ПОСЛЕДЊА ПОНУДА

ПОСЕТА АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ БЕОГРАДУ

Чињеница да је немачка канцеларка Ангела Меркел одабрала да јој претпоследња билатерална посета једној земљи (последња је неизбежан и симболички одлазак у Француску) буде баш долазак у Београд недвосмислено указује да Србији придаје велики значај. То је свакако важна ствар коју треба искористити на најбољи могући начин, али не мора нужно бити само на нашу добробит јер, не заборавимо, никада када је у Београду било више немачких него српских застава није нам баш било лепо

У мору бледих бирократа који данас управљају Европском унијом, али су и на челу већине европских држава, Ангела Меркел се по свему издвајала. Не само по „квантитету“ своје владавине најјачом европском државом (16 година) већ и по квалитету којим је водила Немачку. Није била обични чиновник, човек с „харизмом влажне крпе“, како је својевремено Најџел Фараж описао председника Европског савета Хермана ван Ромпеја, него пре „Челична леди 2.0“ и достојна наследница Маргарет Тачер. Није случајно Марин ле Пен (испоставиће се не баш сасвим тачно) пред други круг председничких избора на којим је била противкандидат Емануелу Макрону 2017. рекла да ће, без обзира на исход гласања, Француском управљати једна жена, алудирајући на то да Макрон неће имати снаге да се супротстави чврстини Ангеле Меркел.
Само током последњих неколико година своје владавине Меркелова је, на пример, успела да се (у посве атлантистичком духу, мора се признати) супротставља Доналду Трампу и да истовремено уводи санкције Русији, али и да истрајава на изградњи и завршетку „Северног тока 2“, упркос више но снажним притисцима двеју америчких администрација. Чврстину је показала и када је, као што је Тачерка сломила отпор британских рудара, сломила отпор Грчке током дужничке кризе. И тако даље.
И у праву је председник Србије Александар Вучић када каже како ће њено присуство недостајати јер је била у стању да једним телефонским позивом реши одређену кризу на Балкану. Основано је питање, међутим, да ли је то баш (увек) било добро, да ли је за регион благотворно да једна држава са стране ужива такву моћ; не заборавимо, на пример, да је баш Немачка имала кључну улогу у распаду бивше Југославије. Али било је тако како је било, чињеница је да је Меркелова имала такву моћ. Друго је како ју је користила – била је у стању да као прут преломи тадашњег премијера, а сада председника Хрватске Зорана Милановића ономад када је Србији због миграната уводио санкције, али није могла (јасно је зашто) да власти у Приштини примора да укину оне скандалозне стопостотне таксе на производе из Србије. И не само да није могла него је бурно протестовала што је Вашингтон у циљу укидања тих такси оборио две приштинске владе.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *