Мистика вина и уметничко платно

Јасна Опавски, Игра грожђаних перли, 2021, уље на платну, 100 x 140 цм

Поводом 7. фестивала шумадијских вина

Наизглед лака, летња тема, привукла је двадесет осам сликара, скулптора и покојег примењеног уметника, у распону од оних апстрактне оријентације до реалиста и фантаста. Вино је надахнуће и полазиште и српским уметницима, па је седма по реду изложба „Уметност & вино“, одржана у августу у Виноградаревој кући на Опленцу у Тополи а потом, у септембру, у Атељеу ДеспотАрт у Београду, била кључни ликовни догађај за групно окупљање уметника

Вино, можда најоригиналнији производ Медитерана, познато још у старом Египту, неупоредиво надилази своје хранљиво-уживалачке и задобија културне и култне вредности. Тај посебни сок миленијумима је привлачан, о њему се машта, пева, постоји мистика вина, као што је последњи европски мудрац Бела Хамваш написао „Филозофију вина“. Од уносног посла, преко чулне, хедонистичке димензије, о вину се може размишљати из угла поезије, књижевности и теологије учешћа у хришћанском култу, не само у литургијском чину. У вину се исказује једна од Христових тајни, његова чуда и есхатологија Последње или Тајне вечере. Неко се упитао зашто су сви прави песници пијанци а један од принчева поезије написао је чувени есеј „О вину и хашишу“. Шарл Бодлер је тако упорно тражио, како сам каже, „тајанственог бога скривеног у лозиним соковима“ („Како су огромне те винске чаролије, обасјане унутарњим сунцем!“). У својој винској мистици ишао је дотле да је записао: „Понекад ми се чини да чујем вино како говори.“ Он се, као и неки други песници и сликари, с вином спуштао најниже и пео у небеске висине. Вино лечи боеме од „измета великих градова“, каже Бодлер, помаже да се доживе и прегледају „архиве разврата, хаос отпадака“. Од његовог чаробног утицаја су се лечили и такви велики људи какви су Леонид Шејка и Лазар Трифуновић. „Кад би вино ишчезло из људске производње, мислим да би се у здрављу и интелекту планете створила празнина, пустош, непотпуност једна много страшнија од свих изгреда и заблуђивања за која се вино оптужује“, вели овај француски геније, првосвештеник бога Бахуса, додавши кључно: „Дајте вина“. Тај за винофиле најзначајнији есеј настао је уз крајњу прецизност и надахнуће, као речи хвале и увод у анализу дејства хашиша о коме Бодлер има лоше мишљење („Приказаћу зле последице хашиша“). Вино и крв су две најживље материје (Гете каже: „Крв је сасвим особити сок“), одатле њихова повезаност за коју су знали Христос, езотерици и уметници. Вино се креће од страсти ка сазнању.

Милан Милетић, Са ликом Исуса Христа, 2020, уље на платну, 40 x 35 цм

Оно је вековима било и у жижи интересовања сликарства, стварајући митологију подесну за ремек-дела, од античких мозаика, преко Каравађове апотеозе грожђа на вероватно најбољој мртвој природи икада насликаној, као и његових приказа фигура повезаних с вином, до безбројних мртвих природа с темом грожђа, кристалних и стаклених винских чаша и бокала с усутим вином. Тако је вино полазиште и српским уметницима, па је седма по реду изложба „Уметност & вино“, одржана у августу у Виноградаревој кући на Опленцу у Тополи а потом у Атељеу ДеспотАрт у Београду у септембру, опет била кључни ликовни догађај за групно окупљање уметника. Наизглед лака, летња тема, привукла је двадесет осам сликара, скулптора и покојег примењеног уметника, у распону од оних апстрактне оријентације до реалиста и фантаста. Међу њима су и професори ликовних академија и поједини од најбољих српских сликара и скулптора. Изложба се одржава поводом 7. фестивала шумадијских вина; приватно винарство је процветало у Србији, помогнуто је и од државе, као и гајење ретких врста оваца и свиња, што нас враћа традиционалној и моћној, ратарској Србији. Једна од необјашњивих тајни вина, на којој се заснива и успех српских винара је у чињеници коју су утврдили стручњаци. Вино је, наиме, једна од ретких ствари које су у овом модерном времену боље него у прошлости.
На овој ликовној смотри додељују се и две награде, она Стручног жирија, коју је сада добио Сергеј Апарин за слику „Виноград“, и Награда публике. Посебно треба истаћи скулптора Небојшу Савовића Неса, који је иницијатор свих ових изложби, селектор и организатор, чији углед јемчи висок ликовни ниво. Тај мајстор из Горњег Милановца један је од најбољих наших скулптора. Изражава се у камену, коаутор је и камене пластике на Цркви Светог Саве у Београду и аутор бројних споменика. Његов век мирно и сабрано протиче у каменој ведрини снежнобелог мермера. Учествује и на свакој од изложби „Уметност & вино“ као излагач, премда је њему теже да изрази апстрактну суштину вина него сликарима. Рад „Опленачко јутро“ са актуелне изложбе приказује лепоту нагих женских ногу и драперије (уместо торза и акта доња половина тела, што је најређе у уметности) и два зелена зрна грожђа. То су симболи ероса и страсти, белине и оптимизма.

Небојша Савовић Нес, Опленачко јутро, 2021, камен, 60,5 x 55×46 цм

Када већ помињемо Горњи Милановац, један од највећих српских сликара живи у том граду деценијама. Милан Милетић, уз Владимира Пајевића родоначелник српског магичног реализма (недоучени критичари и посматрачи сматрају га хиперреалистом), стално наступа квалитетним уљаним сликама на оваквим изложбама. Прошле године добио је Награду стручног жирија за слику „Виноградарка“ (реч је о акту) а ове године је изложио нешто мање формате, слике „Са ликом Исуса Христа“ и „Хлеб и вино“. На обема се бавио древном тајном хришћанства, причешћа, црвеног вина и хлеба, као Христове крви и тела. Веома ретко се у савременом сликарству види Исусов лик, уметници се изван иконописа не баве тиме, а Милетић се подухватио тешког задатка да га наслика а да то не буде реалистички вулгарно. Његов Христос је поетичан, благ и леп, онолико колико му то доброта и истинољубље дозвољавају. Превише лепоте је демонско, како кажу свети оци и антички мудраци – све што је превише, од ђавола је. Зато Милетић слика с невиђеним тактом, мером и скромношћу.
Уколико се бавимо награђенима (овој изложби могуће је критичарски прићи с више страна), прошле године Награду публике добила је Јасна Опавски за слику „Визионар (портрет Миће Михајловића“), колекционара у великом успону који се сада највише истакао. Сама Опавска је једна од сјајних нових звезда на небу српске ликовне фигурације. Издваја се по томе што је оригинална, док други млади сликари полазе од славних уметника из групе Медиала, она нема ништа с тим великим узорима, изградила је само свој ликовни универзум. Није ни од најмлађих нити од старијих, прошла је дубоко искуство Христове цркве да би потом открила грчку и балканску митологију. Избила је у прве редове касно, у последње две-три године. Сетимо се девизе Драгоша Калајића: „Самурај сакупља снаге до четрдесете године а онда делује.“ Опавска је ове године као свој омаж вину приложила слику „Игра грожђаних перли“, већег формата (100 х 140 цм) на коме се боље изражава него на мањим. Реч је о делу наглашене динамике, барокне композиције, с више просторних планова. Фигуре у покрету, дијагонална композиција, увртање тела, сведоче о посебној, активној фантастици, јер су ту главни ликови крилате сфинге, омиљена сликаркина тема из митологије. По чувеном Хесеовом роману „Игра стаклених перли“, изокретањем настаје у огледалу имагинације „Игра грожђаних перли“, та апотеоза белих мачкастих тела умножених сфинги.
За крај овог приказа издвојимо речи песника и митологичара Миодрага Павловића, из његовог продубљеног увода у Бодлерову „Одабрану прозу“: „Најуверљивије ће нам ипак звучати његова изјава из времена кад је био у напону снаге, да је пијанство уметности погодније него све друго да баци застор преко ужаса понора.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *