GENOCID KAO METAFIZIČKO PITANJE

Ako je zlo Jasenovca ritualno, kako je to primetila Slađana Ilić u studiji Zlo u književnosti i kulturi, onda žrtve Jasenovca (i Aušvica) nisu samo žrtve fašizma, već nečeg mnogo dubljeg. Kako onda pesnički razumeti ili makar ponuditi razumevanje tog zla? To je glavno pitanje poezije o genocidu, a Jelena Kovačević u knjizi Stradanje posegnula je za odgovorom koji ima utemeljenje u našoj književnoj tradiciji, ali nije ovako dosledno korišćen

Ne nosi sva poezija posle Aušvica teret dokazivanja sopstvene svrhe, ali to ne važi za poeziju o Aušvicu i srodnim mestima. Kada je o književnosti o Jasenovcu reč, kulturnoistorijski kontekst u kojem je tema oblikovana to najbolje pokazuje. U posleratnim decenijama kontekst je vezan za pitanje fašizma na isključiv način. Jer ako su to bile žrtve isključivo fašizma, to onda znači da je ta totalitarna ideologija 20. veka jedini razlog anihilacije Srba, Jevreja i Roma u NDH. Međutim, ako je zlo Jasenovca ritualno, kako je to primetila Slađana Ilić u studiji Zlo u književnosti i kulturi, onda žrtve Jasenovca (i Aušvica) nisu samo žrtve fašizma, već nečeg mnogo dubljeg. Kako onda pesnički razumeti ili makar ponuditi razumevanje tog zla? To je glavno pitanje poezije o genocidu, a Jelena Kovačević u knjizi Stradanje posegnula je za odgovorom koji ima utemeljenje u našoj književnoj tradiciji, ali nije ovako dosledno korišćen.
Kao i kod pevača klasične starine, Stradanje počinje invokacijom – Majke koja je Bogomajka, ali i stradalnička majka iz Jasenovca, Prebilovaca ili Jadovna. Posle invokacije sledi diptih pesama („Gordost“ i „Zidanje kule“) u kojima se opeva dolazak zla na zemlju, koje je kroz knjigu različito označeno, ali uvek s elementima đavolikosti. Nakon metafizičkog uvoda, koji lirsko Ja uspinje iznad granica ljudskog iskustva („Blaga, koliko snage u tvojoj blagosti ima, / povedi me Majko, putem tvoga Sina“) slede pesme koje opevaju pojedinačne akte genocida širom krajeva zapadno od Drine. Uz svaku pesmu dat je i istoriografski isečak koji ima dvojaku funkciju: da pojasni poreklo pesme i približi smisao pojedinih slika, ali i da podseti na stravične zločine koji su pali u zaborav.
Pažljivije uporedno čitanje pesama i odgovarajućih zapisa ukazalo bi nam i na specifičnu perspektivu autorke. U jezivim opisima stradanja ona prepoznaje motive koji imaju literarnu, najčešće tragičku ili dijaboličku komponentu i oko njih gradi pesmu. Tako u pesmi „Ispraćaj“, o pokolju na Grabovačkoj poljani, retorički efekat gradi na figuri ustaškog konjanika koji je u zapisu tek sporedni detalj, ali u literarnoj perspektivi svojim dijaboličkim likom daje snagu pesničkoj slici: „Crni jahač na crnom konju jaše / povijenog tela prema grivi, / kamu drži u opruženoj ruci, kamom kruži oko ljudi.“
Navedeni stihovi pokazuju i stil pesnikinje. On je izgrađen najvećma retoričkim sredstvima, najčešće ponavljanjem. U onim pesmama u kojima je retorički naglasak jači od same pesničke slike ovakav postupak smanjuje ukupan umetnički kvalitet, ali tamo gde je odmereno upotrebljen – dobija pun smisao. U tom kontekstu, najbolje pesme iz Stradanja su one u kojima retoričku monolitnost razbijaju paradoksalne slike ili jovovski tragizam koji neminovno zaziva pitanje teodiceje. Među prvima je pesma „Mitrina izjava“, o seljanki koja dolazi u Sarajevo da prijavi divljačko ubistvo svoje porodice i zatraži, u momentu koji paradoksalnošću pokazuje neuništivost života, upravljanje preostalim imetkom u ime preživelih članova: „Prislonila je palac na papir. Nisu joj drhtale ruke. / Izašla je bez traga tuge rođena Rogan Mitra, udata Milić. / Nije tražila da se zločin istraži, da se zločinac nađe i kazni. / Ona je znala da zločincu govori. Bog u njemu nem stoji.“
Od jovovskih pesama izdvaja se „Pred Drinom majka“, nastala po motivima zločina u Starom Brodu 1942. Ispevana je iz perspektive majke koja spas od klanja traži u ledenoj vodi: „Vera moja nije tvrda da ne sumnja ima li gore nešto. / A i ne vredi umreti Bože, ako gore neću naći svoje. / Onda je bolje da Te nema. /…/ Ubij me, Bože, i decu mi ubij da ne moram suditi sama. / Ali ako se nećemo naći, ubij me da me nema, da nikada više nigde ne bivam. / I u raju u paklu ću biti. / Onda je bolje da Te nema.“
Problem Božje odgovornosti usložnjava razrešenje drame genocida. Kako čitamo iz završne pesme „Zaveštanje“, konačna smrt u Eshatonu sledi ne ubijenima već ubicama. Zato je jedini način da se do prevazilaženja neljudskog zločina dođe nadljudski, u činu ljubavi: „Bol u ljubav da se raznese mi ćemo se moliti. / Kada na grobovima našim sveće zapalite / znajte da dželatima našim palite, u grobove naše ubice su legle.“ Tek tada mesta sećanja postaju (u ovoj knjizi) mesta preobražaja, kao na iskupiteljskom putu Bogočoveka koji je, kao i njegov narod, stradao za život sveta. Zbog autentičnosti tog mističkog kvaliteta koji uprkos povremenim formalno-stilskim nedostacima obasjava tekst ove knjige, Stradanje Jelene Kovačević dobija ono neophodno unutrašnje opravdanje koje svaki umetnički tekst o genocidu mora da ima da bi nosio teret svoje teme.