слобода кретања“, сва договорена решења се одређују као „привремене мере“, а у тачки шест се конкретно наводи да ће „као привремена мера, власти на Косову* продужити важење КС регистарских таблица за почетни период од пет година, након чега ће две стране поново размотрити ово питање (уз посредовање ЕУ уколико буде потребно)“. По истеку овог рока од пет година постигнут је нови споразум „Договори у вези са финализацијом спровођења Споразума о слободи кретања из 2011. године“. У том документу се у тачки пет наводи: „Косово* ће продужити важење КС регистарских таблица на пет година, након чега ће две стране поново разматрати ово питање (уз посредовање ЕУ уколико буде било потребно)“. А у последњој, деветој тачки, пише да се „због осетљивости“ питања стране „слажу да спровођење ових закључака разматрају у редовним интервалима“. И ту долазимо до проблема, јер како су „Печату“ рекли извори из Канцеларије за координационе послове у преговарачком процесу с Привременим институцијама самоуправе у Приштини, албанска страна је константно одбијала да на састанцима у оквиру техничког дијалога у Бриселу о овим стварима расправља и тиме отворила простор да рок важења споразума истекне, а да се никакво ново решење не постигне, и из тога произлази „легалитет“ њихове акције од понедељка.
Али шта се дешава када један споразум истекне, односно престане да важи, а други договор није постигнут – питају се неки који из личног анимозитета према нашој власти покушавају да амнестирају „косовског премијера“ и одговорност за кризу пребацују на председника Вучића. Може се десити ово чему управо присуствујемо, али се то онда не може назвати никако другачије него једнострана акција која нема утемељења у неком споразуму и којој циљ није смиривање напетости или конструктивно тражење решења, него, напротив, за суштину има само заоштравање ситуације. Дакле, ситуација је јасна – нови споразум није постигнут јер то није желела Приштина, вероватно управо да би на крају повукла овакав потез и Београд довела пред свршен чин уздајући се да Србија неће смети озбиљније да реагује због леђа која мисле да имају у колективном Западу.

ЗАПАДНА ЗАЛЕЂИНА Да албанско уверење да им све може проћи јер имају благонаклоност Вашингтона и Брисела није неоснована, потврђено нам је безброј пута, а та потврда није изостала ни сада. Званични Брисел преко свог портпарола Петера Стана реаговао је на устаљени начин када је нека провокација Приштине у питању – релативизација проблема и равноправно распоређивање кривице позивом обема странама на уздржаност. И то је, заиста, једина равноправност коју смо могли да видимо у целокупном досадашњем преговарачком процесу под покровитељством ЕУ, јер се то њихово „покровитељство“ без изузетка односило на тзв. Косово на начин који би се једино могао упоредити с мајчинским покровитељством. „Позивамо обе стране да се уздрже од једностраних акција и да спусте тензије, одмах. Такође, позивамо обе стране да се свим питањима баве кроз дијалог у Бриселу и да га користе као платформу за решавање свих отворених питања које имају међусобно, укључујући и слободу кретања и таблице“, рекао је Стано. Слично, али мало умереније, вероватно под утиском састанка с Вучићем, реаговао је и европски посредник за дијалог Мирослав Лајчак: „Важно је да се спусте тензије, поврати мирна атмосфера и дозволи слобода кретања.“ Каква је била порука Квинте можемо само да наслутимо из изјава које су после састанака с њеним представницима дали председник Вучић и Аљбин Курти, али за сада немамо некаквих прецизнијих информација.
Отуд је јучерашњи револт председника Вучића сасвим очекиван и добродошао, иако је, мора се признати, закаснео. Чувши за изјаву Петера Стана, Вучић је на конференцији за новинаре рекао да је „бескрајно сит позива обема странама“ и да је стопа лицемерја Запада према Београду неиздржива. „Шта смо то ми сад згрешили? Чиме смо их угрозили? Која је то ствар коју смо ми урадили против њих? Шта смо ми то унилатерално урадили?“, упитао је Вучић тражећи од Брисела да коначно заузме чвршћи став према Приштини. Вучић је запретио и узвратним мерама Србије уколико Приштина истраје у садашњим акцијама, истовремено изражавајући наду да до тога неће доћи, јер ни за кога то не би било добро. После седнице Савета за националну безбедност рекао је да од ЕУ захтева да се коначно, у року од месец дана, изјасни постоји ли Бриселски споразум или не, као и да је одбио предлог Квинте за који се из његових речи може закључити да се састојао из прављења „компромиса“ на основу стања насталог у понедељак. Надајмо се да ће Вучић остати при ставовима изговореним у понедељак и уторак и да ће заиста ставити тачку на фарсу од дијалога насталу из приштинског непоштовања Бриселског споразума, те да коначно безобразлук косовских Албанаца неће остати без адекватног одговора.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *