Prištinske pomorandže

NAJNOVIJA KRIZA NA KOSOVU I METOHIJI

Šta se krije iza najnovije akcije vlasti kosovskih Albanaca i desanta njihovih specijalnih snaga na prelaze Brnjak i Jarinje na administrativnoj liniji sa užom Srbijom? Može li biti bilo kakvog „reciprociteta“ između lažne države Kosovo i Republike Srbije? Hoće li Srbija konačno staviti tačku na ponižavanja koja joj priređuje kolektivni Zapad?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić opisao je situaciju oko krize na Kosovu i Metohiju, nastalu desantom specijalnih policijskih snaga vlasti u Prištini na prelaze na administrativnoj liniji između uže Srbije i Kosova i Metohije i skidanjem srpskih registarskih tablica s automobila, možda ne baš najveštijom metaforom (majstor metafore Zoran Đinđić verovatno bi smislio bolju) o kupovini u prodavnici kada postoji dogovor da se pet kilograma pomorandži plati 1.000 dinara, a dogovor se ne poštuje. „Vi platite, prodavac uzme te pare i ti onda tražiš pomorandže, a on kaže ne, ne, to su posebne pomorandže, mora još, vi kažete da je dogovor bio pet kilograma za hiljadu dinara, i naravno izbije svađa i dođe policajac, a to su zemlje Kvinte, i kažu smiriti se, vi ste isti, ti dodaj još 300 dinara i onda je to kompromisno rešenje. Na takve barapske trikove Prištine više niko neće pristajati“, rekao je Vučić na konferenciji za novinare posle hitno zakazane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost kojem je prethodio njegov sastanak s predstavnicima Kvinte (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija).
Bio je predsednik Vučić zaista dugotrpeljiv, ali je, izgleda, i njemu konačno pukao film pa je otvoreno, bez dlake na jeziku, progovorio o onome što nam se kao državi događa već godinama, ako ne i decenijama, a to je politika svršenog čina gde nam Zapad kao kompromis uvaljuje rešenje u kojem se priznaje makar polovina „plena“ koji su, možemo to otvoreno reći, naši neprijatelji ostvarili nekom nezakonitom i kriminalnom akcijom. Ne moramo da idemo daleko u potrazi za takvim primerima, jer najflagrantniji imamo pred očima još od 2008, kada je tzv. Kosovo proglasilo secesiju od Srbije, ako ne i od 1999. godine, kada je kao kompromis ponuđeno stanje postignuto nelegalnom agresijom na našu zemlju. Mehanizam kojeg je i naš predsednik svestan i na koji sada ukazuje je prost – proizvede se kriza bezakonjem koje Zapad ili otvoreno podržava, ili prećutkuje, pa se onda tim bezakonjem kao „realnošću“ koja se mora „priznati“ (kako nam stalno govore drugosrbijanci) traži kompromis zasnovan realnošću na terenu koja počiva na bezakonju, odnosno bezočnom drumskom razbojništvu. Nije to nikakvo čudo, jer i sam anglosaksonski svet koji predvodi Zapad počiva na pirateriji, onoj pravoj. [restrict]

ŠTA PIŠE U SPORAZUMIMA? Najnovija kriza započela je, kao što vam je verovatno već poznato, odlukom albanskih vlasti u Prištini da od ponedeljka počnu da skidaju registarske tablice automobila registrovanih u Srbiji i zamenjuju ih probnim tablicama koje jedino ovakva vozila mogu koristiti na prostoru „Kosova“. Takozvani kosovski premijer Aljbin Kurti ovaj potez je objasnio „reciprocitetom“, tvrdnjom da je to posledica sporazuma potpisanih u Briselu i činjenicom da je sporazum koji se konkretno odnosi na to pitanje upravo istekao. Pre svega, mora se reći da nikakav „reciprocitet“ između Srbije i takozvanog Kosova ne može postojati osim u glavama kosovskih Albanaca. Tu ideju otvoreno ne zagovaraju čak ni njihovi zapadni mentori iz EU i s one strane Lamanša i Atlantika. Razlog je jednostavan – ne postoji mogućnost izjednačavanja jedne međunarodno priznate države i jednog entiteta koji se tek bori za svoju nezavisnost i priznanje. Prosto je tako. Takva jednakost se ne pravi ni na sastancima regionalnog ili evropskog nivoa, a kamoli na sednicama Saveta bezbednosti, najvišeg tela Svetske organizacije koja je jedina merodavna za određivanje nečije državnosti.
Druga je stvar Kurtijeva laž, koju začudo podržavaju i neki „Srbi“ (u prvom redu Rada Trajković i Đorđe Vukadinović), da ovaj njegov potez ima bilo kakvog utemeljenja u bilo kojem sporazumu Beograda i Prištine potpisanom u Briselu. Dva uža sporazuma odnose se na ovo pitanje. Prvi je postignut 2. jula 2011. godine (u vreme kada je pregovarački tim Beograda predvodio Borko Stefanović), a drugi 14. septembra 2016 (pod vođstvom Marka Đurića). U prvom sporazumu, koji nosi naslov „Sloboda kretanja“, sva dogovorena rešenja se određuju kao „privremene mere“, a u tački šest se konkretno navodi da će „kao privremena mera, vlasti na Kosovu* produžiti važenje KS registarskih tablica za početni period od pet godina, nakon čega će dve strane ponovo razmotriti ovo pitanje (uz posredovanje EU ukoliko bude potrebno)“. Po isteku ovog roka od pet godina postignut je novi sporazum „Dogovori u vezi sa finalizacijom sprovođenja Sporazuma o slobodi kretanja iz 2011. godine“. U tom dokumentu se u tački pet navodi: „Kosovo* će produžiti važenje KS registarskih tablica na pet godina, nakon čega će dve strane ponovo razmatrati ovo pitanje (uz posredovanje EU ukoliko bude bilo potrebno)“. A u poslednjoj, devetoj tački, piše da se „zbog osetljivosti“ pitanja strane „slažu da sprovođenje ovih zaključaka razmatraju u redovnim intervalima“. I tu dolazimo do problema, jer kako su „Pečatu“ rekli izvori iz Kancelarije za koordinacione poslove u pregovaračkom procesu s Privremenim institucijama samouprave u Prištini, albanska strana je konstantno odbijala da na sastancima u okviru tehničkog dijaloga u Briselu o ovim stvarima raspravlja i time otvorila prostor da rok važenja sporazuma istekne, a da se nikakvo novo rešenje ne postigne, i iz toga proizlazi „legalitet“ njihove akcije od ponedeljka.
Ali šta se dešava kada jedan sporazum istekne, odnosno prestane da važi, a drugi dogovor nije postignut – pitaju se neki koji iz ličnog animoziteta prema našoj vlasti pokušavaju da amnestiraju „kosovskog premijera“ i odgovornost za krizu prebacuju na predsednika Vučića. Može se desiti ovo čemu upravo prisustvujemo, ali se to onda ne može nazvati nikako drugačije nego jednostrana akcija koja nema utemeljenja u nekom sporazumu i kojoj cilj nije smirivanje napetosti ili konstruktivno traženje rešenja, nego, naprotiv, za suštinu ima samo zaoštravanje situacije. Dakle, situacija je jasna – novi sporazum nije postignut jer to nije želela Priština, verovatno upravo da bi na kraju povukla ovakav potez i Beograd dovela pred svršen čin uzdajući se da Srbija neće smeti ozbiljnije da reaguje zbog leđa koja misle da imaju u kolektivnom Zapadu.

ZAPADNA ZALEĐINA Da albansko uverenje da im sve može proći jer imaju blagonaklonost Vašingtona i Brisela nije neosnovana, potvrđeno nam je bezbroj puta, a ta potvrda nije izostala ni sada. Zvanični Brisel preko svog portparola Petera Stana reagovao je na ustaljeni način kada je neka provokacija Prištine u pitanju – relativizacija problema i ravnopravno raspoređivanje krivice pozivom obema stranama na uzdržanost. I to je, zaista, jedina ravnopravnost koju smo mogli da vidimo u celokupnom dosadašnjem pregovaračkom procesu pod pokroviteljstvom EU, jer se to njihovo „pokroviteljstvo“ bez izuzetka odnosilo na tzv. Kosovo na način koji bi se jedino mogao uporediti s majčinskim pokroviteljstvom. „Pozivamo obe strane da se uzdrže od jednostranih akcija i da spuste tenzije, odmah. Takođe, pozivamo obe strane da se svim pitanjima bave kroz dijalog u Briselu i da ga koriste kao platformu za rešavanje svih otvorenih pitanja koje imaju međusobno, uključujući i slobodu kretanja i tablice“, rekao je Stano. Slično, ali malo umerenije, verovatno pod utiskom sastanka s Vučićem, reagovao je i evropski posrednik za dijalog Miroslav Lajčak: „Važno je da se spuste tenzije, povrati mirna atmosfera i dozvoli sloboda kretanja.“ Kakva je bila poruka Kvinte možemo samo da naslutimo iz izjava koje su posle sastanaka s njenim predstavnicima dali predsednik Vučić i Aljbin Kurti, ali za sada nemamo nekakvih preciznijih informacija.
Otud je jučerašnji revolt predsednika Vučića sasvim očekivan i dobrodošao, iako je, mora se priznati, zakasneo. Čuvši za izjavu Petera Stana, Vučić je na konferenciji za novinare rekao da je „beskrajno sit poziva obema stranama“ i da je stopa licemerja Zapada prema Beogradu neizdrživa. „Šta smo to mi sad zgrešili? Čime smo ih ugrozili? Koja je to stvar koju smo mi uradili protiv njih? Šta smo mi to unilateralno uradili?“, upitao je Vučić tražeći od Brisela da konačno zauzme čvršći stav prema Prištini. Vučić je zapretio i uzvratnim merama Srbije ukoliko Priština istraje u sadašnjim akcijama, istovremeno izražavajući nadu da do toga neće doći, jer ni za koga to ne bi bilo dobro. Posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost rekao je da od EU zahteva da se konačno, u roku od mesec dana, izjasni postoji li Briselski sporazum ili ne, kao i da je odbio predlog Kvinte za koji se iz njegovih reči može zaključiti da se sastojao iz pravljenja „kompromisa“ na osnovu stanja nastalog u ponedeljak. Nadajmo se da će Vučić ostati pri stavovima izgovorenim u ponedeljak i utorak i da će zaista staviti tačku na farsu od dijaloga nastalu iz prištinskog nepoštovanja Briselskog sporazuma, te da konačno bezobrazluk kosovskih Albanaca neće ostati bez adekvatnog odgovora.

[/restrict]