Зечевизија – Усправна свећа српства на Косову и Метохији

Како се идеја именована као Српски свет прихвата спонтано, наилазећи на одобравање у различитим срединама и како о томе сведоче догађања на 64. Фестивалу фестивала, одржаном у Требињу, од 24. до 30. јула

Српски свет као идеја обједињења и духовног прожимања српског народа на простору Балкана живи свој живот упркос хистеричном противљењу Запада и његових гласноговорника, од Мила Ђукановића до „Пешчаника“ и београдских портпарола вашингтонске дубоке државе („Политика“ од 6. августа ове године), којима је ова синтагма права црвена марама откад поново заузима значајно место у нашем народном животу. Идеја се прихвата спонтано и наилази на одобравање у различитим срединама мада нема свог званичног покретача ни спонзора. О томе сведочи низ појединачних појава на разним тачкама овог света и у различитим областима, какве су уметност и култура у најширем смислу, као што је то био случај на 64. Фестивалу фестивала, одржаном у Требињу, од 24. до 30. јула. Најпријатније изненађење приредили су нам тамо млади драмски уметници с Косова и Метохије.

НИСКА ГЛУМАЧКИХ БИСЕРА Готово сав простор који није био покривен представама у конкуренцији на Фестивалу био је испуњен живим позоришним ткивом које су у најлепши и најстарији град у Херцеговини донели професори и студенти глуме на Приштинском универзитету са седиштем у Косовској Митровици. Током дана на Дучићевом платоу „под Платанима“, на месту званом „Ибијево ћоше“, наступао је „пучки театар“ песме и игре, а увече, у оквиру пратећег програма пред двораном Културног центра Требињског културног лета, ревија бисера поезије у извођењу студената завршних година ове високе школе у класи професора Дејана Цицмиловића и професорке дикције Андријане Виденовић, уз стручну помоћ др Вере Обрадовић, професорке сценских игара и кореодраме. Избор поезије извршили су студенти, а на програму су се нашла антологијска дела Едгара Алана Поа, Лазе Костића, Десанке Максимовић, Мирослава Мике Антића, Бране Петровића и бокор Шекспирових сонета.
Већина учесника Фестивала, међу којима је било врсних редитеља, педагога, театролога и критичара била је готово затечена високим нивоом ових извођења и то није пропустила да нагласи у својим прилозима на Округлом столу. Изузетно пажљив приступ артикулацији поезије, озбиљан и нијансиран, као и врхунска дикција и квалитет уметничког говора резултати су заједничког рада поменутих педагога и младих талената који су се у Требињу представили у најбољем светлу. Шта више може посвећена хистрионска школа, окренута најбољим традицијама и најплоднијим искуствима? На уласку у велики свет театра и уметничког збора ови млади људи представљају се као изузетан потенцијал и охрабрење. Упркос најнеповољнијим околностима за уметност и културу, које владају на овом окупираном делу Србије, они су смогли снаге да се ненаклоњеном окружењу супротставе снагом уметничког говора и наговесте чисту победу у овој неравној борби. Учесник Округлог стола из Црне Горе, театролог др Драган Копривица, сажео је општи утисак о овом колективном наступу оценом да су сви заједно деловали као усправна свећа српства на Косову, што је публика поздравила искреним аплаузом.

ЈЕДИНИ ПУТ Предност српског отпора и јесте одговор уметника на грубо и бахато насиље којим су окружени. Али се поставља питање за кога се школују наши млади посленици сцене под овим околностима, ако се за тренутак занемари њихова добра перспектива у позоришном и медијском животу широм српског простора. Знамо да је некадашње Покрајинско народно позориште у Приштини имало јаку „српску драму“ све до тренутка гашења ове установе, у првим данима шиптарске окупације, 1999. Одговор на ово питање би могао да стигне из Грачанице, где се разгара ново позоришно жариште. На фестивалу у Требињу наступио је, последње вечери, Дом културе Грачаница (СКК „Сербика“ Гњилане) са сценском визијом под насловом Једини пут (асоцијација на топос српске ратне елегије Тамо далеко, као и наслов књиге историчара Милоша Ковића) по сценарију и у режији Јасмине Стојиљковић. Млади глумци с Академије у Косовској Митровици и њихове колеге мултимедијални уметници с КиМ и из целе Србије извели су једноипочасовни театарски спектакл посвећен голоти и васкрсу српске војске 1915–1918, који кроз игру, драмске сегменте, музику, филм и фотографију дочарава Албанску голготу и ослобођење у Првом светском рату. Ово је нарочито важно ако се има у виду којој публици се обраћа ово сценско виђење, а то је наш живаљ на привремено окупираним територијама јужно од Ибра. У овим призорима васкрсава судбина Србије у часовима још тежим него што су ови данашњи, кроз мучеништво целог народа, овенчано величанственом победом, нарочито у симболичким сценама архетипског карактера (каква је „сахрана српске круне“ у темељима Призренске богословије). Стога овај уметнички труд не би смео да остане незапажен и ненаграђен, јер, између осталог, сажима идеју прожимања историјских источника на разним тачкама српског света. „Желели смо да у Требиње дођемо са нешто измењеном верзијом представе коју смо играли поводом стогодишњице од завршетка Великог рата, па смо у сценски приказ увели и херцеговачки крај, али и нове кореографије које изводе студенти Факултета уметности из Косовске Митровице. Судећи према реакцијама публике, у томе смо и успели“, истакла је ауторка Јединог пута Јасмина Стојиљковић (имајући у виду громогласне аплаузе требињског гледалишта). Тако је идеја о садејству различитих, а ипак веома блиских интеграла, који се изражавају језиком театра, изненада актуелизовала идеју српског света у њеном изворном виду. Оживљавање и прожимање истих народних тежњи збиља је – једини пут. Требињски фестивал учинио је све да га покаже и стручној и широј публици и за то заслужује сваку хвалу. Сада су на потезу други, с Београдом на челу. Нешто што никне у Грачаници, у огњишту српског религијског и културног живота, заслужује удвостручену бригу наше културне јавности и институција и вредно је нарочите пажње у политичком, али и културно-уметничком смислу. Једини пут можда оскудева у многим елементима театарског умећа осим у једном, за нас најважнијем: у вери и заједништву.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *