Лажне вести

Да ли смо свесни каква нам медијска хоботница уређује јавно мњење у Србији? И за чији је рачун наша држава била натерана да изађе из власништва у медијима…

Приметно је било прошле недеље, скренули смо на то пажњу и овде, на страницама „Печата“, после свега оног што се дешавало на Цетињу приликом устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија, да су „Данас“ и „Нова С“, на упадљиво слично подао начин, покушали да обезвреде откриће патријарха српског Порфирија да су код Цетињског манастира „у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком“.
„Поједини патријаршијски кругови спекулишу да је прича о наводним снајперима заправо део патријархових ’дуговања’ према Андрићевом венцу“, устврдио је „Данас“. Док је истовремено, обраћајући се директно патријарху, „Нова С“ подмукло инсинуирала, свака инсинуација непоткрепљена доказом је подла, да патријарх лаже: „Може бити да сте се мало залетели, или сте морали да вратите какав дуг.“

[restrict]

СПЕЦИЈАЛНА МЕДИЈСКА ОПЕРАЦИЈА Као да им је било командовано да, и то баш овако, покушају да релативизују и тиме оспоре патријархове речи. А лако је замислити да им, осим ако је реч о задивљујућој, јединственој подударности, и јесте командовано да овако ураде; наиме, „Данас“ и „Нова С“ поданици су истог медијског царства.
Нећемо сад да доказујемо колико је непрофесионално, и неетички, износити оволико крупну оптужбу, да патријарх лаже када каже да му је живот био угрожен, без иједног доказа у прилог те оптужбе да су патријарх и митрополит само глумили да су угрожени док су их од хеликоптера до манастира спроводили у заклону антибалистичке ћебади. Нити ћемо се сад бавити тим занимљивим, и још како важним, питањем одакле уопште потиче потреба ове медијске организације да устврди да великодостојницима наше цркве није био угрожен живот иако све говори да јесте био. Коме оваква тврдња иде у прилог? Онима који треба да заштите угрожене животе патријарха и митрополита засигурно не, и толико о томе.
Него је ово, ружна али идеална, прилика да анализирамо још један битан аспект ове афере: ко нам то овако уређује медије у Србији? И тиме оперише нашу свест. И директно утиче на наше животе. Прича је можда заморна, али мора да буде испричана.

ККР, АКСЕЛ ШПРИНГЕР И ГРУПА БИЛДЕРБЕРГ „Данас“ и „Нова С“, како поменусмо, припадају истом медијском конгломерату. Баш као и ТВ Н1, и „Њузмакс адрија“, и новине „Нова“ (веома домишљато) и тако даље. Сви су они део компаније „Јунајтед медија“, која је део „Јунајтед групе“.
„Јунајтед група“ настала је из СББ-а, који се, пре него што је добио то име, звао КДС (Кабловски дистрибутивни систем). „Почетком 2002. Southeast Europe Equity Fund (SEEF) инвестирао је 10 милиона долара у КДС, који је променио име у Serbia Broadband (СББ). Циљ СЕЕФ-а, вредног 150 милиона долара, био је да обезбеди капитал за развој новог бизниса, ширење и аквизиције. Фондом је иницијално управљао Soros Private Funds Management (СПФМ)“, стоји у америчкој дипломатској депеши 07BELGRADE775, намењеној „само за службену употребу“, коју је потписао тадашњи амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт.
А његов колега Камерон Мантер, неких шест година касније, биће ангажован као специјални саветник ове компаније коју је развила инвестиција Џорџа Сороша тако да је само пет година потом, како наводи цитирана депеша, годишњи приход компаније већ досегао 46 милиона евра.
Премотавамо унапред, и, 2014, власник „Јунајтед групе“ – која се развила из Сорошевог новца и власник је Н1, „Нове“, листа „Данас“, „Њузмакс адрије“… – постаје амерички ККР. Реч је о једном од највећих инвестиционих фондова на свету, који контролише имовину вредну преко 216 милијарди долара. Поређења ради, укупни годишњи БДП Србије, све што произведемо и потрошимо и све услуге које извршимо, износи тек нешто више од 50 милијарди долара.
Партнер у ККР-у и шеф ККР Глобалног института је Дејвид Петреус, пензионисани генерал америчке војске, добитник два НАТО одликовања за изузетну службу и некадашњи директор Централне обавештајне агенције (ЦИА).
Идемо даље. Пре две године ККР, по цени од 3,2 милијарде долара, постаје највећи деоничар и сувласник немачке медијске групе „Аксел Шпрингер“. Која у Србији, са швајцарским „Рингијером“, поседује „Блиц“ и оно што се и даље зове НИН (најављен је излазак „Аксел Шпрингера“ из овог посла).
Генерални директор „Аксел Шпрингера“ Матијас Дефнер, и сам милијардер након што му је удовица Аксела Шпрингера препустила део компаније који је заслужио, члан је Управљачког комитета групе Билдерберг.

ВРЕДНОСТИ И МИСИЈА „Аксел Шпрингер“ додатну пажњу привлачи због вредности које пропагира. Има их пет, формулисао их је још оснивач компаније 1967. године, а нарочиту пажњу привлаче број 1 („Залажемо се за слободу, владавину права, демократију и уједињену Европу“) и 3 („Заговарамо трансатлантско савезништво између Сједињених Америчких Држава и Европе“). „Њујорк тајмс“ пише да је „пракса немачке компаније“ да запослени морају да потпишу изјаву да су привржени овим принципима.
Кад је већ о принципима и привржености реч, ево још неколицине података вредних наше пажње.
Пре две године већински сувласник „Јунајтед групе“ постала је лондонска инвестициона компанија „БЦ Партнерс“ (ККР је задржао мањински удео) под чијом се контролом налази имовина вредна 40 милијарди долара.
У портфељу Рејмонда Свајдера, првог човека ове компаније, налази се и фирма „Тенео“, власништво Дага Бенда, саветника бившег америчког председника Била Клинтона. Ово спомињемо тек да бисмо наговестили о каквом је миљеу реч.
А БЦ партнер који је задужен баш за „Јунајтед групу“, препланули Никос Статопулос, за кога „Фајненшел тајмс“ пише да је пријатељ глумца Џорџа Клунија, минулог фебруара је бугарским новинарима објаснио да се медијима из „Јунајтед групе“ управља централно: „’Јунајтед медија’ има борд уредника базиран у Луксембургу, који надгледа све медије… Имамо независан уреднички одбор чије је седиште ван земаља у којима послујемо, у независној држави као што је Луксембург, са независним члановима борда који нису запослени у медијима које поседујемо. Ови људи чувају независно и непристрасно новинарство у свакој од земаља у којима радимо… То су међународни, веома искусни медијски професионалци који су радили или у медијима у Уједињеном Краљевству, или за РТЛ у Немачкој, на пример.“
Ко су, поименце, ти искусни медијски професионалци који уређују значајно парче српског медијског простора, међутим, није једноставно утврдити (толико о транспарентности оних који се залажу за транспарентност). На сајту „Јунајтед медије“ проналазимо само обавештење да су се том тиму прикључила двојица бивших руководилаца Би-Би-Сија и Скаја Адријан Велс и Питер Хорокс. Хорокс је био и на челу Би-Би-Си „Медија екшн“ фондације, коју финансирају УСАИД, Европска унија, Фондација Била и Мелинде Гејтс… Потом је био и продекан лондонског Отвореног универзитета, највећег универзитета у Великој Британији који већ скоро пола века има институционализовану сарадњу с британским Министарством одбране; одатле је Хорокс отеран када је, под паролом „реприоритизовања“, тражио да буде укинута трећина предмета и да буду отпуштени бројни наставници. Ето какву је бригу тад показивао за јавни интерес, а ево га сад да брине о нашем, можемо да замислимо како…

НОВИНАРИ ИЛИ ЧИНОВНИЦИ И ту се, негде, и крије сва перверзија медијске слике у којој се налазимо а да тога углавном нисмо ни свесни. Добар део јавног мњења, у складу с оним ЕУ и НАТО принципима Аксела Шпрингера, обликују нам Џорџ Сорош, Дејвид Петреус, група Билдерберг и други, мање препознатљиви али не и мање моћни, припадници глобалне финансијске и политичке елите. Ефекти њиховог деловања у баш свим осталим областима друштвеног живота било где на свету (изузимајући, можда, Давос и околину) представљају неоспориву гаранцију да нам свешћу кроз своје медије на српском не управљају зарад нашег добра.
А перверзни део ове жалосне слике састоји се у томе што се ти медији, власништво најбогатијих и најмоћнијих људи на свету, непрестано жале да су угрожени и хвале да су независни и слободни. „Слобода медија је на удару у Србији. Владајући естаблишмент у земљи покушава да успостави контролу над свим медијима и осигура сопствени опстанак кроз непрекидну и подлу кампању, користећи државне ресурсе за подривање једног од најважнијих стубова демократског друштва – слободних, независних и професионалних медија“, пише у једној од жалопојки медијске групације иза које стоји капитал вредан стотине милијарди долара (којој се сад, нажалост, уз НУНС коме је у оваквим операцијама одувек и било место, прикључио и УНС).
Али очигледно је већ и из овог овлашног претраживања њихових сувласничких веза да нису ови медији ни слободни ни независни; корпоративни медији то по дефиницији и не могу да буду, свака друга тврдња представља лажну вест. И очигледно је стога да не раде у њима некакви сироти и незаштићени а племенити посленици јавне речи као што се представљају јер је то добро за њихов имиџ. И то би морало да буде очигледно: они су само чиновници брутално богатих и ужасно моћних међународних корпорација. Нису Слободан Георгиев, или Зоран Кесић, или Веселин Симоновић, Јелена Обућина, Марко Видојковић, Иван Ивановић… храбри и бескомпромисни борци против бахате и зле власти у Србији, већ само плаћени теренски извођачи радова оних бахатих и поприлично злих људи, најмоћнијих на свету, који су нажалост јачи од скоро сваке власти, не само у Србији. Ствар је елементарног личног интегритета бити на другој страни барикаде у односу на двоструке добитнике НАТО одликовања.
Исти ови кругови већ су натерали нашу државу да изађе из власништва из наших медија. Као што су је натерали да изађе из власништва у нашим банкама, а видели смо како је онда та празнина попуњена. И колико су погубне последице из тога проистекле. Ако је оно била борба за наше новчанике, коју смо изгубили, ово је борба за наше умове за коју већина нас и не зна да је у току. Али коју свеједно не смемо да изгубимо. Морате да мислите о томе сваки пут кад укључите телевизор.

[/restrict]