ПОСЕТА АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ БЕОГРАДУ
Чињеница да је немачка канцеларка Ангела Меркел одабрала да јој претпоследња билатерална посета једној земљи (последња је неизбежан и симболички одлазак у Француску) буде баш долазак у Београд недвосмислено указује да Србији придаје велики значај. То је свакако важна ствар коју треба искористити на најбољи могући начин, али не мора нужно бити само на нашу добробит јер, не заборавимо, никада када је у Београду било више немачких него српских застава није нам баш било лепо
У мору бледих бирократа који данас управљају Европском унијом, али су и на челу већине европских држава, Ангела Меркел се по свему издвајала. Не само по „квантитету“ своје владавине најјачом европском државом (16 година) већ и по квалитету којим је водила Немачку. Није била обични чиновник, човек с „харизмом влажне крпе“, како је својевремено Најџел Фараж описао председника Европског савета Хермана ван Ромпеја, него пре „Челична леди 2.0“ и достојна наследница Маргарет Тачер. Није случајно Марин ле Пен (испоставиће се не баш сасвим тачно) пред други круг председничких избора на којим је била противкандидат Емануелу Макрону 2017. рекла да ће, без обзира на исход гласања, Француском управљати једна жена, алудирајући на то да Макрон неће имати снаге да се супротстави чврстини Ангеле Меркел.Само током последњих неколико година своје владавине Меркелова је, на пример, успела да се (у посве атлантистичком духу, мора се признати) супротставља Доналду Трампу и да истовремено уводи санкције Русији, али и да истрајава на изградњи и завршетку „Северног тока 2“, упркос више но снажним притисцима двеју америчких администрација. Чврстину је показала и када је, као што је Тачерка сломила отпор британских рудара, сломила отпор Грчке током дужничке кризе. И тако даље.
И у праву је председник Србије Александар Вучић када каже како ће њено присуство недостајати јер је била у стању да једним телефонским позивом реши одређену кризу на Балкану. Основано је питање, међутим, да ли је то баш (увек) било добро, да ли је за регион благотворно да једна држава са стране ужива такву моћ; не заборавимо, на пример, да је баш Немачка имала кључну улогу у распаду бивше Југославије. Али било је тако како је било, чињеница је да је Меркелова имала такву моћ. Друго је како ју је користила – била је у стању да као прут преломи тадашњег премијера, а сада председника Хрватске Зорана Милановића ономад када је Србији због миграната уводио санкције, али није могла (јасно је зашто) да власти у Приштини примора да укину оне скандалозне стопостотне таксе на производе из Србије. И не само да није могла него је бурно протестовала што је Вашингтон у циљу укидања тих такси оборио две приштинске владе. [restrict]
НЕОЧЕКИВАНА ДИПЛОМАТИЧНОСТ Поред очекиваних општих места о сарадњи, европским интеграцијама и осталом што се може чути на конференцијама за медије после сусрета два државна лидера, две ствари изречене пред новинарима после састанка Вучића и Меркелове вредне су пажње.
Прва је сасвим неочекиван и неуобичајен дипломатски одговор који је немачка канцеларка дала на питање о неопходности признавања једнострано проглашене независности Косова и Метохије. Из Берлина смо до сада били навикнути на оштрије тонове у вези с овим проблемом, укључујући ту и изјаве немачких амбасадора у Београду који су често на том пољу искакали из оквира дипломатске учтивости и обзира према гостопримству домаћина.
Да би имала што већу слободу да што блаже одговори на ово питање, Ангела Меркел је отишла корак даље од онога што би се од ње очекивало, и оградила се рекавши да ће говорити у име не Немачке него Европске уније, те нагласила да косовску сецесију није признало пет чланица европског блока, па се то не може тек тако захтевати ни од Србије. „Нека питања ће се решити на крају неког процеса, сви знају да нису све земље ЕУ признале Косово, питање се мора решити да би садашње чланице ЕУ потврдно одговориле на питање о приступању Србије ЕУ. Ја сам за прагматичан приступ, питање Косова неће нестати, мора се решавати, ја сам за мапу пута у оквиру које ће се решавати и друга питања“, рекла је она. Да је наступала с позиције немачке канцеларке, не би могла овако „вијугаво“ да одговори. Пошто је Немачка признала једнострано проглашену независност јужне српске покрајине, Берлин би од Београда морао да очекује да решење буде управо то – признање, или макар прихватање, те независности. Нереално је да ће се тај став променити, осим ако се заиста не деси чудо и постигне се некакав никоме тренутно замисливи компромис око тог питања. На овај начин Меркелова је показала велику благонаклоност (о којој готово сви аналитичари говоре) и према Вучићу, и према Србији уопште. Питање је, дакле, отворено, мора се водити дијалог и доћи до некаквог решења.
Приметићемо да је на ову, као што рекосмо, благонаклоност и дипломатичност Вучић одговорио за нијансу чвршћим ставом него што је то уобичајено, јер је први пут, колико је нама познато, у дијалогу с неким значајним западним лидером поменуо и постојање Устава Србије и обавеза које из њега произлазе. „Зато водимо тај дијалог на озбиљан и одговоран начин. Као што Приштина каже да има свој устав, и Србија има свој устав, али спремни смо да разговарамо о свим могућим компромисним решењима“, поручио је председник Србије. „Ја сам против замрзнутог конфликта, и ја не мислим да је замрзнути конфликт решење, и знам да се неће нико у Србији обрадовати овим речима, али мислим да је добро да то питање решава ова генерација, али то мора да буде компромисно, а не решење које ће бити понижавајуће за Србију“, додао је Вучић.
ИМА ЛИ ОВДЕ ЛИТИЈУМА? Друга помало неочекивана тема била је експлоатација литијума у Србији, односно оно што је у јавности познато као „пројекат Јадар“ и долазак англо-аустралијске компаније „Рио Тинто“. На конференцији за новинаре речено је да су Вучић и немачка канцеларка разговарали о питању заштите животне средине и да је истакнуто да уколико у Србији буду реализована било каква ископавања литијума, све мора да буде урађено у складу с највишим стандардима за очување животне средине. На питање новинара да ли је Немачка заинтересована за литијум у Србији, будући да интересовање за ову руду показују и САД и Кина, Меркелова је одговорила да се, уколико се цео свет интересује за то, интересује и Немачка. То је врло важан моменат – Немачка јесте заинтересована за српски литијум, што даје и потпуно нови угао на дешавања око Јадра у Србији. Ако погледамо начин на који немачки пропагандни сервис извештава о овом питању, уочљиво је заступање јасног немачког интереса. Наиме, док „Дојче веле“ о будућој експлоатацији литијума из налазишта у Немачкој пише у суперлативима, на пример под насловом „Литијум из Немачке: еколошки беспрекоран и јефтин“, о пројекту „Рио Тинто“ извештава на врло негативан начин, на пример „Деградирана Србија“ истичући: „То је онај рударски концерн који је деведесетих хтео да уништи синдикате у својим аустралијским погонима, онај, чији је рудник бакра на Папуи Новој Гвинеји био предмет конфликта који је завршио у грађанском рату (…) То је баш онај ’Рио Тинто’ који је маја прошле године ставио динамит под култна места абориџинских староседелаца у Аустралији стара 46.000 година и дигао их у ваздух.“ Уз све дужно непоштовање које имамо према компанији „Рио Тинто“, јасно је да „брига“ за животну средину у Србији коју има „Дојче веле“, а вероватно и многи домаћи противници пројекта „Јадар“ више има везе с тим ко ће експлоатисати „највеће залихе литијума у Европи“ („Дојче веле“, 3. септембар 2019) него са самом експлоатацијом.
Ангела Меркел је у том контексту подсетила на бројне немачке инвестиције у области ауто-индустрије у Србији, наводећи да је литијум важан за будућу мобилност и прављење батерија. „Србија ту има нешто што заиста вреди. Постоји забринутост да ли ће се експлоатација вршити у складу са еколошким стандардима. ЕУ има добре стандарде одрживости. Није само реч о немачким интересима, то је питање којим ће се бавити државе чланице ЕУ, јер је очување животне средине у Европи заиста важно питање“, рекла је Меркелова. Немачка, па и уопште западњачка заинтересованост за српски литијум сада постаје посебно изражена пре свега услед америчког повлачења из литијумом богатог Авганистана (знамо сви ко ће сада ту руду експлоатисати) и пропасти пројекта свргавања савласти Ева Моралеса, који је непосредно пре неуспелог државног удара национализовао налазишта литијума у својој земљи (Боливија је по истраживањима овом рудом најбогатија земља на свету). Да ли нас изненадна дипломатичност одлазеће немачке канцеларке у вези с Косовом и питање литијума могу повезати? Хоћемо ли доћи до акције „литијум за Косово“?