Чврст загрљај Москве и Минска

Ако је Запад желео да спречи уједињење Русије и Белорусије, својим грубим мешањем у унутрашње ствари белоруског народа постигао је супротан ефекат и убрзао интеграцију Савезне државе

Скоро тачно 30 година након што су, 8. децембра 1991, тадашњи лидери Русије, Украјине и Белорусије – у националном парку „Беловешка шума“ на данашњој белоруско-пољској граници – потписали споразум о ликвидацији Совјетског Савеза, актуелни председници Русије и Белорусије Владимир Путин и Александар Лукашенко прошлог четвртка постигли су споразум о 28 програма који крупним корацима утиру пут формирању заједничке државе. „Ради се о 28 савезних програма усмерених ка унификацији законодавства Русије и Белорусије у различитим областима економије, уједначавању услова делатности привредних субјеката две земље, изградњи јединственог финансијског и енергетског тржишта, саобраћајног простора, формирању и реализацији заједничке индустријске и аграрне политике“, саопштио је Путин у присуству Лукашенка и додао да пакет треба да буде усвојен на заседању Врховног државног савета Савезне државе, 4. новембра 2021. године. Тог дана Руси прослављају Дан народног јединства, у спомен на 1612. годину, када су – након „велике смуте“ – Кузма Мињин и Дмитриј Пожарски стали на чело народа и протерали пољске завојеваче, отворивши пут ка престолу за династију Романових. То је, уједно, и почетак формирања Руске империје.

СИМБОЛИКА МЕСТА Неко ће у томе видети симболику да, ако је распад СССР-а започео поменутим догађајима у Белорусији, сада Москва и Минск „обнављају Совјетски Савез“ три деценије касније. Мада су обојица лидера, свако на свој начин „совјетоносталгичари“, нису Путин и Лукашенко повлачили сличне аналогије, нити су оне примерене времену у коме живимо, већ је реч о дубокој интеграцији две земље у којима живи исти народ. Свако је слободан да извлачи сопствене закључке о карактеру ових интеграција, њиховом домету и будућој улози на глобалној и регионалној геополитичкој позорници.
Јер шта год њих двојица о томе рекли, неће их мимоићи критике Запада који је утрошио огромну енергију да ово уједињење осујети, као ни домаћих душебрижника у обе државе. На једној страни говориће се о томе да ће „Русија прогутати Белорусију“, а на другој да је „Минск тег на ногама Москве“. Свакако да нису у праву ни једни ни други, чак и ако на тренутак заборавимо да ове пароле настају у западним лабораторијама пропагандне силе; у овом случају реч је о узајамно корисној интеграцији која ће обема странама донети много више благостања, напретка, стабилности и безбедности. Ове вредности су највише тражене у данашњем свету, а због њиховог дефицита огромни постсовјетски простор деценијама трпи страшне последице. Ако некоме и даље није јасно да је распад СССР-а довео до дестабилизације читаве Евроазије, а посебно република које су га сачињавале, онда ће предстојећи период, на средњи и дужи рок, показати да геополитичко клатно може да се покрене на другу страну и донесе позитивне промене. Важно је, не само на симболичком плану, што оне ступају на светску позорницу на 30. годишњицу „највеће геополитичке катастрофе 20. века“, како је распад СССР-а назвао Путин. И што, ако је ова катастрофа стартовала из Белорусије, сада обрнути процес започиње с истог места.

ЕВОЛУТИВНО ДО НАДДРЖАВНЕ СТРУКТУРЕ Разговори Путина и Лукашенка у Кремљу, већ пети у последњих годину дана, одржани су 9. септембра, тачно 13 месеци након председничких избора у Белорусији на којима је Лукашенко убедљиво победио и обезбедио шести узастопни председнички мандат. Та му је победа донела много непроспаваних ноћи и непријатности у односима са Западом, који је усвојио скандалозну и дискриминаторску одлуку да, као у Венецуели, због „заштите демократије“ не призна победу популарног Лукашенка, већ за „шефа државе“ прогласе сопственог фаворита и марионетску опозициону фигуру чијег имена једва да неко може да се сети (Светлана Тихановска) – а која одмах после избора бежи на НАТО територију и одатле „диригује револуцијом“. „Венецуелански сценарио“ донео је и много тога доброг Лукашенку. Ослободио се, пре свега, заблуде да ће са Западом моћи да постигне договор, иако је на томе радио још од 2011. године – углавном на штету руских, али и сопствених интереса.
Пошто је те 2011, кроз „револуцију белих трачица“ и друге облике директног мешања, започео невиђен притисак Вашингтона и других НАТО престоница на Русију и Путина који и данас траје, Лукашенко је помислио да то може и њега да снађе, а можда је у себи отписао Путина када је видео како је Запад силовито кренуо да га руши, па је похитао да се „споразуме“ с Путиновим противницима. То је наставио и касније, по отпочињању украјинске кризе. Не само што, као најближи савезник, није признао Русију у њеним уставним оквирима (с Кримом) већ је отворено на штету Москве кокетирао с националистичким режимом у Кијеву, оним истим који га је први ударио након избора 8. августа прошле године. Оптужен за диктатуру и непоштене изборе, Лукашенко и његова земља доспели су под удар западних санкција и тако се придружили Русима, који одавно немају никакве илузије о питању сарадње с онима који су и после 1991. с још већим жаром цепали и међусобно свађали народе који живе на постсовјетском простору.
Томе је сада, бар што се тиче власти у Москви и Минску, дошао крај. До 2024. две земље треба да окончају важне интеграционе процесе, након којих ће то бити практично једна држава. Или, боље рећи, наддржавна структура са значајним овлашћењима, чија ће велика предност бити то што је створена еволутивно, кроз стрпљиво проналажење заједничких тачака интереса и сарадње, а не после грађанских и светских ратова и крвавих револуција, што је био случај до сада, укључујући Југославију, САД, СССР и Европску унију. Између осталог и зато су депласиране приче да ће неко бити прогутан, као и да ће Белорусија бити Русима камен о врату. Користи су толике да су у овом тренутку тешко и измерљиве. Када је о Минску реч, процењује се да ће годишњи бонус белоруског БДП-а износити 1,5 одсто од ове интеграције, након што она у пуној мери заживи 2024. године. Цена руског гаса за Белорусију за 2022. остаће на нивоу из 2021. године, тачно 128,5 долара за хиљаду метара кубних, док у Европи на слободном тржишту она ових дана износи 650 долара. „Чини ми се да је разлика јасна“, подвукао је руски лидер обраћајући се новинарима у Кремљу.

РУСКИ ОДГОВОР НА НАТО МАНЕВРЕ Колико је све то важно и за Москву, види се и из тога да је већ следећег дана, 10. септембра, објављена „мала вест“: руски ловци Су-30СМ ступили су на борбено дежурство у области Бреста, недалеко од белоруско-пољске, односно НАТО границе. Задатак им је „одбрана ваздушних граница Савезне државе у оквиру формирања наставно-борбеног центра заједничке обуке Ваздушно-космичких снага Русије и РВ и ПВО Белорусије“. Другим речима, формира се руска ратна авио-база на западној граници Савезне државе, што је директан одговор на низ америчких војних објеката по читавој линији додира НАТО-а и Русије. То је управо сценарио који је Лукашенко прошле године, непосредно пре него што му се „западно небо“ сручило на главу – с гнушањем одбио. Како је тада тврдио, Белорусија је способна да сама брани своју територију и „страни авиони“ јој нису потребни. Сада, изгледа, јесу.
Руски млазњаци су на аеродром „Барановичи“ стигли уочи почетка здружених војних вежби „Запад 2021“, које се овог месеца одржавају на 14 полигона у Русији, Белорусији и у Балтичком мору. Реч је, и по мерилима суперсила, о изузетно крупном догађају, где ће учествовати око 200.000 војника, преко 80 авиона и хеликоптера, као и 760 комада борбене технике. Осим Руса и Белоруса, учествоваће и припадници савезничких војски из ОДКБ-а, али и Шангајске организације за сарадњу, као и низа других држава. Ово је руски одговор на летошње НАТО маневре „Бранилац Европе 2021“.
Али уз једну крупну разлику: „Запад 2021“ организује се на територији Русије и Белорусије, док је НАТО вежбао у чак 15 држава и територија источне Европе, од којих неке и нису чланице алијансе. Међутим, опет су Русе оптужили да су њихове вежбе „агресивне“, док оне натовске наравно – нису. Како је истакао Владимир Путин, одржавање ових маневара „логично је у условима када НАТО увећава војно присуство у близини граница Савезне државе и простора ОДКБ-а“. Како се види из ове изјаве, Москва преузима одбрану читаве Белорусије, али и савезника из централне Азије, што је посебно важно након повлачења Америке из Авганистана. Русија очигледно неће дозволити да тамо настане безбедносни вакуум.
Москва и Минск сада улазе у кључну фазу уједињења, и то не више на нивоу декларација и кабинетских саопштења. За Белорусију и њено руководство је пресудно значајно да добију равноправан приступ руском унутрашњем тржишту енергената, што ће наступити од 2023. године, док ће Москва повећати стратешку дубину, више од 500 километара ка западу и 300 ка југу, чиме продужава линију додира с Пољском на чак 500 километара, а с Украјином за додатних 600. Примера ради, Варшава и Кијев биће на око 100 километара удаљености ваздушном линијом од границе Савезне државе, Праг, Беч, Братислава и Будимпешта на око 600, а српска, хрватска или словеначка територија тек нешто више од тога. Очекује се и стварање јединственог финансијског система, укључујући и заједничку валуту.
Ово последње биће тренутак потпуног уједињења, уз наравно заједничке политичке органе, парламент, владу и – председника. Остаје недовољно јасно шта се – и зашто – догодило након председничких избора у Белорусији. Био је то, како делује, одлучан покушај да се спречи уједињење, али је утисак да је Запад својим грубим мешањем у унутрашње ствари белоруског народа и државе постигао супротан ефекат: гурнуо је Лукашенка у још чвршћи, дуго очекиван Путинов загрљај и убрзао интеграцију Москве и Минска.