Како сменити Додика

Босански гаулајтер из Баварске не жури с „одлеђивањем“ такозваних бонских овлашћења, већ жели да приволи челнике Српске да с њим преговарају и фактички га признају за високог представника

Верни аскер Бакира Изетбеговића, бошњачки члан трочланог Председништва Босне и Херцеговине Шефик Џаферовић затражио је од такозваног високог представника, односно силом наметнутог гаулајтера Запада у дејтонској творевини Кристијана Шмита да искористи своја „бонска овлашћења“ и одстрани из Председништва БиХ његовог српског члана Милорада Додика. Мада је Џаферовић као формални разлог за смену навео наводну Додикову блокаду рада Председништва, сасвим је јасно да је то само повод, а никако и стварни мотив новог атака бошњачких политичких структура на првог човека Републике Српске.

ДРАМАТИЧНЕ ПОСЛЕДИЦЕ Тешко је поверовати да је бошњачки члан највишег државног органа БиХ самоиницијативно повукао овакав потез, а за сада остаје нејасно је ли овај апел Кристијану Шмиту искључиво идеја настала у врху СДА, или ју је Изетбеговићу и његовим сарадницима као користан савет пренео неко од њихових пријатеља са Запада.
Уколико се испостави да је захтев за смену државника из Лакташа заправо пројекат оних који су „избоксовали“ долазак баварског политичара у град на Миљацки, последице не само за мањи ентитет већ и за целу некадашњу централну југословенску републику могле би бити далеко озбиљније. Да не кажемо драматичне. Но то је можда управо оно што прижељкују у Сарајеву, али и у (неким) евроатлантским центрима моћи. Који неким својим недавним потезима, попут декрета Валентина Инцка о Сребреници и нелегитимног устоличења Шмита као високог представника, више и не крију да не бирају средства за решавање проблема нежељене српске државне творевине са западне стране Дрине.
Додик је иначе учествовао у раду Председништва БиХ у складу са закључцима Народне скупштине РС да ће представници овог ентитета бити на седницама органа БиХ уколико на њима буду разматрани предлози чијим би се усвајањем могли угрозити интереси Српске. У складу с тим је на седници Председништва БиХ, за разлику од Шефика Џаферовића и Жељка Комшића, гласао против одлука из области спољне политике и одбране, па ће због тога што је изостао неопходни консензус, у складу са чланом 42 Пословника о раду, ове теме поново бити разматране на наредној седници овог органа.
Милорад Додик одбацио је Џаферовићеве тврдње да блокира рад Председништва, али је и нагласио да „неће бити одлучивања све док се не обави дијалог (свих страна у БиХ) и реши питање наметнутог (Инцковог) закона“. Бошњачком колеги који је затражио његово смењивање поручио је да ће га „још дуго гледати на седницама Председништва“, чиме је јасно ставио до знања да не верује у успех Шефикове иницијативе.

ВЕСТЕНДОРПОВ И ЕШДАУНОВ РЕЦЕПТ Нема никакве сумње да би покушај смењивања најутицајнијег политичара РС био озбиљан удар не само на њега и Републику Српску већ и на пријатеље и заштитнике мањег ентитета дејтонске творевине. У Сарајеву, али и у западним центрима моћи без чијег одобрења се Шмит неће одлучити на овај потез, свакако би волели кад би се читав „посао“ могао спровести без много буке и отпора, на начин на који је Карлос Вестендорп 1999. сменио тадашњег председника РС Николу Поплашена. Или Педи Ешдаун када је неколико година касније обавио сечу кадрова тадашњег СДС-а.
Мирним одстрањивањем неподобног лидера отпора Српска би била понижена и сведена на „праву меру“, а њеним политичарима би се ставило до знања шта их чека ако не буду играчи по правилима западног дела међународне заједнице. Београду би се показало да не може ефикасно да штити српски ентитет у БиХ, односно да инсистира на његовим дејтонским правима, док би Москви и Пекингу било поручено да је „евроатлантска заједница“ и поред њиховог противљења и даље главни газда на простору некадашње Југославије.
Проблем би, међутим, могло да представља то што су односи међу светским силама данас знатно другачији у поређењу с оним временима када су Вестендорп и Ешдаун жарили и палили по Босни. Данас Република Српска има знатно чвршћу позицију него тада, а њени водећи људи самопоуздање и храброст да се супротставе плановима моћних непријатеља.
Извесно је да ни Додик, ни институције РС не би прихватили Шмитово смењивање на изборима изабраног српског члана Председништва БиХ. Не треба сумњати да би га и даље као легалног члана овог тела третирале државе које не прихватају „мере“ које Запад покушава да наметне у некадашњем Босанском пашалуку, док би гаулајтер из Баварске и његови наредбодавци поред суочавања с овим отпором морали и да решавају проблем давања каквог-таквог легалитета Додиковој замени. Пошто Председништво БиХ не може да функционише без члана из мањег ентитета, такозвани високи представник би морао да га именује. Такав „октроисани Комшић из РС“ додатно би компромитовао читаву операцију и њене сценаристе, јер би у крајњој линији имао још мање демократског легитимитета од човека који је ушао у Председништво БиХ као представник Хрвата захваљујући гласовима које му је подарила бошњачка раја.

ШМИТОВА НАДА Чини се да немачки политичар на привременом раду у Сарајеву неће бар за сада испунити Џаферовићеву жељу, односно да (уз сагласност својих наредбодаваца) не жури с тиме да „одледи“ своја „бонска овлашћења“ на овако крупном случају.
Шмит је на Бледском стратешком форуму – одговарајући на питање новинара да прокоментарише захтев бошњачког члана Председништва БиХ – дипломатски неодређено саопштио како су „институције ту да раде“. При томе, додуше, није прецизирао да ли под тим подразумева само институције БиХ или – што нам се чини вероватније – ту види и себе као највишу инстанцу која решава ствари кад друге институције закажу. Он је, међутим, испољио оптимистичку наду да „ћемо сви заједно сести да разговарамо и наћи начин да решимо те проблеме, али и остале ствари као што су економска питања и европске интеграције“.
Функционер баварске ЦСУ (Хришћанско-социјалне уније) очигледно би желео да приволи највише челнике Српске да с њим седну за преговарачки сто и фактички га признају за високог представника. Пошто Додик стално инсистира на томе да се са Шмитом може разговарати само у случају да се он јавно одрекне функције с којом је, мимо мандата Савета безбедности УН, дошао у БиХ, тешко је веровати да ће адвокат из Оберцена остварити своју замисао. Због тога не треба искључити могућност да наследник Валентина Инцка, у ближој или даљој будућности, ипак крене у реализацију захтева Шефика Џаферовића, за шта ће наравно морати да претходно добије сигнал од својих покровитеља.

Комшић захтева укидање конститутивности народа

Жељко Комшић је приликом боравка на Стратешком форуму на Бледу затражио да се из Устава БиХ избрише „дејтонска конститутивност народа“. Човек који је изабран у Председништво БиХ гласовима Бошњака као заступник „грађанске“ опције унитарне Босне и Херцеговине сматра да је појам конститутивности народа „превазиђена заоставштина комунизма“.
„Правно гледано, одбацивање конститутивности је наша међународна обавеза, с обзиром на то да се морају поштовати пресуде из Стразбура. С политичког становишта гледано, конститутивност је етнички концепт који своје исходиште налази у политичко-правним односима бившег Совјетског Савеза и тај концепт је био заступљен у бившој Југославији, која је, као и социјализам и његова идеологија, пропала“, рекао је Комшић.

ДОДИКОВА ИНИЦИЈАТИВА Мада не жели да разговара са Шмитом о проблемима БиХ, Додик је на састанку чланова Председништва БиХ с турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом (који је дошао у Сарајево да буде кум на венчању кћерке Бакира Изетбеговића) изнео предлог да Турска, заједно са Србијом и Хрватском, буде посредник у преговорима три домаће стране о будућности Босне и Херцеговине. „Султан из Анкаре“ је изразио спремност да – уколико претходно буде остварен консензус Срба, Бошњака и Хрвата – његова земља прихвати улогу посредника, међутим, Бакир Изетбеговић је експресно одбацио могућност реализације Додиковог предлога.
„Никаквих нових договора о будућности БиХ, онаквих какве тражи Милорад Додик и у формату који он захтева, неће бити. Договори су завршени пре 26 година у Дејтону и тај договор треба поштовати“, саопштио је Изетбеговић Јуниор.
За разлику од њега, један други политичар, који без сумње такође не гаји симпатије према Србима, изразио је разумевање за Додикову иницијативу. Председник Хрватске Зоран Милановић је оценио предлог „добронамерним“ (али и нереалним због одбијања Џаферовића и Комшића да се с њим сагласе), те поручио онима који притискају мањи ентитет БиХ да се „Република Српска неће сломити, јер не можемо осудити цели (један) народ“.
Тешко да бисмо од садашњег становника Пантовчака овакве речи могли чути да његови сународници нису угрожени бошњачком политиком унитаризације БиХ, али су оне логична последица потребе Загреба да, из властитих интереса, подржи одбрану „изворног Дејтона“ и права конститутивних народа Босне и Херцеговине.

КРХКО ЈЕДИНСТВО Поред лидера Бошњака, и опозиција из РС је негативно реаговала на Додиков предлог започињања нових разговора о будућности БиХ, па га је тако лидер СДС-а Мирко Шаровић оценио као „Дејтон 2, што је директно играње са судбином Републике Српске“.
Очигледно је да је оно што неки називају јединством политичких партија РС, а опозиција третира као заједништво о питању наметнуте одлуке Валентина Инцка – на крхким ногама. И да прети реална опасност да овај минимални национални консензус, остварен на састанку у Бањалуци 26. јула, постане, на радост српских непријатеља, само део историје. Свестан је тога и Милорад Додик, али је и поред жеље да се сачува каква-таква српска слога, говорећи о разлозима због којих није присуствовао Бледском форуму, упутио оштре критике на рачун челника опозиционог блока.
„Да сам отишао на Блед, онда би Игор Црнадак (функционер ПДП-а и бивши министар спољних послова БиХ) и опозиција који питају зашто нисам ишао, рекли зашто сам отишао. Њима је неугодно у заједништву… Видео сам јуче Бранислава Бореновића (председника ПДП-а) да се нашао са врхом обавештајне структуре САД, што се крило“, рекао је Додик.


Један коментар

  1. Душан Буковић

    ПИТАЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ…

    У овом контексту потсетили бисмо читаоце вашег цењеног портала на Берлински конгрес, којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године за своје завојевачке циљеве у оквиру западно-европске и турске стратегије. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених, потлачених и понижених народа (Види: Светолик М. Гребенац, Кроз историју Срба – Краљ Милан и његово доба, Београд, 1938).

    Ради историске истине ваља рећи да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских империјалиста-тријалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма на Балкану. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    За остварење империјалистичких планова и намера главна сметња западно-европским тријалистима био је наш окупирани, обесправљени, понижени и несрећни српски народ, који је тежио да се ослободи и уједини.

    Полазећи од чињенице да је краљица Викторија у једном писму истакла политичко начело, које важи и данас у Европи и Америци: „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и треба их генетски ослабити“ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје!, „Печат“, Број 109, 9. април 2010, Београд, Србија).

    Њихово политичко начело је на снази и данас. То је и њихов АВНОЈ потврдио, иза којег је стао свемоћни западно-европски и амерички империјалистички естаблишмент и њихова њујоршко-московска Коминтерна. Збигњев Бжежински је други дан после Дејтона изјавио да је Република Србска привремено решење и да ће бити укинута. Све остало су само дневне политичке манипулације београдско-јосипградских титоистичких манипулатора, за које Раде Дацић каже:

    „Српски комунисти – Титовци издали су свој народ тиме што су се подвргли власти туђинца и принуђивали Србе на жртве за туђе интересе. Исто – само много теже – данас чини ‘демократска опозиција’…“ (Види: Раде Дацић, Покуда интелектуалаца, Београд, 1998, стр. 86).

    У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао:

    „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Имајући на уму да је у току 1893. године публикована књига Гл. Гершића, под насловом „Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Гершић нам на дедвосмислен начин помаже да схватимо зашто су се западно-европски империјалисти-тријалисти залагали за окупацију Босне и Херцеговине, зато бисмо се ограничили на извесне цитате из његове књиге, да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ ( „Провинција Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске.“). Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро’угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ („У томе погледу влада аустро-угарска и турска задржавају право да се споразумевају о појединостимс (детаљу)“. Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ. Дотично место у тој инглеско-турској конвенцији гласи: “afin de mettre l’Angleterre en mesure d’assurer les moyens necessaries pour l’ execution de son engagement S. M. le Sultan consent, en outré, d’ assigner l’ile de Chipre, pour etre occupee et administree par elle”. Потребно је било овде навести баш сам уговорни текст, како би се видела потпуна сличност између њега и текста који се налази у берлинском уговору о окупацији Босне и Херцеговине“.

    Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).

    И ова књига Гл. Гершића је доказ у коликој мери су наши национални идеали и наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама видљивих и невидљивих бивших и данашњих западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, тоталитариста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *