Недовршена прича у политичкој оставштини Ангеле Меркел

Ни најмоћнија жена света није свемоћна: Немачка канцеларка је „укњижила“ половичан успех у остваривању циљева Берлинског процеса (није остварен њен главни циљ: јединствено тржиште на Западном Балкану) и неуспех у преговорима Београда и Приштине, који се нису кретали уским колосеком с неупитним исходом који би гарантовао српској покрајини независност и државни суверенитет, ни темпом који је, „убацивањем у игру“ Мирослава Лајчака, желела

И сама маршрута опроштајних посета Ангеле Меркел, која је укључивала, после Вашингтона и Москве, Београд (и такозвани Западни Балкан), могла је бити довољан разлог да постане, бар на овим просторима, прворазредни политички догађај. Посебно у Београду: канцеларки је знано, констатују немачки аналитичари, да Србија има кључну улогу и значај на Балкану, а председник Србије „зна да она то зна“.
А „тајминг“ у којем је посета уприличена, само неколико дана пре крајње неизвесних парламентарних избора, и могућег силаска конзервативаца с власти, после дугих шеснаест година њене неприкосновене владавине, давао је посебну димензију том догађају. И посебан канцеларкин лични печат.
Западни Балкан, наиме, није на листи кључних приоритета немачке спољне политике (ту су места „резервисана“ за глобално важније и утицајније „играче“), али јесте, бар у њеном последњем, четвртом мандату, постао приоритетан, ма колико то било неодвојиво, и наизглед деловало парадоксално, за саму канцеларку.

[restrict]

ПРЕСТИЖНА ТЕМА Ангела Меркел је просто „приграбила“ Западни Балкан као престижну тему, готово је изузимајући, за „шефовску ствар“, из надлежности министарства спољних послова. Последњих месеци, у јавним обраћањима, придавала је овом вилајету геостратешки значај првог реда. Учинила је то и у Београду, пред новинарима, на заједничкој конференцији за медије с председником Србије: за нас који смо у Европској унији постоји, нагласила је, „апсолутни геостратешки приоритет“ (читај: противтежа Кини и Русији) да све земље Западног Балкана буду укључене у Унију.
Очигледно је било више разлога да се Западни Балкан, као периферна европска (ЕУ) тема, лансира у европску политичку орбиту. А за то је, неспорно, и у првом реду, заслужна управо Ангела Меркел. У летаргичној, и готово хаотичној атмосфери која је владала у европској кући, алергичној и на саму помисао о пријему нових „станара“, и часу када је француски председник Емануел Мкрон реско залупио њена врата, саопштавајући готово наредбодавно, да се то неће догодити све док се кућа радикално не поспреми и преуреди, канцеларка је покушала да „одшкрине врата“.
Ангела Меркел је 2014. покренула Берлински процес, „чекаоницу“ у којој ће се састајати лидери Западног Балкана и, под њеним патронатом, решавати спорове. Понекад је за то, каже легенда, био довољан један њен телефонски позив. У том контексту, као илустрација, најчешће се спомиње „сламање“ тадашњег хрватског премијера око блокаде робе из Србије.
Главни циљ амбициозног пројекта и подухвата био је, иначе, да се регионалном сарадњом, и стварањем заједничког тржишта, Балкан „европеизује“ и припреми за, незнано када, свечано, и коначно, пресецање бриселске (ЕУ) врпце. У Београду је, током споменуте опроштајне посете, констатовала да је „дуг (балкански) пут“ до европских капија, али – циљ остаје.
Ангела Меркел је усред мигрантске кризе 2015. наједном видела шансу да њеној успешној, али „равној“ каријери обезбеди снажан и препознатљив знак, каквим су „располагали“ неки њени претходници на канцеларском трону (Вили Брант с чувеном „источном политиком“ и Нобеловом наградом за мир, Хелмут Кол „канцелар ујединитељ“), демонстрацијом (неочекиване) саосећајности и наглашеног хуманизма. Пред стотинама хиљада избезумљених избеглица који су хрупили на утврђене европске бедеме и границе, отворила је широм немачке капије.
Уместо ловора, један од ретких узлета у њеној каријери обио се Меркеловој политички о главу. Усијавала се политичка клима у земљи. На ксенофобичном таласу, и оштрој критици канцеларкине мигрантске политике, узлетела је (по некима: екстремно десничарска) Алтернатива за Немачку која је, за кратко време, готово на препад, ушла у све покрајинске парламенте, и у Бундестаг, где је (до краја овог мандата) најјача опозициона снага!
Истопило се оно што је требало да буде важна ставка у политичкој оставштини Ангеле Меркел, постало је хендикеп. Почео је да се круни ауторитет „царице Европе“ и у европској кући. Њој је постојало све теже да хармонизује и хомогенизује несложну фамилију. У Европској унији су, уместо јачања унутрашње кохезије, јачале суверенистичке тенденције и круњење „светих“ европских вредности и принципа. Прва жртва на почетку пандемије вируса корона било је везивно ткиво Уније – солидарност.

ОСТАВИНСКА КАРТА Чинило се да би Берлински процес могао да буде јака канцеларкина оставинска карта. И она се, међутим, прилично истањила. Од великих циљева мало је остварено. Укинут је роминг. Кренуло се с разменом младих, по узору на оно што је дало добре резултате у француско-немачким односима. И одржана стабилност на овим просторима, коју, ипак, не би требало искључиво приписивати моћној немачкој канцеларки.
Нема, међутим, оног што је требало, и што би требало, да буде суштина Берлинског процеса. Нема заједничког, јединственог тржишта. И оно што се зачиње на тим вредностима и принципима, попут „Мини Шенгена“ и потом „Отвореног Балкана“, лидерске сујете и зазорљивости, бар до даљег, спутавају и ограничавају на иницијалну тројку: Србију, Северну Македонију и Албанију.
Недовршена прича у политичкој оставштини Ангеле Меркел, уз ону до које је немачкој канцеларки било посебно стало: решавање косовског проблема. Иако се с тим јавно није баратало, канцеларка је очигледно веровала да ће и Берлински процес помоћи да се дође до императивног циља званичног Берлина: да Србија беспоговорно призна својој јужној покрајини независност и државни суверенитет. Или да, и без формалног признања, омогући и обезбеди Приштини улазак у све међународне организације и институције. Пре свега: у Уједињене нације.
Меркелова је у томе била увек резолутна. Чињеница да је приликом опроштајне посете Београду о најспорнијем политичком проблему у српско-немачким односима говорила „друкчијим тоном“ и заобилазно, не би се могла читати као њено одустајање од свог става и позиције кад је реч о Косову. То, уосталом, индиректно потврђују и немачки медији. Најчешће су, између две цртице, ономе што канцеларка није изрекла пред новинарима и камерама у Београду, додавали и убацивали: признање косовске независности.
Наглашавајући овом приликом да је за „прагматичан приступ“ у решавању косовског проблема, немачка канцеларка је подсетила да „питање Косова неће нестати“, мора се решавати, а да је она (сада) за „мапу пута“ у оквиру које ће се „решавати и друга питања“. Ангела Меркел је једноставно прихватила, не без горчине, примећују немачки медији, чињеницу да преговори између Београда и Приштине нису ишли оним уским колосеком који је изричито наметала, при чему се, као крајњи циљ, искључивало све што не би представљало беспоговорно признавање косовске независности, и темпом којим је желела.
Може звучати парадоксално, али велику сметњу у остваривању канцеларкиног наума кад је реч о Косову причињавали су главни творци недовршене косовске приче, и државности, Американци, из времена владавине Доналда Трампа. Да подсетимо: у то време се, јавно, распламсавао „косовски бој“ између Берлина и Вашингтона, при чему је свака страна имала своје миљенике и штићенике.
За ову прилику, да се зауставимо само код фамозних Куртијевих, стопроцентних царина на робу из Србије и Босне и Херцеговине. И тада се спекулисало да се тадашњи, и садашњи, премијер владе у Приштини није могао без нечије (моћне) „асистенције“ одлучити на такав хазардерски потез. И без спекулација, зна се да Брисел, осим формалних и малокрвних апела, ништа није учинио да притисне Куртија и, укидањем царина и „кажњавања“ Србије, одблокира дијалог који се, иначе, водио, и води, бар тако би требало да буде, у бриселској режији.
Остала је, међутим, и за аутора ових редака, тајна зашто немачка канцеларка није искористила свој неспорни ауторитет и утицај код Аљбина Куртија. Његов долазак на премијерски положај (први пут) немачки политичари и медији, укључујући и власт у Берлину, безрезервно су поздравили и подржали.
А кад је у то улетео робусни Ричард Гренел, наступио је отворен, директан и непомирљив фронт. Берлин и Вашингтон су се жестоко сукобили око Куртија. Американци су (и) овом приликом били јачи и ефикаснији. Припремили су терен за изгласавање неповерења Куртију.
Били су то дани, и часови, када се у „протекторату“ Косово, и поводом њега, одигравао прави политички трилер. Брисел је, опет апелима, покушавао да спасава Куртија. Немци су то чинили конкретније. Њихов амбасадор у Приштини, ортачки с француским колегом, покушавао је грозничаво да спречи „вашингтонског хазардера“ Гренела, с његовом „булдожер дипломатијом“, иницираном, и подстакнутом, дакако од Доналда Трампа. Узалуд.
Укључила се, у последњи час у „операцију спасавања Куртија“, такође без успеха, Ангела Меркел. Телефонирала је Куртију непосредно пред скупштинско заседање. Из владиног уреда издато је промптно саопштење које је требало да „релаксира“ ситуацију и с једне стране омогући Куртију „ваздух да преживи“, а с друге стране одузме иницијативу Вашингтону.
Савезна канцеларка, писало је у том саопштењу, и косовски премијер залажу се да влада Косова што скорије настави дијалог (с Београдом) о нормализацији, „под покровитељством Европске уније“ (Американци напоље!) уз „постепено укидање санкција“ (не и хитно укидање!). Канцеларки је остало да констатује: на Косову се само слуша шта кажу Сједињене Америчке Државе.
Кад већ нису, не у том тренутку, успели да „одстране“ Гренела, Немци су повукли нови шаховски потез: супротставили су му Мирослава Лајчака, који је, на инсистирање Ангеле Меркел, добио акредитиве Европске уније.
Треба, истине ради, подсетити да је Куртију „врућ кромпир“ с фамозним царинама, који је он очигледно с радошћу прихватио, утрапио његов претходник Рамуш Харадинај. Харадинај је то учинио, наводно, у знак „одмазде“ Србији због лобирања Београда против уласка Косова у међународне организације. Прави разлог био је, међутим, бар према немачким медијима, Харадинајев покушај да осујети наводни дил с Београдом око размене територија, уз посредовање САД, иако је Вашингтон енергично демантовао постојање таквих идеја и планова.
Непосредан повод за кризу у Приштини, која је била увод у изгласавању неповерења Куртију, била је његова одлука да смени министра унутрашњих послова из редова (коалиционог) Демократског савеза. Министар је тражио, због пандемије, увођење ванредног стања. Курти је то одбио. Поверовао је да се иза те идеје крије намера да се на северу Косова косова испровоцира неки инцидент и потом реализује онај фамозни, и наводни, дил САД с Тачијем о подели Косова.
Курти је, по немачким медијима, „спортски“ прихватио пораз и, на фејсбуку га, пророчки, представио као „нужан пад за успон који ће уследити…“

[/restrict]