ГЕНОЦИД КАО МЕТАФИЗИЧКО ПИТАЊЕ

Ако је зло Јасеновца ритуално, како је то приметила Слађана Илић у студији Зло у књижевности и култури, онда жртве Јасеновца (и Аушвица) нису само жртве фашизма, већ нечег много дубљег. Како онда песнички разумети или макар понудити разумевање тог зла? То је главно питање поезије о геноциду, а Јелена Ковачевић у књизи Страдање посегнула је за одговором који има утемељење у нашој књижевној традицији, али није овако доследно коришћен

Не носи сва поезија после Аушвица терет доказивања сопствене сврхе, али то не важи за поезију о Аушвицу и сродним местима. Када је о књижевности о Јасеновцу реч, културноисторијски контекст у којем је тема обликована то најбоље показује. У послератним деценијама контекст је везан за питање фашизма на искључив начин. Јер ако су то биле жртве искључиво фашизма, то онда значи да је та тоталитарна идеологија 20. века једини разлог анихилације Срба, Јевреја и Рома у НДХ. Међутим, ако је зло Јасеновца ритуално, како је то приметила Слађана Илић у студији Зло у књижевности и култури, онда жртве Јасеновца (и Аушвица) нису само жртве фашизма, већ нечег много дубљег. Како онда песнички разумети или макар понудити разумевање тог зла? То је главно питање поезије о геноциду, а Јелена Ковачевић у књизи Страдање посегнула је за одговором који има утемељење у нашој књижевној традицији, али није овако доследно коришћен.
Као и код певача класичне старине, Страдање почиње инвокацијом – Мајке која је Богомајка, али и страдалничка мајка из Јасеновца, Пребиловаца или Јадовна. После инвокације следи диптих песама („Гордост“ и „Зидање куле“) у којима се опева долазак зла на земљу, које је кроз књигу различито означено, али увек с елементима ђаволикости. Након метафизичког увода, који лирско Ја успиње изнад граница људског искуства („Блага, колико снаге у твојој благости има, / поведи ме Мајко, путем твога Сина“) следе песме које опевају појединачне акте геноцида широм крајева западно од Дрине. Уз сваку песму дат је и историографски исечак који има двојаку функцију: да појасни порекло песме и приближи смисао појединих слика, али и да подсети на стравичне злочине који су пали у заборав.
Пажљивије упоредно читање песама и одговарајућих записа указало би нам и на специфичну перспективу ауторке. У језивим описима страдања она препознаје мотиве који имају литерарну, најчешће трагичку или дијаболичку компоненту и око њих гради песму. Тако у песми „Испраћај“, о покољу на Грабовачкој пољани, реторички ефекат гради на фигури усташког коњаника који је у запису тек споредни детаљ, али у литерарној перспективи својим дијаболичким ликом даје снагу песничкој слици: „Црни јахач на црном коњу јаше / повијеног тела према гриви, / каму држи у опруженој руци, камом кружи око људи.“
Наведени стихови показују и стил песникиње. Он је изграђен највећма реторичким средствима, најчешће понављањем. У оним песмама у којима је реторички нагласак јачи од саме песничке слике овакав поступак смањује укупан уметнички квалитет, али тамо где је одмерено употребљен – добија пун смисао. У том контексту, најбоље песме из Страдања су оне у којима реторичку монолитност разбијају парадоксалне слике или јововски трагизам који неминовно зазива питање теодицеје. Међу првима је песма „Митрина изјава“, о сељанки која долази у Сарајево да пријави дивљачко убиство своје породице и затражи, у моменту који парадоксалношћу показује неуништивост живота, управљање преосталим иметком у име преживелих чланова: „Прислонила је палац на папир. Нису јој дрхтале руке. / Изашла је без трага туге рођена Роган Митра, удата Милић. / Није тражила да се злочин истражи, да се злочинац нађе и казни. / Она је знала да злочинцу говори. Бог у њему нем стоји.“
Од јововских песама издваја се „Пред Дрином мајка“, настала по мотивима злочина у Старом Броду 1942. Испевана је из перспективе мајке која спас од клања тражи у леденој води: „Вера моја није тврда да не сумња има ли горе нешто. / А и не вреди умрети Боже, ако горе нећу наћи своје. / Онда је боље да Те нема. /…/ Убиј ме, Боже, и децу ми убиј да не морам судити сама. / Али ако се нећемо наћи, убиј ме да ме нема, да никада више нигде не бивам. / И у рају у паклу ћу бити. / Онда је боље да Те нема.“
Проблем Божје одговорности усложњава разрешење драме геноцида. Како читамо из завршне песме „Завештање“, коначна смрт у Есхатону следи не убијенима већ убицама. Зато је једини начин да се до превазилажења нељудског злочина дође надљудски, у чину љубави: „Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити. / Када на гробовима нашим свеће запалите / знајте да џелатима нашим палите, у гробове наше убице су легле.“ Тек тада места сећања постају (у овој књизи) места преображаја, као на искупитељском путу Богочовека који је, као и његов народ, страдао за живот света. Због аутентичности тог мистичког квалитета који упркос повременим формално-стилским недостацима обасјава текст ове књиге, Страдање Јелене Ковачевић добија оно неопходно унутрашње оправдање које сваки уметнички текст о геноциду мора да има да би носио терет своје теме.