НАТО НИЈЕ ПРАВИ ЕТАЛОН

Престројавање и развој наше војске

Откуд идеја да одбрамбени систем прекројимо по уг леду на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, по пут руске, кинеске, израелске, бразилске… Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји?

Званичници НАТО-а, а нарочито припадници америчке администрације, у разговорима са нашим државним функционерима и посредством медија, с времена на време, упућују поруке какао би радо видели Србију у западној војној алијанси. Кроз одвијање програма Партнерство за мир, путем заједничких командно-штабних игара и извођењем здружених вежби на терену, Војска Србије стиче одређена сазнања о савременим војним операцијама и начинима за превладавање кризних ситуација, изазова и претњи.
После успостављања односа који су били прекинути бруталном агресијом НАТО-а на Србију (СРЈ), под снажним утицајем тадашњег државног врха који је био досовске формације, Војска Југославије је отпочела реформе за чији узор су били узети организацијско-формацијска структура, обука и војна доктрина западне алијансе. Генерали ВЈ нису могли да диктат државног врха а значајније помакну, па су у потпуности примењивали оно што је посредством послушних политичара стизало из западног војног савеза. Да би се престројавање брже одвијало, усред Министарства одбране СРЈ формирана је канцеларија НАТО-а, у којој је столовао генерал са Запада (читај из Велике Британије). Један од њих (Џон Мур Бик) захтевао је да га интервјуише наш недељник ,,Војска“. Тада је између осталог рекао да званичници СРЈ тумаче одвише поједностављено реформу војске и да се претерује у доследној примени стандарда НАТО-а. Колико се далеко ишло у ,,разголићавању“ наше војске, то јест до које мере се осилио НАТО, може се илустровати покушајем да генерал западног војног савеза присуствује годишњој анализи борбене готовости наше војске. Припремајући се да дозна тајне наше војске генерал НАТО-а, коме је био обезбеђен несметани улазак у војне објекте СРЈ, сместио се на почасно место сале на Топчидеру, где је требало да почне анализа. Тадашњи начелник Генералштаба ВЈ обавестио је о томе председника државе, захтевајући да се ускрати присуство генерала НАТО-а. Када је то одобрио председник, генерал НАТО-а замољен је да напусти салу, јер је реч, како му је казано, о чисто интерном скупу. Овај је уз речи погрде, исказујући бес, изашао са годишње анализе борбене готовости.

[restrict]

Урушавање војске

Систем одбране у Србији тих година у много чему је урушен. Укинуте су многе јединице. Више стотина тенкова и велике количине другог наоружања, међу којима и артиљеријска оруђа, амфибијска возила, пушке и још много тога, претопљено је у смедеревској железари, која је тада била у власништву Американаца.
Авијација је била на путу гашења јер су истицали ресурси већини ваздухоплова. На реферисању на Батајничком аеродрому приликом пријема дужности једног од министара одбране СРЈ, изнети су прецизни подаци о томе када ће којој врсти авијације истећи ресурси, те да ћемо, ако се ништа не предузме, за три до четири године бити принуђени да безбедност ваздушног простора препустимо некој другој земљи, јер нећемо располагати ваздухопловима за интервенције када, на пример, неко отме авион. Тадашњи заменик начелника Генералштаба за РВ и ПВО изнео је и податак да је једина светла тачка развој домаћег школског авиона ,,Ласта“ који је у завршној фази и да треба обезбедити потребна средства јер је у свету велика потражња за том врстом авиона, па нам се смеши добра извозна шанса. Реаговао је министров помоћник за људске ресурсе, супротстављајући се издвајању новца за школски авион, мада то није његов ресор.
Уследио је масовни отпуст цивилних лица (2005. године) запослених у систему одбране. По захтеву министра финансија (Млађана Динкића) за два дана отпуштено је више од 5.000 цивила. Наиме, после кашњења плате за припаднике ВЈ од неколико дана, Динкић је министру одбране поручио да плате неће бити све док се не отпусти тих више од 5.000 људи. Због тога је одлучивање о томе коме ускратити посао трајало веома кратко: дан-два. Било је много пропуста. Тако је у Војнотехничком институту отпуштено више десетина врсних инжењера који су радили на важним пројектима. Без посла је остао и наш једини стручњак за амфибијска возила. Можда се рачунало на инострану памет.
А онда, крајем 2005. године, преузето је масовно пензионисање пуковника. Разлог је био тај што су у буџету постојала средства за отпремнине, па их је требало потрошити. Колико је деценијама улагано пара у те официре нико није обраћао пажњу. Та масовна ,,сеча“ пуковника, потом и генерала, обезглавила је војску, па је на чело Генералштаба дошао генерал који је имао искуство само командира вода, што се, вероватно, није догодило ни у једној војсци света.
Учињени су реформски захвати, у чијем средишту је било прилагођавање стандардима НАТО-а и ,,захтевима савременог времена“”.
Мимо званичне политике о неутралности земље, одвијао се процес приближавања Алијанси, копирањем решења устаљеним у том политичко-војном савезу. Некритички усвојене норме, с времена на време, штедро је демантовала пракса. Поборници ,,брзих и темељних промена“ лансирали су тезу да су у савременом свету једино стандарди НАТО издржали пробу времена. Тако је пронатовска организацијско-формацијска структура Војске Србије (ВС) била алфа и омега у свакодневном делању тог најважнијег и најснажнијег подсистема одбране земље.
Када је струка указивала да нека решења која у нашим условима нису применљива, или да неће донети бољитак, владајући естаблишмент, надређен систему одбране, самоуверено и бахато, захтевао је беспоговорну реализацију утврђених одлука.
Догађало се и те како да се ,,нереформски настројени официри“ опиру замислима министара, што су на чело одбрамбеног ешелона стали после једног или два завршена курса НАТО-а. Официри који су се понашали у складу са правилима професије, то јест они што су били непослушни, експресно су отправљани у пензију, чак и онда када за окончање радног века нису били испуњени законски услови. Под легендом неопходних реформских захвата, после 2000. године, у ВС је , по свему судећи, обављена највећа чистка кадрова у досадашњој историји наше оружане силе.

Бољи од НАТО-а

Део пензионисаног кадра тужбама је штитио достојанство покушавајући да се одбрани од бахатости несавесних државних функционера тадашње досовске власти. Судови су, након маратонских процеса, пресуђивали у корист неоправдано смењених официра и наложили да се, примера ради, више њих врати у службу. Међутим, државно-војни врх из претходне гарнитуре власти игнорантски и тријумфално се оглушивао о судске пресуде.
Организацијско-формацијска структура ВС један је од примера слепог копирања решења западног војног савеза.
Један пуковник македонске војске је потписнику овога текста испричао да је, након осамостаљивања БЈР Македоније, у Скопље стигао један од највећих експерата НАТО-а за израду организацијско-формацијске структуре јединица. Његов задатак је био да за војску нашег јужног суседа сачини нове личне и материјалне формације. Пре него што је кренуо на обиман посао, замолио је домаћине да му донесу књиге формација, како би стекао увид у тадашњу организацијско-формацијску структуру те војске. Македонски официри су га одвраћали од намере, наводећи да су важећа решења копије свега онога што је примењивала ЈНА и да у тим књигама, заправо, и нема бог зна шта да се види. Гост је био упоран у науму, а када су му донели књиге формације, пажљиво је разгледао странице оригиналних књига које су носиле ознаку ,,Државна тајна – строго поверљиво”. Дуго је загледао, радознало листао странице, разрогачених очију упијао та југословенска решења… А онда је устао и рекао ,,Господо, па ово је боље од онога што има НАТО ”.
То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТО-а, претходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО). Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а, учествовати у освајачким походима, као подршка снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез? Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ прераслом у агресивно-освајачку војну машинерију, намењена улога пешадије? Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске… Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји?
Да је НАТО одиста најбоље постројена војна формација на свету, да располаже најнапреднијим моделима оружане и свих других видова борбе, да има најсавременије наоружање, ратови у Вијетнаму, Ираку и Авганистану не би толико дуго трајали.
НАТО није закон! У том савезу много је шупљина, недоречености, непрактичних решења, па и промашаја.
Последњих година се доста ради на доградњи нашег система одбране. Од батаљона Специјалне бригаде поново су формиране 63. падобранска и 72. специјална бригада. Пандемија корона вируса показала је да није било оправдано укидати бригаду АБХО (атомско-биолошка и хемијска одбрана), па ће се, вероватно, поново реактивирати. Поплаве што су нас задесиле 2017. године указале су да је учињена и грешка у организацији рода инжињерије (недостатак амфибијских возила, моторних чамаца, снага и машинерије за отклањање последица воденог таласа).

Профит

Приликом стварања нове организацијско-формацијске структуре наше војске, спроведене у време ДОС-а, поједине јединице су захтевале да им остане дотадашњи назив, позивајући се на позитивне традиције. Државни врх је био против тога, тако да су те јединице добиле нове бројчане ознаке. Тек у последње две-три године некима од њих су враћене ознаке (63. падобранска и 72. специјална бригада).
С тим у вези се намеће и питање да ли је 101. ваздушно-десантна бригада америчке војске икада мењала назив, а учествовала је у многим биткама освајачког карактера. Није! Американци воде рачуна о традицијама своје војске, а нама је то, доскора, по диктату велике силе било маргинално“.
Показало се и то да нам недостају претопљени тенкови (и оклопни транспортери) од којих је америчка компанија „Ју Ес стил“ направила позамашан капитал. Слично се догодило и у Словачкој и Чешкој. Тамо је та америчка компанија претопила више од 3.000 тенкова. Када је посао завршен, као што су урадили у Смедереву, вратили су држави тамошњу железару. Дакле, свуда примењују исту тактику.
Недавна донација Руске Федерације од 30 тенкова и 30 оклопних возила значајније је допринела снажењу Војске Србије.
После 2000. године извођене су вежбе углавном са војним снагама НАТО-а. Оружане формације Руске Федерације по правилу су биле у другом плану. Последњих година значајно је повећана сарадња са руском и другим војскама које не припадају НАТО-у.
Покушаји да се Војска Србије усмери ка НАТО-у не наилази на плодно тле. Када би се тим поводом организовао референдум у Србији, најмање две трећине становништва, а то су до сада показале многобројне сондаже јавног мњења, било би против прикључења НАТО-у. Тај савез је без правне и моралне основе бомбардовао Југославију 1999. године, што је произвело велике жртве и огромна разарања. НАТО је пружио пипке и укаљао образ и приликом сукоба на просторима Југославије, сврставајући се стално на стране против Срба. У улози ,,светског полицајца“, мимо одлука Савета безбедности УН, Алијанса често користи своје савезнике који гину ради остварења америчких, а не светских, интереса.
Пут Србије у будућност, посебно њен развој, не мора да се веже за припадност НАТО-у, већ за стално снажење и убрзани развој привреде, што показују примери безбедносно неутралних земаља. Војска Србије треба да буде конципирана, димензионисана, наоружана и опремљена тако да може да брани и одбрани свој народ.

[/restrict]