ХАЛИЈАРД И КОСОВО

Србија у раљама опаке индоктринације и њене политичке експлоатације

Косовско-албанске паравојне јединице поново су упале на север Косова. Стациониране су на тамошњим административним прелазима, где својим агресивним понашањем демонстрирају да када то пожели, шта год наша власт говорила, Приштина и на том, не тако давно неокупираном делу наше јужне покрајине – има контролу. Тамошњи српски народ се окупио и протестује због таквог понашања, како ми то кажемо, косовско-метохијских привремених институција, али оне и даље терају по своме. То су последице онога што је Београд урадио у оквиру Бриселског процеса, а што се показало веома штетним.

[restrict]

УКИДАЊЕ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ Народ, или како то у историјском контексту којим ћемо се после бавити наши званичници ових дана кажу „обични људи“, ма колико био храбар и посвећен, без функционалног организационог оквира не може ефикасно да се одупре онима који угрожавају његове виталне интересе. Храброст за храброст, организациони склоп је битан. Њега су Срби на Косову и даље имали (формиран је после повлачења наших снага с простора тог дела Србије), рецимо, 2011. када су албанско-косовске паравојне снаге такође покушале да запоседну административне прелазе на делу наше земље који је по Резолуцији 1244 под протекторатом ОУН. Стога су се успешно и одбранили. Било је, нажалост, рањених и погинулих на обе стране, али албански поход је заустављен и није се поновио док им нисмо омогућили да се то деси без последица по њих.
Сада север Косова не може да се брани без директне интервенције Београда, што је мало вероватно и због НАТО претње веома ризично. Ради придобијања наклоности ЕУ, односно пре свега у то време неприкосновене Ангеле Меркел, официјелни Београд је учино нешто готово несхватљиво. Укинуо је 2016. године српску „Цивилну заштиту“ на северу Косова. У питању је била институција која је представљала много више од онога на шта асоцира назив повезан с елементарним непогодама. Била је свестрани оквир – састављен од чврсто устројених „некадашњих“ припадника војске и полиције Србије пореклом с простора наше јужне покрајине – за масовну мобилизацију тамошњих Срба у циљу одбране од албанске агресије.
Без директне употребе оружаних снага Србије, она је могла посредством ефикасног организовања локалног становништва – а по потреби и уз слање подршке из других делова наше земље која се у њега лако уливала а тешко ју је идентификовати због постојања снажне одбрамбене структуре на простору северног Косова – да се супротстави Приштини. Сада све то не може да буде учињено! Наши званичници су расформирали „Цивилну заштиту“ три године пошто је потписан Бриселски споразум а, гле парадокса, до тада није заживео. Већ су добро могли да виде да Албанци не испуњавају свој део погодбе (што с правом и данас наглашавају) а из неког разлога су њима и њиховим западним менторима дали на дар и додатне уступке који су по нас негативношћу превазилазили оно што смо ми 2013. обећали у Бриселу (што се вешто скрива).

РЕЛАТИВИЗОВАЊЕ ХАЛИЈАРДА На северу Косова ових дана наш одважни народ, који се до јуче успешно супротстављао албанским насртајима, немоћно протестује против дивљања јуришника Приштине. Сада нема организациони оквир, потребну „опрему“ и адекватно вођство, па ма колико да је храбар, није у стању да реализује успешну одбрамбену операцију. Тако је било одвајкада. У праву је био Његош када је написао: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака.“ Али свакако је подразумевао да је јунак део неке целине на одговарајући начин уређене за деловање.
Из тог угла време је да се осврнемо на операцију „Ваздушни мост“, и актуелне као и минуле исказе нашег државног врха у вези с њом. Ради се о највећој акцији спасавања савезничких снага, односно оборених посада англоамеричких авиона, иза непријатељских линија у Другом светском рату. Она је од стране српских антифашистичких снага под командом генерала Драже Михаиловића (Југословенска војска у отаџбини) спроведена током 1944. године, углавном, на просторима Србије и Босне и Херцеговине. Током ње је спасено више од 500 савезничких ваздухопловаца оборених изнад територије Југославије и суседних крајева Румуније. То, и само то је истина, о којој сведоче бројни амерички извори, упркос код нас последњих година присутне поплаве лажи која све треба да представи у искривљеном светлу као акцију у којој су доминантну улогу имале јединице под командом Ј. Б. Тита.
Да је уистину било тако, у комунистичкој Југославији та операција не би била гурана под тепих, већ би, напротив, навелико била слављена. Причали би нам о Сутјесци, Неретви, „Ваздушном мосту“. А није било тако. О њој је код нас озбиљније почело да се говори тек пре петнаест година, и то као резултат деловања америчке стране с намером да се она адекватно осветли и обележава. Тако је 2009, на 65. годишњицу Операције „Ваздушни мост“, први пут од завршетка Другог светског рата неки представник нашег војнодржавног врха (генерал Ранко Живак) положио венац на спомен-обележје посвећено подвигу герилаца Драже Михаиловића, и тако у име српске државе и армије исказао почаст њиховој ослободилачкој борби. Упоредо с тим, а поготово током последњих година, отпочело је масовно фабриковање лажи како би поново била затрпана истина о њима која је почела да избија на површину.

„СПОНТАНА“ ОПЕРАЦИЈА Наша претходна власт је због жеље да, на основу нечега што нас спаја у прошлости са САД, унапреди односе с Вашингтоном (а у том смислу ништа није погодније од операције за коју стручњаци кажу да је по свему судећи највећа спасилачка акција иза линија противника у историји), прихватила да обележава мисију „Халијард“, али сумњам да је то било искрено. Изгледа слично ствари стоје и данас. Очито је намера наше „дубоке титоистичке државе“, која има своје експоненте на разним странама, да пропагандно прекомпонује суштину те операције. Циљ је да се све збрка и закомпликује, како би у мору полуистина, истина и неистина било релативизовано ко је ту акцију заправо спровео.
На линији тога је и низ иступања представника нашег актуелног естаблишмента поводом обележавања различитих догађаја који су били део операције „Ваздушни мост“ на просторима Србије и Републике Српске. Сиже најновијег, од пре неколико дана, гласи: „Операција Халијард – подвиг обичних људи, необичне снаге“. Нити се спомиње којој војсци су ти „обични људи“ припадали, нити ко их је предводио. Скоро да испада да су се сељани неких наших крајева самоорганизовали, те потом нашли, спасли од опаких немачких потера и евакуисали у иностранство (ваљда претходно, предвођени сеоским кметовима, изградивши неколико приручних аеродрома) више стотина америчких и британских пилота и чланова њиховог особља.
А ми се – како кажу наши властодршци – „поносно сећамо наших славних предака, њихове храбрости, солидарности и хуманости“. Готово би се из свега помислило да то чинимо зато што су подржали организовање од стране „прогресивних“ англосаксонских гостију тзв. геј параде, која је данас за неке велико демократско и грађанско достигнуће Србије и њена пречица ка ЕУ.

РОБОВАЊЕ ЗЛУ Сраман је такав однос према сопственој прошлости. Ако је он био примерен злочиначком титоистичком режиму који је стајао на громадном стубу неистина, и с њега дивљачки скакао по српским националним интересима с намером да их што више уруши, несхватљиво је да се тако понаша официјелна Србија која се нападно и учестало заклиње у патриотске вредности.
Зашто то чини, тешко је рећи. Да ли се ради о томе да су многи који и сада оличавају власт формирани на темељу титоистичких, антисрпских заблуда и од тога суштински не могу да се отргну? То не да је јаче од њих већ то су они. За њих је Србија и даље некаква мала Југославија и њене пропагандне флоскуле, уз стилизацију прилагођену новим околностима, доминирају у њиховим главама. Или је нешто друго у питању.
Како истраживања јавног мњења показују, услед полувековног испирања мозгова код великог дела нашег народа, Ј. Б. Тито је и даље популаран, односно многи верују у разноврсне лажи којима су их дуго кљукали током владавине тог бољшевичког диктатора и његових епигона. Отуда власт то све користи за потребе повећавања (или сада пре одржавања) свог рејтинга. Не размишља о истини и правди, већ саможиво користи плодове неправде и лажи. И тако руку подруку, заједнички, делује с многим другим носиоцима титоистичке бакље с друге стране друштвено-политичких баријера (где их је несумњиво више) – на начин због кога се Броз, Кардељ, Бакарић веселе у паклу.

(НЕ)ОДГОВОРНА ПОЛИТИКА Како год било, последице свега тога су страшне. Док год се Србија не суочи са злим наслеђем прошлости, и не одбаци оно што изнутра спутава њене снаге, мало тога ће учинити на плану заштите националних интереса. Испада да ту има много пропагандног дима а мало ватре. Национални потези се често повлаче позерски а уступци дају конкретно и то на штету нашег народа. Онда се они празним причама скривају, односно медијском алхемијом им се привидно мења суштина.
Београд прича о миру а допушта да албански јуришници уносе немир на север Косова. На критике одговара да је најважније сачувати Србију од сукоба. А скрива истину да су постојали механизми које је деинсталирао, а који су онемогућавали поход приштинских хорди на још неокупирани део наше јужне покрајине без директног увлачења Београда у сукоб. Слично ствари стоје и с подршком РС. Уз њу смо а онда Шмита, који је нелегално постављен за тзв. високог представника, као таквог званично и медијски третирамо. И то упркос чињеници да су Русија и Кина заузеле недвосмислен, потврђен дипломатским нотама, став да га не признају.
У (гео)политици је разумљиво тактизирање и разноврсно довијање. Али то треба радити да би били заштићени национални интереси, а не примарно ради одржавања на власти. Тако је макар ако говоримо о национално одговорној политици од које смо, очито, још далеко. То што су неки други, који су раније били на власти, били гори, не оправдава оне који су на власти сада. Без обзира на све нијансе, нешто је црно а нешто бело. А лажи о операцији „Ваздушни мост“, као и потези попут укидања „Цивилне заштите“ на северу Косова – најтамније су могуће природе. Шта год да тврде бројни писани и електронски таблоиди – тако је. Док такво стање не превазиђемо, а ништа не указује да смо на путу да се то уистину деси, могућа су само тактичка побољшања, али суштински ћемо остати у живом блату које нас вуче ка националном и друштвеном дну.

[/restrict]

3 коментара

  1. Tоплица

    На жалост управо нам се догађа оно на шта је цењени аутор, на страницама “Печата” одавно властима указивао. Ту шаховску партију са нама недораслима, а можда и морално проблематичнима, Запад је префињеном игром довео до ситуације кад је шиптари ситним неправиностима у игри, без по муке приводе крају. Најпре Тадићево пребацивање преговора у Европу, па опет Тадићево питање међународном суду, па “преговори” оног Стефановића, затим кроз исту брешу, са бројним неславним потезима продор “патријота”, и ево нас ту где смо. Морал спомињемо јер се сва та неславна игра играла далеко од очију Српског грађанина, коме се за сваки случај намакло довољно да може да радуцка у шатро индустрији, седи по кафићима и воза се половним иномаркама.
    Још нам је остало да се згранути питамо да ли у Свету постоји случај да је непријатељ некоме преотео део територије, не цео, а жртва непријатељу, у миру предала и остатак, иако на њему историјски живи њен народ ?! И никоме ништа ! Остађемо ми и без Београда ! Само треба довољно причекати. . .
    Да ли је све ово зато што нас предуго силују па смо изгубили критерије и оријентире ? Или смо искрварили на Кајмакчалану и остали без здравог генофонда ? Или су нас способнији од нас, у оној Југославији, онако обескрвљене, вештим џудо захватом у моменту заувек бацили на плећа ? Или све поменуто и ко зна шта још ? Посматрајући ову жалосну сцену, а и оне ближе и даље од нас, у једно смо сигурни; Ђаво ће ове подржавати до момента кад буду довољно демаскирани и огађени. Тад ће га заједно са народом рушити и притом инсталирати нову гарнитуру да настави истим путем, а сви потписи остађе нетакнути, недодирљиви, неизмењиви. Косово отплови . . .

  2. То је прави опис данашње владавине у Србији, “дубока титоистичка држава”. То произилази од генерација које су васпитаване да подцењују и мрзе све што је Српско, а главни корисник тих титоистичких доктрина су исти они који су предводили бомбардовање Србије 78. дана, а који данас узимају активно учешће на тим обележјима, где намерном и са предумишљањем запостављују историјску чињеницу да је Вожд Трећег српског устанка, Дража Мијаиловић предводио акцију спасавања америчких авијатичара. Још један доказ колико је Србија окупирана, и да јој се не дозвољава да исправља наметнуту лажну историју.

  3. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    (не-објективна политика)

    Чланак у уводном излаганју је информативан и поучан, са извесном дилемом, цитирам реченицу: Косовско-албанске паравојне јединице поново су упале на север Косова, стациониране на тамошнјим “административним прелазима”…?
    Ако прочитамо Одредбе из Бриселског споразума (преговарачки процес са Приштином): Извештај Канцеларије за Косово и Метохију – Влада републике Србије – видимо да је на аминистративним прелазима Јаринје, Брнјак, успоставлјено ЗАЈЕДНИЧКО ИНТЕГРИСАНО УПРАВЛЈАНЈЕ ПРЕЛАЗИМА – није одвојено (поставлјена царинска државна граница са изградјених пунктова), у осам тачака. Са нагласком да: једна страна (косовска) препознаје линију као границу, а друга страна (српска) је препознаје као административну линију(!). Шта то значи: За Косово поставлјена граница да заокружи територијални суверенитет Косова. А за Србе – да границу третирају као “административни прелази”, да се обманјује српски народ, да живи у заблуди.
    ИСТО и предаја катастра, матичних кнјига, царински печат, универзитетске дипломе… упућује на унапред успоставлјен договор са Косовом и ЕУ, да “Србија преда Косово” преко Бриселског споразума, али ће то за домаћу српску јавност третирати као “нестатусни споразум”(!). Као, статус ће се решавати на крају споразума (пред свршен чин)?

    Није јасно како може да се постави граница измедју Србије и АП КиМ за Албанце, а Србија добила ПРАВО да говори како је то административни прелаз, то нема нигде у свету. Зато се Бриселски споразум прикрива од народа – није доставлјен Народној скупштини на дебату по свим тачкама, да види народ превару. Зато су наоружане косовско-албанске паравојне сепаратистичке снаге заузеле интегрисане административне прелазе – границу да демонстрирају државу и заокруже цело Косово. Како је могуће величати Бриселски споразум којим се отима-предаке КиМ албанским муслиманима? Треба га под хитно одбацити док још има времена: са компромисом и свеобухватним споразумом биће отето – Косово ће уклјучити у пуноправно чланство у ОУН, Унеско, ИНерпол, СЕ…? Хвала на објави!…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *