Не в силе Бог, а в правде

Пише Николај Сапсај

Да ли је иједно празновање стицања независности Украјине, за ове три деценије колико она постоји, створило толику пометњу у православној васељени као ово уприличено 24. августа? Колико је тој чињеници допринео долазак цариградског патријарха Вартоломеја у Кијев?

Овогодишња прослава јубилеја стицања украјинске државне независности подразумела је озбиљне припреме. Осим што је буџет за празничне манифестације био немерљиво већи него претходних година, и износио преко 5,5 милијарди гривни, одржана је и војна парада, којој су присуствовали високи званичници из готово свих делова света. Најупадљивија и фигура која је привукла највише пажње украјинских и светских медија на овом кијевском спектаклу свакако је био цариградски патријарх Вартоломеј. Њему је позив уручио лично украјински председник приликом сусрета уприличеног у резиденцији цариградског патријарха у Истанбулу. Овај израз високог поштовања који је у односу на првојерарха прве по части катедре у православљу показао украјински државни врх више говори о улози која је у креирању светске политике намењена Вартоломеју а мање о пословично добрим односима које руководство Украјине негује с Фанаром. Задатак поверен васељенском патријарху да покида везе између Украјине и Русије није само израз воље Зеленског него и светских стратега, што објашњава како ниво посете, тако и медијску пажњу с којом су испраћене Вартоломејeве активности. Иако у овом осетљивом тренутку ова посета може имати далекосежне последице по цело православље, закључак да присуствујемо 1054. години још увек је преурањен. Требало би подсетити да су слична искушења а у извесним историјским временима и ништа мања драматична пратила просторе некадашње Малорусије вековима уназад. Тачније од 988. када је клицу православља у Кијеву посадио свети равноапостолни кнез Владимир.

КНЕЖЕВО ОПРЕДЕЉЕЊЕ С опредељењем кнеза Владимира кијевског за православну веру источног обрасца и присаједињење Цариградској патријаршији, представници хришћанства западног обрасца нису се лако мирили. Када су прилике дозвољавале, на овим просторима активно се спроводило покатоличење Руса, што је у 16. веку кулминирало потписивањем Брестовске уније и стварањем Украјинске гркокатоличке цркве. Будући да су православни верници од своје „Мајке Цркве“, чије седиште више није било у Константинопољу, били на милост и немилост препуштени владарима пољско-литванске уније, 1686. долази до званичног преласка Кијевске митрополије под окриље Московске патријаршије и патронат московског цара. О овом догађају сведоче званични акти из тог периода потписани од цариградског патријарха Дионисија IV. Три века стара одлука с којом се није спорио нити један од цариградских патријарха ни после укидања Брестовске уније 1946. нити после проглашења независности Украјине у околностима распада Совјетског Савеза, постала је упитна 2018. године.
Најпре треба подсетити да крајем новембра 2018. Синод Цариградске патријаршије усваја решења којима покушава да нанесе два ударца Руској православној цркви. Прва одлука тиче се укидања Егзархата руских цркава у Западној Европи, и друга – доделе аутокефалије украјинским расколницима. И једно и друго решење Синода водило је у раскол. У Европи је већина представника упражњеног Егзархата прешла у новоформирану Архиепископију западноевропских парохија руске традиције под јурисдикцијом Московске патријаршије, док су остали за своје ново духовно средиште изабрали Француску митрополију Цариградске патријаршије. У Украјини је пак дошло до стварања нове структуре „Православна црква Украјине“, у коју су се слиле две расколничке фракције, својевремено отпале од Украјинске православне цркве Московске патријаршије.

АМЕРИЧКИ РУКОПИС У оваквом чињењу Цариграда многи су препознали покушај одмазде за неучешће Руске православне цркве на Критском сабору одржаном 2016. Наравно, додатни, а можда и главни подстицај дошао је са Запада, који је правилно уочио да ће Украјина бити апсолутно покорена не када уђе у НАТО већ када се идентитетски преуми, односно избрише трагове духовних веза с Русијом. Значајно је на ту тему запажање протојереја Николаја Данилевича, заменика председника спољних црквених послова УПЦ, да Запад, односно амерички амбасадори и представници Министарства спољних послова САД константно посећују патријарха Вартоломеја.
„Током боравка у Турској Мајк Помпео није се састао ни с председником, ни с било којим државним званичником Турске већ само с патријархом Вартоломејем. Затим видимо активну делатност америчког амбасадора у Грчкој Џефрија Пајета, који је претходно био амбасадор САД у Кијеву. Он се у Грчкој састао с већином митрополита Грчке цркве. Или он или неко од сарадника амбасаде. Увидом у доступне податке из медија можемо назрети који је интерес Америке према православљу, али нездрави интерес. Зато што они не раде у корист јачања односа и јединства у православљу, већ супротно, да их раздвоје. И њихови односи с грчким светом, посебно с патријархом Вартоломејем, као и у Украјини односи с ПЦУ и Кијевском патријаршијом сведоче о великом интересу Америке за православну тематику. То је чињеница. Јасно је да им је у интересу да здробе православље или да га реформишу. Али треба да разумеју, не само у Украјини, Русији, грчком свету и Србији, да се ми руководимо канонима. И геополитички циљеви и интереси су у супротности с устројством Православне цркве.“

ОТИМАЊЕ ХРАМОВА И ЗАСТРАШИВАЊЕ КЛИРА Како би дао легитимитет украјинским расколницима и оправдало неканонско мешање у устројство РПЦ, патријарх Вартоломеј је 6. јануара 2019. у Истанбулу уручио томос о аутокефалији представницима ПЦУ. Последице овог чина биле су одмах видљиве. Архијереји, свештенство и верници канонске цркве у Украјини трпе страшне притиске како би прешли у новоформирану верску организацију, суочавајући се с покушајима подмићивања и застрашивања. У том периоду креће и оспоравање правног положаја канонске цркве, а озбиљно се разматра и могућност да се уз помоћ законодавства преименује у „Руска православна црква у Украјини“. На основу преко ноћи усвојених законодавних аката, почиње пререгистрација храмова на име расколничке фракције, праћена дивљањем група националиста који улазе у физичке обрачуне с верницима канонске цркве.
Стање у Украјини се привремено смирило доласком Володимира Зеленског на чело државе 2019, али ватру раздора коју је запалио Порошенко било је готово немогуће угасити. У међувремену је актуелизовано питање расколника у Македонији и Црној Гори, док је Румунска православна црква поред Бесарабије у Молдавији почела да показује отворене претензије и према украјинској територији Буковине. Украјинско питање почело је да дели цркве: на оне које подржавају митрополита Онуфрија из чега се извлачио закључак да су за Москву, и оне које признају Епифанија – значи за Цариград. У појединим помесним црквама, као што су Грчка и Кипарска, које су признале ПЦУ, неслагања клира о питању ове одлуке унела су раздор по дубини јерархије. Пандемија је само привидно замрзнула нова престројавања – за Москву или за Цариград. Да је време за активирање приче било је јасно када је Зеленски отворено пружио подршку националној цркви науштрб канонске. Уследио је позив цариградском патријарху да посети Украјину како би се сам уверио у делотворност давања томоса. Иако нису успели у науму да отму фундаменталне светиње канонске цркве – Кијевску, Почајевску и Светогорску лавру – тачка није стављена. Преко пута Кијево-печерске лавре формиран је расколнички манастир, а Почајевска лавра окружена је националистима, њиховом симболиком и споменицима њихових идејних твораца. Све слути на то да расколници само чекају тренутак да крену у офанзиву. Али верни народ није неми посматрач. Када год би националисти покушали да заузму неку од лаври, верници канонске цркве из целе Украјине хитали би у одбрану својих светиња.

ГЛАС ВАПИЈУЋЕГ У ПУСТИЊИ Као одговор на прогон верника канонске цркве у Украјини, у Кијеву је фебруара 2021. организован велики скуп у којем су учествовали верници и свештенство из епархија УПЦ. На скупу је констатовано да је од оснивања ПЦУ канонској цркви отето више од 120 храмова. Највише погођене су епархије у централном (Виницка епархија) и западном (Ровенска епархија) делу Украјине. Како је писмо предато Зеленском након акције прикупљање потписа остало без одговора, 15. јуна више од 20.000 верника, свештеника и монаха из епархија УПЦ Московске патријаршије окупило се на молитвеном скупу испред Скупштине Украјине и Председништва како би показали припадност цркви у прогону. Верници су народним посланицима и председнику уручили апел о укидању антицрквених закона бр. 2662-VIII (закон о принудној промени назива Цркве, којим је планирано да се Украјинска православна црква преименује у „Руска православна Црква у Украјини“) и 2673-VIII (закон који легализује отимање храмова), који су усвојени од стране претходне владе и бившег председника Порошенка. Скуп верника постао је још један глас вапијућег у пустињи. У Свето-Успенској Почајевској лаври 15. јула 2021. године одржано је сабрање монаштва УПЦ, у којем је учествовало 22 архијереја и око 300 намесника, игумана, игуманија и представника манастира и скитова Украјинске православне цркве. Према подацима УПЦ данас је активно 258 манастира и 56 скитова у којима се подвизава око 5.000 монаха и монахиња. Учесници скупа су се обратили патријарху Вартоломеју, подсећајући га на Свете чуваре трона древног града на Босфору и њихову улогу која није у растурању већ чувању јединства православља. На скупу монаштва било је речи и о „источном папизму“, данас више него икада уочљивом у деловању Цариграда.

ПОСЕТА КОЈА ДОНОСИ МИЛИОНЕ СТРАДАЛИХ Саборност и јединство народ и клир УПЦ потврдили су и на литијама 27. јула, организованим поводом 1033. године од крштења Русије. Преко 300.000 верника из целе Украјине дошло је тим поводом у престоницу. На свечаностима, заједно с верницима УПЦ, били су и представници делегација Српске православне цркве, Антиохијске патријаршије и Православне цркве чешких земаља и Словачке, као и ходочасници из Црне Горе и Грузије.
Расколници су одустајање од своје литије правдали поштовањем епидемиолошких мера, а заправо свесни минорног броја верника с којим, проценили су, није добро суочити Вартоломеја, чији је најављени долазак постао друштвени догађај број један.
„Милиони верника УПЦ противе се доласку поглавара Цариградске цркве у Украјину. Зашто? Зато што су наши верници већ научени горким искуством и знају да ће ова посета донети страдања милионима православних Украјинаца“, упозорио је епископ Виктор (Коцаба), начелника Представништва УПЦ при европским међународним организацијама.
Епископ је упозорио да ће се после доласка цариградског патријарха променити политички вектор и да ће се земља вратити на правац којим је ишла претходна власт земље до 2019. године. То значи, каже, да се број запоседања храмова може битно повећати, дакле, порашће и ниво насиља према УПЦ, јер патријарх Вартоломеј мора знати да ће његов долазак у Украјину националистичке радикалне снаге схватити као позив на деловање.
„Иако говори о љубави према Украјинцима, требало би да се уздржи од планиране посете. С друге стране, поглавар Цариградске патријаршије, као први међу једнаким по части епископима Васељенске православне цркве, могао би јавно да осуди дела насиља против УПЦ и да позове своју духовну децу из ’ПЦУ’ да прекину порочну праксу запоседања храмова и батинања верника УПЦ. Могао би да заустави наменске бујице увреда, клевете и злобе усмерене против наше цркве. Међутим, он то ниједном није учинио.“

БОЧНИ УЛАЗ Упркос упозорењима и молбама, патријарх Вартоломеј је допутовао у Украјину 20. августа. Безуспешни су били покушаји верника да му се обрате и кажу какве су последице одлуке о додели томоса. Верници који су испред Врховне раде организовали молитвени скуп за превазилажење раскола, у нади да ће видети Вартоломеја, били су разочарани сазнањем да је он сусрет избегао тако што је ушао на бочни улаз зграде. Тиме је, верују, послао поруку шта мисли о црквеном украјинском питању. Нико од присутних тамо, као ни јерархије УПЦ не оспоравају право Цариграду да додели некој структуру аутокефалије, али упозоравају да то подразумева процедуру, јер у Православној цркви нема једног над свима, већ је Православна црква једна, света, саборна и апостолска црква, у којој се питања круцијално значајна за Цркву решавају на Саборима, а не усвајањем једностраних решења. Током боравка у Кијеву високи гост из Истанбула није обилазио украјинске светиње. Уместо тога учествовао је у разговорима с државним званичницима, гледао војну параду, слушао излагаче на Кримској платформи. Преостало време посветио је састанцима с представницима осталих верских организација у Украјини од којих је најупечатљивији био онај с лидерима украјинских унијата. Континуитет идеје зачете пре пет векова.

ПРЕ ЦЕТИЊА ГУМЕ СУ ГОРЕЛЕ И НА МАЈДАНУ Како год, ова посета Кијеву није залечила него продубила ране раскола. Једном направљен преседан и гажење вишевековног канонског поретка Православне цркве отвара простор за нове преседане. Украјинска православна црква биће огледни пример и показатељ како ће се решавати слични неспоразуми у осталим државама и канонским јурисдикцијама других помесних православних цркава. Први ехо је виђен у Црној Гори приликом интронизације новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Иако ће многи рећи да је далеко поређење, подсетићу да су на кијевском мајдану гореле гуме на импровизованим барикадама, баш као и на прилазима Цетињском манастиру на дан устоличења митрополита. Варнице запаљене у Кијеву, родном месту православне Русије, лако могу захватити све крајеве православне екумене. Удар на Православну цркву и њене традиционалне духовне и моралне вредности већ се десио и, како је то рекао министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров, оне су такође на мети напада неолибералне елите у низу западних држава. Нама остаје да се уздамо у речи Христове „сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт. 16, 18) и присетимо речи Светог Александра Невског: „Не в силе Бог, а в правде.“

ГЛАС КОЈИ ЈЕ ОДЈЕКНУО ПРАВОСЛАВНОМ ВАСЕЉЕНОМ

Отварање украјинског црквеног питања многе помесне православне цркве помно су пратиле с безбедне дистанце. Прва се огласила, у марту 2019. године, Српска православна црква, поруком да познаје и признаје канонску Украјинску православну цркву с Његовим блаженством митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем на челу, и да не признаје украјинске расколнике нити њихов „уједињујући“ сабор. Саопштење које је одјекнуло читавом православном васељеном. Иако је у свом обраћању Синод СПЦ изразио жаљење „због разбијеног јединства свете Православне католичанске цркве“, те замолила поново патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних цркава Божјих, Српска црква је окарактерисана као промосковска, односно антицариградска. Своје мишљење о томе изнео је епископ бачки Иринеј на страницама „Печата“: „У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска православна црква заступа (…) начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске патријаршије, која је 1219. године дала аутокефални статус нашој цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне цркве и доводе у питање кредибилитет православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *