Народ је изнедрио Mао Цедунга

КИНА, ТРАДИЦИЈА И САВРЕМЕНОСТ

У Дугом маршу је изнова настала Кина, али он је изнова створио и КП Кине и њено руководство, прекаливши га у ватри сталних битака. Дуги марш је обезбедио њену победу, чинећи је и логичном и неминовном. „Нити један други догађај 20. столећа није тако коренито утицао на будућност света“, сматра, с правом, Салисбури

Мало је догађаја у историји који се по свом значају могу поредити са Дугим маршем (1934) Комунистичке партије Кине. То је, најпре, велики симбол кинеске револуције; догађај у коме jе рођена модерна Кина. То је, међутим, како примећује амерички новинар Харисон Салисбури, у књизи Дуги марш, „догађај који је најмање симболичан“: „Била је то велика људска драма која је ставила на искушење вољу, храброст и снагу мушкараца и жена кинеске Црвене армије“. Због тога га је тешко поредити с другим симболима револуције. Рецимо, са долином Вали Форџ, који симболизира страдање америчких родољуба, из којег су „Џорџ Вашингтон и његови људи кренули у коначну победу“. Или са падом Бастиље, у којој је било свега седморо затвореника, па чак и са јуришем на Зимски дворац у Петрограду. Јер, „то није био марш у обичном смислу речи. Није то био ни војни поход, ни победа“. Био је то, у ствари, „тријумф људског преживљавања, бесконачно повлачење и склањање од канџи Чанг Кајшека, битка која је увек изнова била на рубу катастрофалног пораза“.
Ова епска битка водила се без правог плана. Није планирана ни од Маоа, који је био искључен из догађаја који су јој непосредно претходили. Прелазак Црвене армије преко плитке реке Јуду у јужној Кини, 16. октобра 1934, довео је до Маовог проглашења Народне Кине на тргу Тјенанмен, у Пекингу, 1. октобра 1949. Био је то, такође, и „тријумф комунизма“, додаје амерички новинар, поклоник кинеске комунистичке револуције, „у земљи коју настањује једна четвртина становништва света“.

[restrict]

Кинеску револуцију изнели су сељаци

Кинеску комунистичку револуцију, супротно предвиђањима Маркса и правоверних марксиста, изнели су сељаци. (У Русији је био прокламован „радничко-сељачки савез“.) Класа сељака била је највише погођена колонизацијом Кине и ужасним осиромашењем које ју је пратило. Супротставили су му се трезвени, несебични и пожртвовани људи – већином сељаци, способни да све своје напоре ставе у службу једне идеје: „Због специфичних околности, кинески комунизам испољава се првенствено као сељачки, милитантни и патриотски“, наводи Жак Жерне, угледни западни синолог. Тако је било барем у време Мао Цедунга, у време „маоистичке Кине“.
То је био и коначни успех револуције, на који се чекало стотинак година. КП Кине основало је 1927. тринаесторо људи, један међу њима био је Мао Цедунг. Дуги марш је показао излаз из хаоса какав није виђен „од времена Зараћених држава, четири стотине године пре Христа“. Ка томе су је водиле вође револуције, њихов непогрешиви револуционарни инстинкт.
Од самог почетка, револуција у Кини има одлучно антиимперијалистички карактер. Чињеница да су њене вође пореклом са села предодредила је њихов ментални склоп: они су били склонији интуитивном схватању, не апстрактном теоретисању, односа који су повезивали страни капитал и домаћу буржоазију, давећи руралну Кину двоструким стиском свеопштег осиромашења. Резултат је било отварање великих лука иностраном утицају и невиђено колонијално поробљавање, испод свих граница људског достојанства. Неретко, чак и испод границе голог преживљавања. Кинеска револуција представљала је одлучујућу прекретницу у „веку понижења“. Кина се на тај начин уздигла или вратила у ред најзначајнијих светских сила.
Шта је било пресудно у тој победи? Без икакве дилеме, људски фактор. Мао Цедунг објашњава „кинески стил“ непоколебљиве, истрајне борбе: „Морамо континуирано развијати свој стил борбе: имати храбрости у борби, не бојати се непријатеља или страха од умора; борба се наставља, морамо истрајати у борби, да јој се вратимо након краћих временских размака.“
За победу није био пресудан никакав материјалистички детерминизам, већ идеализам у коме су „хиљаде и хиљаде мученика херојски жртвовале своје животе за народ“.

Село против града

Маова мисао полази од чињенице да је „човек почетак свега“. Човек је супериорнији од материје; жива бића су супериорнија од једном записаних идеја. „То је волунтаристички идеализам“, примећује Клаудио Мути, „који искључује сваку врсту секуларног или марксистичког детерминизма. Маоизам поставља човека на његово право место: човек је субјекат историје, а не пуки објекат њеног унапред одређеног краја“.
Циљ културне револуције заправо је „револуција људске мисли“. Овај циљ је у потпуности остварен, бришући све остатке колонијалне свести. Пошто је човек средиште свега, па и економије, „није довољно трансформисати ову последњу стварност, потребно је трансформисати човека“. „Ова земља иде право у пропаст због недостатка људи, а не програма“, тврдио је Мао. „Не смемо стварати програме, већ новог човека, нове људе.“
Лин Биао је описао кинеску револуционарну тактику: „Рат отпора против Јапана у основи је био сељачки револуционарни рат који је водила наша Партија… Ослањајући се на сељаке, стварали смо базе за подршку на селу, користећи село да окружимо градове и коначно да их заузмемо: то је победнички пут којим је прошла кинеска револуција“.
Лин Биао даље развија ову идеју: „Гледајући на свет у целини, Северна Америка и Западна Европа могу се назвати ‘градовима света`, а Азија, Африка и Латинска Америка његовим `руралним подручјима`. После Другог светског рата, из различитих разлога, пролетерски револуционарни покрет у капиталистичким земљама Северне Америке и Западне Европе привремено је успорен, док се народни револуционарни покрет у Азији, Африци и Латинској Америци развијао пуном снагом. Дакле, онда и светска револуција у наше време, у извесном смислу, представља ситуацију у којој су градови опкољени селима.“
То је занимљива концепција, коју можемо срести и код појединих мислилаца (условно) са деснице. Овде се „рурална култура“ супротставља буржоазији, схваћеној као носилац цивилизације „нових номада“ и као упориште „неплодног човека“. Сељаштво је „увек живи извор крви који чини универзалну историју градова“ (Освалд Шпенглер: Сумрак Запада). Овде се поново срећемо са идејом „опозиције између друштва заснованог на верности земљи предака које се суочава са космополитском цивилизацијом…“ О томе пише Ђорђо Фреда: „Да ли је могуће порећи да формула Лина Биаоа – или, боље речено, слоган артикулисан у борби `села против града`, сугерише исту тезу коју је бранио Шпенглер“?

Расистички концепт својствен је Западу

То је најзад, у одређеном смислу, случај и са Октобарском револуцијом или револуцијом у Југославији, које изводи „савез радника и сељака“. Спровођење револуције у конкретним условима увек је захтевало одступање од Марксових изворних поставки – или њихово прилагођавање – према којима је носилац револуције искључиво градски пролетаријат. Револуција је, према Марксу, требало да најпре победи на Западу; победила је, супротно очекивањима, на Истоку, у најзаосталијим, аграрним земљама, у „руралним подручјима“, тамо где су је водили идеалисти (бољшевици, југословенски партизани, кубански герилци…).
У овом је могуће препознати увиђање реалности, давање предности пракси а не теорији, будући да је социјализам побеђивао у земљама у којима је пролетаријат био тек у повојима или није постојао, бар не у Марксовом смислу, као свесна и изграђена класа. КП Кине је кроз борбу изградила „новог човека“, који ће потом извести ослободилачки рат и револуцију. Зато је ова борба била толико дуготрајна. За кинеске комунисте, реч је о прилагођавању изворних марксистичких погледа специфично кинеској реалности. Ова идеја никад није престајала да ужасава буржоазију: „Могуће је да је ово нови облик расизма… који још није заживео у осталим азијским народима“. Или како, без сумње погрешно, закључује Ламберти Сорентино: „Кина гради нови зид, много виши и неосвојивији од претходног: он се састоји у одвајању Кинеза од свих странаца око себе, у њиховом изоловању. Нико не може да се спријатељи са Кинезима, без обзира да ли су Европљани, Африканци или Азијци“.
Идеја је дубоко погрешна, јер ће се и на своју стоту годишњицу КП Кине позивати на солидарност међу народима и нудити међународну сарадњу. Геополитика Кине заснива се на два, на први поглед супротстављена (у ствари, комплементарна) принципа: на „Зиду“ и на „Путу (свиле)“. Другим речима: не „нико“, већ „сви“ могу да се „спријатеље с Кинезима“. Поновно „рођење кинеске нације“ и њено обнављање не схвата се са етничког становишта које узима у обзир само већинску етничку групу (Хан), већ има за циљ да окупи и поведе сав кинески народ, „припаднике свих етничких група“ (Ђинпинг, 2014), ка остварењу заједничких циљева. КП Кине није се одрекла овог изворно марксистичког интернационализма.
Што је још важније, она га доследно спороводи у пракси, реализујући пројекат „Појас и пут“, „први озбиљан мегапројекат 21. века“, отворен за све народе, Истока и Запада, а посебно за земље „Глобалног Југа“, којима нуди равноправну позицију. Расизам, било које врсте, никад није био кинеска идеја, још мање идеја КП Кине. Расистички концепт својствен је Западу, где се појавио заједно са колонијализмом и империјализмом – КП Кине је створена и израсла на супротстављању колонијализму и у борби с њим. Заправо, он није својствен ниједној великој, аутентичној цивилизацији Истока ни Запада, па чак ни Европи средњег века, која не познаје модерни концепт расе. Расизам се јавља релативно касно, у епохи империјализма, на Западу Европе и посебно у Северној Америци, где и данас дубоко прожима америчко друштво.

Срп, чекић и – пушка

Ако је идеја револуције која долази са села, идеја антагонизма села и града, или „револуције села против града“, толико ужасавала буржоазију, постоји један елемент кинеског традиционалног комунизма (маоизма) који то чини у још већој мери. То је Маова „глорификација рата“. Он подсећа на уметничке провокације типа Маринетијевог „Футуристичког манифеста“. Али, само подсећа: „Међу симболима револуционарне Црвене гарде, поред српа и чекића, налази се нови и богохулни елемент, који није део марксизма: пушка. Пушке о Мао Цедунгу говоре много више него било која егзегеза његових списа. Карл Маркс је желео мир, Мао Цедунг жели рат; Карл Маркс је проповедао мир као крајњи исход класне борбе, Мао Цедунг проглашава да ће народни рат бити вечан… “ Овај став је дискутабилан. Маркс је написао многе странице које представљају праве оде револуцији и – рату.
Увек је ово потребно изнова наглашавати: Мао (као вођа револуције) жели мир, али империјалисти желе рат. Рат је зато, за његове следбенике, „начин на који народи напредују кроз историју“. „Велики револуционарни ратови се супротстављају свим контрареволуционарним ратовима, дајући тако овом рату карактер борбе за вечни мир“, тврди Мао у есеју из 1938, под насловом Дуготрајни рат. Овај став чини основу за готово „спартанску етику маоистичке Кине“ (К. Мути). Реч је о односу комплементарности и контрадикција, својственој подједнако и марксистичкој и кинеској традиционалној мисли. „Мао признаје, заједно са Марксом, да је контрадикција универзални покретач читавог развоја.“ Револуционарни хероизам посебно се обрађује у поглављу Мале црвене књиге: „Војска увек напредује одлучна да победи и никада не жели да се потчини непријатељу. Чак и када се суочи са лошим условима, она ће наставити да се бори до последњег човека“. Зато, „устанимо и кренимо овом црвеном стазом натопљеном крвљу!“. Време је за хероизам, тема коју Мао развија на изузетан начин, „супротстављајући се пацифизму ратничким схватањем живота заснованим на духовности, вредностима и етици које су за њега карактеристичне“. „Ова концепција“, осим тога, „не даје простор постојању индивидуализма, већ проповеда безличну активност која, без икаквог субјективитета, даје значај херојској жртви која је по дефиницији деиндивидуализовани облик анонимности“ (К. Мути).
Исти став, много година касније, понавља Си Ђинпинг, када каже: онај ко жели да уништи Кину, удариће „главом у наш велики челични зид који чини 1,4 милијарде Кинеза“. Кина, изграђена волунтаризмом КП Кине, жели мир, али ако савремени империјалисти желе рат… То још није милитаризам, на чију је опасност Мао веома јасно упозоравао: „Партија шаље пушку, и ми никада нећемо дозволити да пиштољ пошаље Партију“. Ратна компонента постоји у сфери средстава, а не циљева. Ратнички принцип представља пут уништења и стога он не може бити доминантан: „У новом маоистичком поретку ратнички принцип је подређен политичком принципу, баш као што су у Платоновој држави вољни елемент и каста ратника подређени интелектуалном елементу и елити коју чине мудраци и иницирани“. То је, у Кини, Комунистичка партија.

Соларни лик Мао Цедунга

Ова концепција подсећа на Платонову државу, којом владају „филозофи“ (Партија), а бране је „чувари“ – кинеска револуционарна и народноослободилачка Црвена армија. И једни и други служе вишем циљу: они обезбеђују свеопшти просперитет. И сви ће се, у случају потребе, подићи у њену одбрану.
Заиста, бројне су аналогије између маоизма, из којег се рађа савремено кинеско друштво, са друштвима које можемо назвати традиционалним и „нормалним“ друштвима, што оправдава закључак да је Маов покрет, покрет КП Кине, заправо „повратак норми“. Комунистичко друштво (Кине) је, помало парадоксално, повратак у нормалност. Ако из угла модерног западњака ово, напротив, изгледа као „аномалија“ и као „одступање од норме“, то је зато што је модерни Запад у међувремену постао „абнормалан“, што се и сам удаљио, и не престаје да се удаљава од „норме“.
Непорециве су, на пример, везе „соларног лика Маоа“, познате из кинеских револуционарних песама, са кинеском традиционалном концепцијом цара и владања, што допушта идеју да је „маоизам савремена инкарнација велике кинеске царске традиције“ (К. Мути).
На челу Партије, инкарнирајући њен дух, стоји вођа. „Глава револуције“ се поистовећује са Сунцем. Речено је у Кини, у доба „културне револуције: „Раст свих ствари зависи од Сунца, а револуција од Маове мисли“. „Мао је наставио да користи симболику (кинеских) царева, која се и даље чује у песмама кинеске револуције“, примећује Мути.
„Мисао Мао Цедунга је попут Сунца које сија са Истока“, каже се у једној револуционарној песми. И даље: „Исток је црвен, Сунце излази, / Кина је изнедрила Мао Цедунга. / Комунистичка партија је попут сунца / Чини да све што осветљава засија“. И такође: „Да бисмо направили револуцију, потребан нам је Мао.“
Ова симболика, израђена у револуционарним песмама, има јасан соларни карактер: „Потребан нам је Велики кормилар да плови отвореним морем. / Поштујемо и волимо председника Маоа, нашег васпитача, нашег водича. / То је Сунце у нашем срцу, црвено Сунце у срцу револуционарног народа.“ Коначно: „Зраци златне планине Пекинг осветљавају планету. / Ово златно сунце је председник Мао“.
Мао Цедунг је, уосталом, и сам био песник, „попут древних царева Хана, Леанга, Танга и Веиа“ (и попут Стаљина), с којим је био упознат и које је имитирао, изводећи песничке вежбе по традиционалним формулама, што је његову поетику обдарило елеганцијом, снагом и аристократским духом“.
Уметност Маове епохе је, осим тога, „народна уметност“: „Наша уметност и наша књижевност,“ каже Мао, „било да су вишег или нижег нивоа, служе великим народним масама и, пре свега, радницима, сељацима и војницима; створени су за њих и њима се користе“. Слична концепција уметности постајала је и у Стаљиновом Совјетском Савезу, у виду данас озлоглашеног соцреализма, у коме је уметност имала претежно педагошку сврху. Ова „истина коју нам даје уметност“ веома је слична Платоновој политичкој концепцији. „`Платонски тоталитаризам` … произлази из свести да је стара владајућа класа мртва и да нова још није рођена. Гледајући на ствари из ове перспективе, `платонски тоталитаризам` се у многим тачкама историјски поклапа са модерним тоталитаризмом, будући да овај последњи настоји да замени старе политичке елите, рођене из либералних револуција“ (Адријано Ромуалди).
Упитан за узроке пропасти Совјетског Савеза, Си Ђинпинг је одговорио да је битан разлог према његовом мишљењу оцрњивање и демонизација улоге Стаљина. Хрушчовљев „тајни реферат“ (О култу личности и његовим последицама) минирао је херојско раздобље у историји Совјетског Савеза и омогућио његов каснији пад. То је један од разлога због којег се КП Кине никада неће одрећи Маоа.

Традиција и марксизам

Какве везе има модерна Кина са Кином Мао Цедунга, са првим и херојским раздобљем кинеске револуције?
Савремена Кина је изникла на његовом темељу – на темељу волунтаристичког идеализма Маове епохе, који је ревитализовао и подмладио Кину. Мисао Си Ђинпинга сe наставља на древне изворе кинеске мисли, коју посматра у контексту марксизма, прилагођеног кинеској стварности: „Тренутно, марксизам прилагођен кинеској стварности тежи да послужи као мотор за обнову културне традиције ове земље, посматрајући је критичким очима, али је искориштавајући у своју корист“, сматра Родриго Куето Гарсија. „Циљ ове доктрине… је камен-темељац за ефикасно остварење `социјализма са кинеским карактеристикама`.“
Дана 24. октобра 2017. усаглашено је усвајање „Сијеве мисли“ као дела Устава КП Кине. Ова политичка доктрина има већи значај од доприноса лидера попут Ђијанг Цемина или Ху Ђинтаоа, и фактички га изједначава по важности са Маовим теоријским корпусом.
Генерално, мисао Си Ђинпинга „нуди посебан начин на који се избегава имитација западних политичких модела (либерализам) и ревидира традиција са прагматичног и модерног становишта. Посебна традиција кинеске марксистичке мисли овде се појављује као филтер који просијава те струје како би произвео обнављање мисли“.
Другим речима, Сијева мисао је резултат, на пољу политичког дискурса, синтезе између традиционалне политичке мисли (засноване на конфуцијанском језику) и модерности (марксизам). У марксизму не треба видети догматску, него, напротив, стваралачку мисао: „Изградња социјалистичке државе није једноставно превођење теорије у поље праксе, већ је подложна бројним објективним условима, што резултира тиме да је свака социјалистичка држава посебан и непоновљив облик историјског развоја.“ Идеали и убеђења комуниста остају „кључ њихове вере“, каже Си Ђинпинг. „Без идеала, или са слабим идеалима и убеђењима, недостајало би им језгро и патили би од недостатка карактера.“
На спољном плану, ствари су још јасније: према речима Ђинпинга, „Кина се уздигла. Никада више неће толерисати злостављање од стране било које нације, нити ће кренути стопама велесила, које траже хегемонију након што ојачају. Наша земља иде путем мирног развоја.“
На међународном плану, свет се посматра као „заједница, са заједничком судбином“, у којој свака цивилизација „својим светлима и сенкама доприноси заједничком делу“. С друге стране, иако није изложена на очигледан начин, ова геополитичка линија има много сличности са оном коју су већ зацртали вође попут Стаљина, фокусирана на одржавање достигнућа револуције по сваку цену, како би био избегнут директни сукоб, са циљем изградње социјализма у једној земљи“. Циљ је, међутим, јасно постављен: „Став Партије је да ће између 2020. и 2035. године бити завршен процес изградње `скромно добростојећег друштва`, а између 2035. и 2050. (са стогодишњицом доласка КП Кине на власт) странка ће повећати свој утицај, постављајући Кину на место кључне силе на међународној сцени.“

[/restrict]