Зечевизија – Софкина кућа као изворник бољег света

Највећи део филма Нечиста крв – грех предака Милутина Петровића догађа се у кући хаџи Трифуна коју је за потребе филма с нарочитом пажњом градио сценограф Миленко Јеремић у подножју Авале, водећи рачуна о свим одликама старобалканског варошког неимарства, али и нарочитим захтевима филма, по којима би ово здање требало да представља огњиште распаљених страсти. Кућа је филмска метафора

У прошлом броју „Печата“ написали смо да је „цело Борино Врање једна старинска, богата али уклета кућа, као удаљена, подсвесна слика материце и изгубљеног раја, која слути поновно рођење“. Нека нам сада буде дозвољено да ову асоцијацију боље објаснимо. У покушају да једном камерном драмом представи готово цело књижевно дело најзначајнијег прозног аутора српске модерне (који је камерни писац par excellence, каже Јован Деретић) сценарист Нановић и редитељ Петровић покушали су да опсесивни Станковићев свет кондензују у полутами притајених страсти у којој камера тражи и проналази, дакле чита, праменове светла. Ако је такво читање светла основна делатност филмског уметника, као што смо покушали да покажемо у једној давној књизи, онда се у таквом поступку открива и цело обзорје овог филма.

[restrict]

КУЋА КАО СИМБОЛ Збиља, каква је ово кућа? Један страни, а прилично виспрен тумач Бориног дела, Дејвид А. Норис, у бриљантном есеју под насловом „Софкина кућа“, води нас кроз унутрашњост и симболику здања које сада постаје филмска метафора. „Дубоко у структури романа ‘Нечиста крв’ могућно је наћи извесне симболичке преокупације. У патријархалном поретку породица је била неодвојива од куће… Када се помињала кућа није се мислило само на физичку грађевину већ и на историју породице, на њено место и улогу у широј заједници, на њен успон или пад. Кућа је упућивала на колективну одговорност и репутацију. То је разлог што се одмах после уводних реченица о прецима Софкине породице помиње и кућа, као да се тиме утврђује колективно место породице… Симболички приказ куће има за функцију да представи сукоб вредности између урбаног и руралног, између цивилизације и варварства“. Ту Норис указује на разлике између Бориног Врања и Дефоовог Лондона, Балзаковог Париза или Петрограда Достојевског, али и на карактеристике домицила одабраног да омогући развој ове драме. Са своје стране указали смо на богате призоре једне епохе, саткане од пажљиво одабраних и вешто употребљених детаља старинских домова, њихових тешких завеса и топлих источњачких мангала, у којима Борине божје људе стиже фатум међусобног трвења, али и страсти, које се узајамно хране. Петровићева тачна микро-режија открива, у дубинској оштрини, духовна исходишта једног готово аутистичног света: све је у тој затвореној кући, она је велики знак епохе у којој су. јужни Срби једва дочекали своје ослобођење оног зимског јутра 1878. године када је у турску касабу у парадном строју ујахала коњица мајора Радомира Путника, будућег првог српског војводе, који ће Турке 1912. заувек отерати из Србије. Ни Бора ни филм не показује нам како је овај тренутак дочекао чорбаџијски сарај, осим штурог саопштења да је хаџи Трифунов син, цариградски ефенд’м Мита, Софкин отац, са Турцима побегао из Врања и ускоро готово сасвим пропао, као и цело његово имање. И сав његов свет. Али о томе овај филм не каже ништа. Говори нешто сасвим друго: о пригушеној жудњи за слободом, која не зазире од греха. Та повезаност потиснуте тежње за слободним животом и прародитељског сагрешења, преступања стотине нараштаја истог ендогамног света и јест главно чвориште целе Борине драме.

БЕЗ ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈЕ Указали смо и на то како је Владета Јеротић, јунговским алатима, тачно одредио ову Борину противречност: све његове приче су сублимација Ероса. „Сваки успели лик у његовом стварању лична је сублимација силне унутрашње чежње и трагике неизбежног промашаја у љубави“. У суштини, сам Бора брани его од самодеструкције. Али ту се јасно назире и крај овог превођења елементарног нагона у друштвено прихватљив садржај, како би се могао дефинисати један, у суштини, психоаналитички трансфер. Лична, индивидуална, персонална трагедија не трансцендира нити њен контекст постаје историјски (за ослобођење српског народа од вековног јарма не даје ни пет пара наш истамбулски ефенд’м него бежи са Турцима и напушта стари чардак, све своје, и најдраже што има – саму Софку). Једини могући исход ове јуродиве нарцисоидности је симболичко или збиљско самоубиство. Јеротић каже: „Без осмишљавања друштвеног морала једног времена, религијом на пример, пристајање на овај морал друштвени, хетерономни, који је постао лични, не води до сублимације кроз жртву и истрајавање у улози жртве, већ води у самоуништење (алкохол, бахато понашање према женама, суицид, као код Марка) чиме се признаје плиткост хетерономног морала“. Уопште, нашем првом прозном модернисти озбиљно се замера недостатак трансцендентног. „У Станковићевом роману нема никакве трансценденције и у томе је он близак свим другим натуралистичким ауторима“, каже Никола Милошевић, мислећи, пре свега, на Золу. „Интереси, нагони и страсти – страсти пре свега – представљају основну покретачку снагу радње романа. За писца Нечисте крви небо је потпуно празно“.
Јеротић религијске основ (кога код Станковића заиста нема) узима као могући сублимат, али му је такође блиска идеја жртве, тј. жртвовања, која више одговара Бориној ћуди. Жртве необузданог нагона и страсти, али и жртве окорелог, патријархалног морала, најчешће лепе али незаштићене жене, могу да изненада оплемене овај немилосни свет. Борина Ташана је једна оваква жртва и зато Петровић (или Нановић) више пажње поклањају страшном Ташанином усуду него целој Софки. Уз Ташанину жртву цела идеја о сублимату добија у филму ново значење, нешто чега у Борином роману нема, а може да узвиси цео његов микрокозам. Та се идеја састоји у појави звона, знамења и симбола.

ХАЏИЈИНО ЗВОНО Од почетка филма хаџи Трифун и Владика најављују заједнички наум о даровању звона оближњем манастиру Поганову као нарочити догађај. Свакоме ко зна да су Турци давно забранили црквено звоњење, а звона уништили и претопили, јасно је да ова намера има епохалан значај. Обнова православног живота, пројава вере и ослобођења од вековног турског јарма јест коначна, али вешто скривана Трифунова мисија. Хаџија осећа да султанове стеге попуштају и жели да искористи погодан моменат да звоно, древни симбол српског православља и слободе, врати на место које му припада. Са моћним митом, као уосталом и све друго, али са постојаном вером, он и Владика истрајавају у свом тајном науму. Све је спремно, али у последњем тренутку догађају се Ташанина отмица и обешчашћење. Да би је склонио од обесног Арнаутина, који је бацио око на његову снају удовицу и остварио ранију замисао, Трифун жртвује Ташану, не свети се одмах за срамоту, него спроводи у дело свој главни план. Жртва обнавља виталну функцију и Србија улази у нови циклус напретка и добробити.
Овај филм требало да је да носи наслов Хаџијино звоно и не знам зашто је Петровић од тог наслова одустао (такав ће, ваљда, носити наслов телевизијска серија). Његово право, али ми се чини да би филму, који је ионако Борину „Нечисту крв“ користио на описани начин и заштитио уобичајеним алибијем према мотивима романа (на шта је такође имао право), овај наслов боље пристајао. Хаџијино звоно консеквентно стоји на главној линији дела. Тек са пројавом звона и Ташанине жртве, цела прича разраста у нови контекст. Софкина кућа, баш таква каква је, постаје изворник бољег света. Из прародитељске куће, из изгубљеног раја и исконског греха, кроз жртву се рађа слобода. Чисто као суза, тачно и убедљиво, а опет све садржано у Борином микрокозму, све дубоко укорењено у његов књижевни рад. Још је и Борин симболички реализам (Предраг Палавестра) ту, без остатка, показан на делу. Чујмо шта, на крају, о свему каже Јеротић:
„Ако не и у животу Боре Станковића, позитивна и небеска страна његове Аниме несумњиво је тријумфовала над оном негативном и деструктивном у његовом стваралаштву које ће нас односити у боље светове све док траје овог народа и његове културе“. Нарочито ово потоње, ако се има у виду описани филмски контекст. Нановићев и Петровићев филм део је овог пишчевог тријумфа. Са свим тим, Борино небо не изгледа нам више празно.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *