Зечевизија – Софкина кућа као изворник бољег света

Највећи део филма Нечиста крв – грех предака Милутина Петровића догађа се у кући хаџи Трифуна коју је за потребе филма с нарочитом пажњом градио сценограф Миленко Јеремић у подножју Авале, водећи рачуна о свим одликама старобалканског варошког неимарства, али и нарочитим захтевима филма, по којима би ово здање требало да представља огњиште распаљених страсти. Кућа је филмска метафора

У прошлом броју „Печата“ написали смо да је „цело Борино Врање једна старинска, богата али уклета кућа, као удаљена, подсвесна слика материце и изгубљеног раја, која слути поновно рођење“. Нека нам сада буде дозвољено да ову асоцијацију боље објаснимо. У покушају да једном камерном драмом представи готово цело књижевно дело најзначајнијег прозног аутора српске модерне (који је камерни писац par excellence, каже Јован Деретић) сценарист Нановић и редитељ Петровић покушали су да опсесивни Станковићев свет кондензују у полутами притајених страсти у којој камера тражи и проналази, дакле чита, праменове светла. Ако је такво читање светла основна делатност филмског уметника, као што смо покушали да покажемо у једној давној књизи, онда се у таквом поступку открива и цело обзорје овог филма.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *