КРАЈ ВЕЧНЕ СЛОБОДЕ

ДА ЛИ ЈЕ И БРИТАНИЈА ДОЖИВЕЛА ПОРАЗ У АВГАНИСТАНУ?

Са занимањем смо испратили америчко повлачење из Авганистана којим је окончана операција „Вечна слобода“ (Enduring Freedom), па делимично и рат против тероризма. Весели Џо Бајден је ову акцију описао као тријумф, на шта је реаговао врло широки спектар критичара и незадовољника. Посебно су били гласни и бесни савезници из Британије који имају дугу историју ратовања по авганистанским гудурама

После потрошених два билиона долара, велики авиони и хеликоптери су покупили кога су стигли да покупе, неки су се кешали о крила авиона, други су ускакали кроз прозоре, неки само трчали пистом и отпоздрављали камерама. Све у свему, спектакл достојан Холивуда. Кад смо све то одгледали, само нам се наметнуло питање да ли ми сад живимо у неком њиховом филму, или се и сам филм већ излио с платна па ми тек плутамо по његовој површини.
Како било, подсетимо да су чувени верски фанатици талибани 2000. године забранили гајење мака од којег се производи хероин. Онда су дошли западни савезници (међународна заједница) и за двадесет година успели су да усмрте око пола милиона житеља ове земље и подигну производњу хероина за око 4.000 хиљаде посто – четрдесет пута. У Америци је 2001. од хероина годишње умирало мање од 2.000 људи. Сада око 16.000. Авганистански хероин је ефикасно нашао свој пут до тржишта углавном западног света, где има пара. Неко је направио одличан бизнис на тој трговини и ми смо сада остављени у чуду и неверици да се питамо па ко би то могао бити? ЦИА, на пример? Приватни предузимачи у сарадњи с окупационом војском на терену? Свеједно, два билиона државних пара су уложена у овај подухват а вишеструко толико се само од трговине дрогом слило у приватне и „тајне“ џепове.

[restrict]

РИБРЕНДИНГ ТЕРОРИСТА Толико о готовини која увек згодно дође. Геополитичку важност Авганистана ћемо споменути нешто касније у контексту британског двовековног ангажовања на овим просторима.
Дакле, неко би могао да примети да ова војна операција није била успешна и да Американци губе све ратове. Наравно, рекли бисмо, па не шаљу они војску да би добили рат, то је некад било, него да неко заради паре. Немојмо бркати ове већ увелико поларизоване појмове. Ево, сад већ видимо како се у Авганистану појављује филијала ИСИС-а којој је додато слово К – ИСИС-К. То се на Западу зове брендинг и то је једна посебна врста уметности. Дакле, и нова власт, талибани, имају свог терористу. А шта то значи? Па овако, како нова власт уступи нпр. Кинезима (или Немцима, свеједно) неко налазиште руде, а тамо рудних богатстава има за око билион долара, за почетак, онда ће ови нови терористи да се постарају да тај нови носилац права на експлоатацију богатства уплати одређену своту на рачун у лондонској или њујоршкој банци, или да уложи у развој неких нових поља за производњу дроге. ИСИС-К је, дакле, гаранција стабилног мафијашког тржишта. То је ваљда идеја најновије неоколонијалне „одрживе“ (sustainable) економије.
Пре неки дан амерички генерал Марк Мајли, у интервјуу за „Фокс њуз“, износи мишљење да се може очекивати да у Авганистану избије грађански рат и да се поново оформе Ал Каида, ИСИС и многе друге терористичке групе. Америка ће зато морати да заштити себе од таквих, а ми можемо да претпоставимо да ће то радити тако што ће, не пример, сасвим (нео)либерално опет бомбардовати земљу уз помоћ дронова. А када амерички генерал пророчански каже да ће бити грађанског рата и да ће се онда десити то и то, треба га схватити озбиљно. Значи, Авганистан поприма сасвим препознатљиве обрисе Ирака, Либије, Јемена, па и Либана и Сирије. Спровођење демократије, па ко преживи – причаће.
Авганистан је земља величине Француске. Има око 40 милиона становника (2001. само 21 милион). Окупационе снаге, које су имале мандат УН, 2012. имале су чак 130.000 војника из око 50 земаља. Ова коалиција је, наравно, састављена пре свега од америчких и лепог броја (до 10.000) британских војника уз врло широку и разнолику лепезу „савезника“, који су били пресрећни да приложе свој данак у крви и војној опреми. То су, на пример, Албанија (2.399 војника), Аустралија (1.550), Бугарска (608), БиХ (37), Хрватска (450), Канада (2.100), Француска (4.000), Немачка (2.560), Мађарска (3.000), Италија (4.200), Северна Македонија (244), Црна Гора (40), Румунија (2.000), Словенија (90) и тако даље.
Приликом повлачења америчке снаге су за собом оставиле војну опрему у вредности од неких 85 милијарди долара и 5.000 затвореника. Све су то ови нови талибани (2.0 их зову) лепо покупили и већ су почели да лете хеликоптерима и да се возе џиповима. Одакле њима, који су управо изашли из пећина, пилоти и возачи – то су детаљи којима се холивудске продукције обично не баве.

БРИТАНСКИ СЛУЧАЈ Један од главних актера ове последње епизоде авганистанске драме је, наравно, Велика Британија, која је током двадесет година у Авганистан укупно послала око 100.000 војника (међу којима је у два наврата био и принц Хари) плус 50.000 неборбеног људства. Живот је изгубило 457 припадника оружаних снага, од тога 405 од непријатељске ватре.
Питање које се свакако намеће сваком непристрасном посматрачу је следеће: Зашто слати своју војску да гине неких 6.000 километара далеко од куће? Ми што смо служили редовни војни рок у ЈНА сећамо се да је доктрина те војске била да никада неће интервенисати ван граница земље. На то један британски генерал својевремено рече „па не брани се гол тако што стојиш на гол-линији“. Тако барем размишљају потомци „царства у коме сунце никада не залази“.
Британци су стигли у Индију још 1608. године, када су се представници Источноиндијске компаније искрцали у Сурату, градићу на западној обали Индије. Савремени индијски извори примећују да је у том тренутку Индија имала око 4.000 година писане историје, а да дошљаци имају прве забележене писане споменике тек у 9. веку нове ере. Како су онда ови дошљаци овладали читавим потконтинентом? Има неколико разлога кажу исти извори: економска моћ, савремено оружје и извесно европско самопоуздање и дрскост.
Индија је уживала статус драгуља у круни Британске империје. Била је богата зачинима, драгуљима, текстилом и људима. Што се људи тиче, Британци су брзо схватили да ту има солидног материјала да се направи добра војска. Како им је то лепо пошло за руком нека покажу следећа два примера новијег датума. У Првом светском рату више од милион припадника Британске индијске армије борило се на Западном европском фронту против Немаца и у Месопотамији (Ирак) против Турака. У Другом светском рату ова војска имала је око 2,5 милиона војника и борила се у Африци, Азији и Европи, где је погинуло око 100.000 Индијаца.
Ако погледамо мапу средње Азије с почетка 19. века, видећемо да ту постоје две велике империје: Русија на северу и Британија на југу. Између њих је Авганистан.
Из тих стратешких разлога је Британија и ушла у Први авганистански рат 1839. године. Британци су се плашили да ће Руси попунити празнину и спустити се до Индије. Да би то спречили, ушли су у преговоре с локалним емиром. После почетних успеха преговори су запели, па је лорд Окланд, гувернер Индије, прогласио емира за проруског. Рат је трајао три године, до 1842, и описује се данас као један од највећих пораза Британије у 19. веку.
До другог рата је дошло четрдесетак година касније када је емир Шер Али угостио руску мисију, а потом одбио да прими и британску. Британци су послали 40.000 војника и овај рат је трајао од 1878. до 1880. године. Британски извори тврде да је, упркос великим проблемима, овај поход био успешан јер је, између осталог, мировни договор гарантовао контролу над авганистанском спољном политиком.
Трећи рат је избио маја 1919. године када је емир Аманула Кан, сада већ савезник бољшевика у Москви, укинуо претходни уговор с Империјом, прогласио независност, а уједно и џихад. Сукоб је трајао свега неколико месеци. Британци су употребили авионе за бомбардовање противника, а од 10.000 војника, британско-индијска војска је изгубила око 1.300 људи.
Овом низу британских ратова у регији можемо, ради бољег разумевања геополитика подручја, додати и совјетску инвазију од 1979. до 1989. Као што видимо, Авганистан је, попут Балкана, територија где се непрестано сукобљавају интереси великих сила.
То је, укратко, историјска подлога на коју је надограђена операција бизарног назива „Вечна слобода“, која треба да означи, што би рекао сада већ чувени Фукујама, крај историје, а затим и „нови амерички век“, чија ће основна карактеристика бити потпуна војна доминација над земљом, водом, ваздухом и космосом. Па ко веле, стратези у Пентагону и Вашингтону, ’ајде да кренемо из средине Азије, у складу с доктрином некадашњег америчког секретара за националну безбедност Збигњева Бжежинског која каже да Америка не сме да дозволи да било која друга сила овлада евроазијским копненим простором.
Повод за улазак смо видели, рат против невидљивог непријатеља – тероризма. У складу с горе већ описаном технологијом примене војне силе, није то рат који треба или који се каквим случајем може добити. Не, то су само координате вечног рата, чији је циљ да се што више пара извуче из државног система и прелије у приватне џепове. Школски пример како царства пропадају.

КРАЈ СУПЕРСИЛЕ На читаву ову мелодраму око америчког повлачења британска реакција иде у распону од беса и разочарања до промишљања следећих корака.
Британски министар одбране Бен Волас је, на пример, изјавио да је очигледно да Британија није суперсила, али и да сила која није спремна да у нечему истраје – није суперсила. „То је само велика сила“, додао је. Исти је министар оштро критиковао и договор који је претходни амерички председник Доналд Трамп постигао с талибанима 2020. године. „То је грешка и донеће нам много проблема“, рекао је тада.
Министар иностраних послова Џереми Хант изјавио је да је овакав исход потпуно хаотичан и да је предао земљу назад у руке истих оних који су организовали напад 11. септембра. Овде свакако, ради прецизности, треба приметити да чак ни Американци нису својевремено тако нешто тврдили већ су говорили да Авганистан пружа уточиште терористима Бин Ладена који с талибанима нису баш имали везе. Хант овде себи, како видимо, даје шармантне песничке слободе. Но све то за медије и широке масе, није толико ни важно. „Ово је тренутак отрежњења за свакога коме је стало до демократских начела и отвореног друштва“, додаје, на шта је прва мисао која нам пада на памет да министар вероватно мисли на Џорџа Сороша и његова „отворена друштва“. На шта би друго могао да мисли?
Војници који су служили у Авганистану кажу да су у шоку и неверици. „За мене је та земља као дрво које је процветало и годинама расло, а онда је одједном посечено“, каже један војник. „Питају ме пријатељи да ли бих поново ишао тамо. Наравно да бих ишао“, каже други и додаје: „Па деца су тек почела да се смеју, да иду у школу, живот се полако враћао у нормалу.“
Сви, од министара до војника, понављају како их је главни савезник издао и да им је повлачење наметнуто. Британија ће раширених руку дочекати талас(е) авганистанских избеглица. Како знају да ће тих таласа бити? Па њихови су савезници тамо оставили 85 милијарди (5-6 годишњих буџета Србије) наоружања и војне опреме. Лако је предвидети чему би то могло да послужи.
Да читава ситуација буде још драматичнија и забавнија, постарало се особље британског Форин офиса у Кабулу које је успело да за собом остави (талибанима) листе с контакт детаљима локалног становништва које је за њих радило, укључујући ту и пријаве за послове при британској мисији. Шта ће сад талибани радити с тим списковима и људима, то ћемо тек видети.
На све то Кен Макалум, шеф MИ5 службе за унутрашњу безбедност, додаје да ће повлачење охрабрити терористе у Британији. Каже да је у последње четири године спречен чак 31 напад у поодмаклој фази и да он очекује да ће број покушаја сада порасти. „Требаће времена да се тамо обнове терористичке структуре и логистика, али су брзе промене на психолошком плану могуће. Остављен је отворен, празан простор где ће се сада различите групе уденути“, тврди Макалум.
Истовремено, читамо у штампи да руска амбасада у Кабулу остаје отворена и да је успоставила „пословну сарадњу“ с новим властима.
Можемо сад комотно да се вратимо на 1839. годину и онај први рат. Британци се плаше да ће Руси попунити празнине и приближити се Индији доле преко авганистанских гудура…
И на крају, још једна кратка додатна примедба. На овој, као и на многим другим светским сценама, појавили су се и Кинези, најновија глобална економска суперсила. Ова партија шаха поприма стога потпуно неочекиване и мултидимензионалне карактеристике. Не треба заборавити, на пример, да су у време страшних опијумских ратова у Кини (19. век) Британци тај опијум производили на индијском потконтиненту. Кинези то знају и памте, ретко шта заборављају.

[/restrict]