Прединфарктно стање

Зашто је важно разумети шта је заправо открио Саша Јанковић о судбини Александра Вучића и ситуацији у којој нам се налази земља

Прошло је више од четири године – председнички избори у Србији 2017. већ су били окончани – откако је „Информер“ објавио службену забелешку, написану барем шест месеци раније у кабинету Саше Јанковића, у којој је до детаља описано како је, уз индикативне безбедносне мере контрапратње, мењања аутомобила и искључивања мобилних телефона, тадашњи заштитник грађана довожен до резиденције британског амбасадора у Београду Дениса Кифа и одатле нешто касније одвожен даље.

ДЕНИС КИФ И МИ6 Иако је одмах морало да буде јасно да се нормална, такорећи, протоколарна посета државног чиновника једном амбасадору не одвија на овакав начин, ова необична ситуација тад није привукла пажњу (шире јавности) какву је можда ипак заслуживала. Уосталом, поприлично разумљиво; што из политичких што из естетских разлога, није увек лак подухват узети за озбиљно сав онај фолклор таблоидног кича.
А ипак – узгред буди речено – споменути је британски амбасадор Киф, ето још једне безбедносно интересантне околности, пре Београда, у Русији био заменик амбасадора. И пре тога је био амбасадор у Грузији, кад су је спремали да нападне Абхазију и Јужну Осетију. Лондонски „Телеграф“ писао је опширно још 2013. да је у Русији и отворено оптуживан да није само, или првенствено, дипломата већ претежно агент њихове тајне службе МИ6. Занимљиво, како је пренео „Телеграф“, на директно питање да „пружи директан одговор“, „потврђујете ли или поричете“ тврдњу да је агент МИ6, Денис Киф је није порекао: „Молим вас. Ово није озбиљно питање. Молим вас…“
А треба додати и да се име Дениса Едварда Питера Пола Кифа, рођеног 1958, налази на оној чувеној листи агената МИ6 коју је својевремено обелоданио бивши функционер те британске службе Ричард Томлинсон.

[restrict]

СНАГА УМА Тек, ону сумњу да су амбасадори овде радили и оно што не би требало да спада у њихов делокруг рада, и што свакако не спада у оквир норми обухваћених Бечком конвенцијом о дипломатским односима, која изгледа ипак није била онолико таблоидна као што је деловала, потврдио је ових дана сам Саша Јанковић.
Вратио се из заборава и учествовао у поткасту „Снага ума“ на порталу нова.рс.
Усред његове жалопојке – био је, наиме, исувише добар међу њима покваренима па зато и није успео у политици, „моја грешка била је у томе што сам мислио да ћу свим несавршеностима људске природе умети да руководим“, и тако даље у оваквом тону – уследило је нешто што личи на водитељкино питање: „Вама су саветовали да се придружите Вучићу на неки начин, да уз њега кренете да радите против њега, да не идете директно против њега… Ако сам вас добро разумела, стратези (су то предлагали)…“
Саша Јанковић одговара: „И стратези, и амбасадори, и пријатељи, квазипријатељи, кажу, Саша, тако се осваја власт. Па онда, ако нећеш ти, с ким би могао да сарађујеш у СНС-у, знаш, ако Вучићу случајно откаже срце, нешто му није ОК срце.. Ја кажем, знате шта, хајде да се правимо да ја ово нисам чуо…“
Претходно је рекао и да су га, ваљда ти исти, убеђивали: „Ти и Вучић сте исто годиште, чак се и познајете, он тебе поштује, треба да будеш супер с њим, па да му се подвучеш под кожу и да у једном моменту све преокренеш…“
Јанковићеве речи, не пропуштајући прилику да поентира, исувише је искусан а талентован за ову врсту послова да би себи дозволио тако нешто, затим потврђује председник Србије Александар Вучић: „Синоћ сам с пажњом слушао шта је говорио Саша Јанковић и за мене ту нема превеликих новости, али сам му захвалан што је јавно то рекао и сигуран сам да није слагао… Важно је да је Јанковић рекао да су то амбасадори, а не нижи службеници. Знам да није слагао. То су директни представници појединих земаља. То је важна чињеница. Мислим да знам и који.“
И још је напоменуо, да би се успут похвалио, да је њихова жеља да га више нема директна последица великог напретка Србије захваљујући чињеници што га има на њеном челу: „Зашто мислите да би њихов интерес био да будем на власти ако, као врховни командант, не дам да уништавамо ’стреле’ за 200 долара, ако смо 2014. били четврти по висини плата у региону а данас смо први… Што би било у било чијем интересу да Србија напредује брже од осталих?“
Додао је и да не мисли да су желели да га убију, већ да су се само надали његовој смрти и да им је неко достављао његов кардиоваскуларни картон, а „знам и после ког мог одласка у болницу су могли да дођу до таквих папира, ко је могао да достави“.

ТАБЛОИДНЕ ТЕОРИЈЕ Све ове Вучићеве речи као да су представљале сигнал да се крене даље у разраду изнетих тврдњи и сумњичења.
Па је тако председник Извршног одбора владајуће странке Дарко Глишић изјавио да су у СНС-у „јасно видели“ ко је од страначких другова „директно радио о глави“ њиховом и нашем председнику Вучићу: „Јасно смо видели, као кроз снег, ко је где ишао, ко је могао да достави Вучићев здравствени картон, ко му је директно радио о глави кроз прислушкивање и праћење његове породице.“
Ова је Глишићева изјава, иначе, пажње вредна из два разлога; прво, због тога што су, ваљда не без разлога, доведена у везу ова два (још неразјашњена) случаја – прислушкивање и праћење Вучића и сумњиво праћење његовог здравственог стања – и друго, зато што и у првом неразјашњеном случају постоје и те како снажне индиције о умешаности иностраног фактора.
С тим вези, „Вечерње новости“ наводе како незванично сазнају да је „америчка амбасада покушала од (Саше) Јанковића да направи ’тројанца’. Такође, спекулише се да му је као сарадник, ’кртица у СНС’, натуран један садашњи члан владе, за чије се позиције у извршној власти последњих месеци упадљиво интересују званичници САД, а поготово Метју Палмер који је донедавно био специјални изасланик Америке за Балкан.“
А као што се од њих, уосталом, и очекује, таблоиди су искористили прилику да се истакну креативношћу, па су открили „паклени план: кап отрова у ручак Вучићу!“ („Објектив“), односно „Информер“, тај „паклени план био (је) да Вучићу лековима изазову инфаркт“. Такође „Информер“: „Председнику Србије Александру Вучићу инфаркт је ’припремао’ амбасадор једне скандинавске државе! Он је Саши Јанковићу на једном састанку 2017. године рекао да би Вучић могао да ’изненађујуће брзо умре’ и да би срчани удар могао да га задеси у авиону, током пута у иностранство!?“ Док је „Курир“ навео да „безбедњаци тврде да је међу политичарима мода да се стављају на располагање страним агентурама и постају тројански коњи у власти. Зна се да у влади добру комуникацију са Американцима имају Зорана Михајловић и Небојша Стефановић.

КОРПОРАТИВНО „НОВИНАРСТВО“ Но не сме се дозволити оваквим кичастим покушајима подизања тиража да скрену пажњу с онога што Саша Јанковић уистину јесте открио. И што би, само да нам је јавна сцена уравнотеженија него што нажалост јесте, и морало да буде у центру пажње.
Суштина Јанковићевог открића – хотимичног или случајног, о томе може само да се нагађа – налази се у томе што је он потврдио да страни амбасадори у Србији настоје да утичу на састављање власти у нашој – нашој – земљи. И да то чине потајним наговарањима и непристојним покушајима склапања фаустовских погодби. И да им у свему томе нимало није страна ни помисао да до жељеног прекомпоновања власти не мора да дође природним, то јест демократским путем, већ смрћу оних који се доживљавају као неприхватљиви. Тако да само остаје питање колико су далеко у тој жељи спремни да оду…
Имајући пак све то у виду, утолико је индикативнији начин на који су корпоративни медији покушали да обесмисле признање Саше Јанковића да су неки амбасадори покушали да га заврбују да ускочи на Вучићево место у случају да га његови срчани проблеми натерају да се одатле повуче.
При чему треба имати у виду и да се, као што смо описали у прошлом броју „Печата“, медији у власништву „Јунајтед групе“ уређују из истог места које се налази негде у Луксембургу; што нас упућује на закључак да, макар у једном делу, није реч о случајној подударности.
Па тако Зоран Остојић у листу „Данас“ („Вучићево ’слабо срце’ – студија случаја“) настоји да објасни да нема ничега страшног у интересовању странаца за здравствене проблеме српског председника („У демократијама здравствено стање оних на највишим функцијама није тајна заштићена Законима о поверљивости личних података… У диктатурама и ’изборним’ аутократијама то није случај. Зато за здравствено стање њихових лидера постоји интересовање најближег окружења, медија, јавности, других држава, њихових амбасада и обавештајаца. То је потпуно природно, јер смена власти у таквим државама носи велику вероватноћу нестабилности“), да је потпуно нормално што су Јанковићу саветовали да се приближи Вучићу („По абецеди политичког маркетинга – ако од свог политичког противника хоћеш да узмеш гласове, мораш да хвалиш њега и његову политику, а да успут тврдиш ’да би ти то боље спроводио’… Дакле, Јанковића нису погрешно саветовали“), те да би иза свега заправо могли да стоје министар Александар Вулин („Ако је картон ’процурио’ из ВМА, крива је војска. У то време министар је био Вулин. Да ли је он тај на кога је наводни ’амбасадор’ Јанковића упућивао?“) и Руси („Постоји такав картон и у Москви. Тамо је Вучић био на прегледу последњи пут, да је јавно објављено, у марту 2014. Па који би то амбасадор могао да има увид у Вучићев ’медицински картон’?“).
А на порталу нова.рс, који се по речима његовог власника које смо цитирали прошле недеље уређује са истог места као и „Данас“, Ранко Пивљанин с подсмехом пише да се „сад испоставило да су Вучића хтели да убију и инфарктом, али је, срећом, Саша Јанковић, бивши омбудсман и председнички кандидат, одбио да учествује у том кардиоваскуларном атентату, па од тога посла није било ништа… Последњи атентат на председника требало је да се реализује преко срчаног удара и то тако што је паклени план предвиђао да му се Саша Јанковић, уз прецизна упутсва зликовачких страних амбасадора, приближи, притаји се и неприметно, као нека врста убилачког тромба секундарног дејства, чека атак на Вучићев миокард“.
Док на „Пешчанику“, који финансирају амерички НЕД, „Фонд браће Рокфелер“, „Фондација за отворено друштво“…, Љубодраг Стојадиновић сугерише да Јанковићеве речи представљају само производ његове уобразиље: „Изгледа да се Јанковић некако испетљао из политичког формалина и појавио се да исприча бајку у којој је он лично јунак нелогичног обавештајног заплета… Неки амбасадори, и неки други људи, моћни сваки на свој начин – о изворима моћи не расправљати – неодређеног дана или ноћи неке године, срели су се са истим, то јест Јанковићем. Можда се то догађало више пута, али суштина и смисао тих завереничких митинга је савршено будаласта: промена режима у Србији инфарктом… У агресији бизарности, испад Саше Јанковића је посебно важан као сврховито митоманско приповедање настало из времена сећања на политику.“
Није потребно превише размишљања да би се дошло до закључка чему треба да послуже сви ови покушаји обесмишљавања тврдње коју је изнео Саша Јанковић. Исто тако, потпуно је јасно и чијим интересима има да послужи сваки долазак на власт уз помоћ пријатеља из иностранства; најзад, они сами нас обавештавају како код њих нема бесплатног ручка. Тако да нам још остаје да сазнамо хоћемо ли се, и када, отарасити таквих пријатеља, уосталом, са својим проблемима изборићемо се само ако се с њима будемо борили сами, без ичије помоћи.
А користан показатељ правца у коме се читава прича расплиће, што је заправо прича о мери наше самосталности, биће промене које су најављене у владајућој странци због овог случаја. Или њихов изостанак.

[/restrict]

Један коментар

  1. Tоплица

    A нама једно никако да буде јасно: како то да сваки пут кад нам као народу и држави нешто крене по злу, појаве се као печурке после кише – приче о Вучићевој угрожености, болести, невољама чланова његове породице . . .?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *