Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
„Архитекти“ пројекта наметања баварског политичара за наследника Инцка верују да ће срушити крхко јединство политичких партија РС, а затим приволети бар неке од њих да разговарају са „хер Кристијаном“ и фактички га признају за високог представника
Крхко јединство политичких партија Републике Српске, постигнуто усаглашавањем ставова о бојкоту заједничких институција БиХ и непризнавању Кристијана Шмита за новог виског представника, на сталним је искушењима. Јер није мало оних, како у Босни Хереговини, тако и иностранству, који желе рушењем и овог минимума српске слоге да ослабе отпор Бањалуке наметнутом Инцковом декрету о забрани негирања геноцида и ратних злочина. И тако олакшају реализацију планираног пројекта гашења мањег ентитеета дејтонске творевине, односно њене „реформске трансформације“ у „грађанску БиХ“. У чему би значајан део посла – према замисли сценариста – требало да, без обзира на очигледни мањак легалитета, има нови „гаулајтер“ Босне из Баварске (овај „епитет“ нисмо случајно употребили, иако се он у изворном облику односио на, од Фирера постављене шефове територијалних области Трећег Рајха) наоружан „одлеђеним“ бонским овлаштењима.Наравно, у Сарајеву и на Западу рачунају на озбиљне политичке разлике између власти и опозиције мањег ентитета (од којих су ови други знатно мање спремни да подрже оштре одбрамбене мере РС, којим би наљутили моћне међународне факторе), личне сујете, као и неприкривене анимозитете који постоје међу челницима два блока. Рачунају и на фактор времена, који, како они сматрају, иде на руку њиховом новом високом представнику али о томе ћемо се вратити нешто касније у тексту. [restrict]
ПРВА МЕТА Није нимало случајно што је прва мета чију је позицију „пуштањем у промет“ нетачних информација требало „девалвирати“, тачније показати да се не држи националног консензуса о бојкоту рада заједничких институција БиХ био управо Милорад Додик. Након саопштења кабинета Жељка Комшића да је српски члан Председништва БиХ учествовао у (телефонској) седници овог тела на којој се гласало о предлозима за именовање чланова Управног одбора Централне банке БиХ, суочили смо се са „експресним“ негативним реакцијама првих људи опозиције РС. Тако је Мирко Шаровић констатовао како је „Додик прекршио договор о неучествовању у раду заједничких институција ( осим кад се ради о темама чије одлуке могу бити штетне по интересе Српске)“, нагласивши на крају „да не зна зашто је он то учинио“.
Уследио је оштри демант државника из Лакташа који је, не само саопштио да је „поштујући закључке Народне скупштине РС одбио да учествује у телефонској седници Председништва, већ и оптужио бијељинску телевизију БН, која је пренела ову информацију, да је „издајничка и плаћеничка, те упозорио да би „њена издаја могла значајно да кошта РС“.
Због жеље да се оствари широки национални консензус из одлука које је усвојила Народна скупштина РС је (бар за сада) изостао, од Додика најављивани закон, о „забрани деловања на територији Републике Српске органа БиХ (Суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине, СИПА) насталих након потписивања Дејтонског споразума“. На као нешто „мекшу“ одбрамбену меру Српске треба гледати и на, у овом парламенту изгласани закон о непримењивању Инцковог „декрета“. Скупштина РС га није поништила, иако по мишљењу правних експерата (попут професора Витомира Поповића), има право да то учини. Тачније да примени термин нулификације који се односи на право федералних јединица да на својој територији пониште она правна акта која сматрају штетним и неуставним.
Извесно је да би доношење ових закона ( а поготово оног о забрани рада органа БиХ на територији РС) изазвало брзу реакцију Уставног суда БиХ(који би их прогласио неуставним), те додатно „заоштрило“ ионако тешку ситуацију у некадашњој централној југословенској републици. Но у околностима кад им је маневарски простор максимално сужен, власти у Бањалуци, бојимо се, немају ефикаснијег одговора од употребе „тешког“ политичког оружја за изазове које су им упутили налогодавци „хер Шмита“.
Додик: Чекамо новог ТрампаМилорад Додик је саопштио да Република Српска неће ићи у процес проглашења независности до краја овог мандата Џозефа Бајдена али и поручио како ће у случају да, након тога у Белу кућу уђе „неки нови Доналд Трамп“,одмах спровести отцепљење од БиХ. |
„СЛУЧАЈ“ САВЧИЋ Јасан пример односа правосудних органа БиХ према српским „кривцима“ јесте недавна одлука Суда Босне и Херцеговине о одређивању притвора генералу Миломиру Савчићу, иначе председнику Борачке организације РС. Против њега је, пре доношења Инцковог „декрета“ подигнута оптужница због наводних ратних злочина али му није одређена мера притвора све док јавно није изнео своје мишљење о Аустријанчевом наметнутом закону (није се у медијима изјашњавао о свом случају, што му је било забрањено). Био је то довољан разлог да Суд БиХ прихвати захтев Тужилаштва да Савчића треба стрпати у „апс“, а пошто га нису пронашли на кућној адреси за њим су расписали међународну потерницу.
Да би овакав поступак могао бити примењиван према свима који не буду спремни да се повинују наметнутој „истини“ Запада, наговештава и саопштење Тужилаштва БиХ да је примило 29 пријава због негирања Инцковог „закона“, међу којима је и она „против Милорада Додика“! Из Тужилаштва су поручили да „не могу откривати детаље самих случајева“ али је зато српски члан Председништва БиХ потврдио да је „СИПА (Агенција за истрагу и заштиту) добила налог од Тужилаштва БиХ да га саслуша у вези за наводним негирањем геноцида“. Јасно је да би се први државник Српске пристајањем на такво саслушање фактички повиновао наметнутом закону сад већ бившег високог представника, а остаје да се види хоће ли Тужилаштво БиХ (тачније они који му командују) заиста „ићи до краја“, односно подићи оптужницу против Додика. А да такав епилог прижељкују бошњачке политичке структуре, могли смо сазнати од Бакира Изетбеговића. Додуше, кроз речи које не изражавају, бар јавно уверење „Алијиног малог“ да ће Тужилаштво БиХ предузети такву меру против његовог највећег политичког противника.
„Видећемо хоће ли се усудити кренути на Додика. Све се своди на то да на нама ( Бошњацима) вежбају мишиће“, рекао је Изетбеговић.
Очигледно је да предузете одбрамбене мере Бањалуке, а у првом реду бојкот заједничких институција БиХ, неће донети жељени циљ све док у Босни и Херцеговини на снази буде Инцков „опроштајни декрет“. Са друге стране, у овом одмеравању снага, у коме обе стране рачунају на фактор времена, Шмит и његови наредбодавци верују да ће пре или касније приволети Србе да разговарају са политичарем из Минхена, а затим га – не мора то с њихове стране бити формално признање његове функције – фактички прихватити као високог представника. После тога би се, претпостављају сценаристи овог „пројекта“, бар део снага из садашњег „фронта одбијања“, макар невољно и прећутно сагласио са примењивањем закона дипломате из Клагенфурта и, логично новим декретима његовог наследника из Баварске.
Ни Додик не искључује могућност разговора са „хер Шмитом“! Али – како наглашава – само у случају да, претходно о томе буде постигнута сагласност свих партија Српске и под условом да високи функционер баварског ЦСУ-а пристане да се приликом тог сусрета „не представља као високи представник“ већ као „бивши министар, посланик, саветник“, односно „изасланик Немачке и Америке“. И члану Председништва БиХ из РС је, наравно, јасно да под таквим условима до састанка у догледно време тешко може да дође јер би нови „гаулајтер“ пре напустио тек започети посао у Сарајеву него пристао да се одрекне функције високог представника.
ОПТИМИЗАМ ШАРОВИЋА Став прве опозиционе странке Српске, СДС -а, је у том погледу много „еластичнији“ и то не само због њеног саопштења „да ће о евентуалним разговорима представника ове партије са Шмитом искључиво сама доносити одлуке“. Много више забрињава оптимистичко очекивање лидера ове странке Мирка Шаровића да би „земље Европске Уније, чланице ПИК-а и Кристијан Шмит могли, имајући уравнотежен приступ према свим странама, да помогну да дођемо до решења које воде до изласка из растуће кризе“. Мада није конкретно споменуо захтев за укидање Инцковог декрета претпостављамо да је управо њега имао на уму говорећи о аргументима српске стране који би требало да буду уважени од ових „међународних фактора“. Чињеница је да је овим призивањем Шмита као „непристрасног посредника“ он Немца, макар и индиректно признао као важан фактор у БиХ, да не кажемо фактички као високог представника. Док је недејтонској и антисрпски орјентисаној институцији, какав је ПИК (Савет за спровођење мира) подигао одавно пољуљани „рејтинг“. Мора се, наравно, поставити и питање, да ли искусни политичар, какав Шаровић сигурно јесте, заиста верује у непристрасне намере Шмита и ПИК-а, односно конкретно њихову спремност да „покајнички“ пониште Инцкову „брљотину“ или свој оптимизам испољава из других, назовимо их прагматичних разлога?
Одговор на ово питање даће наравно време али већ сада је јасно да не треба имати било каквих илузија о стварним намерама такозваног високог представника. Који је већ стигао да, представљајући се лажно као политичар „кога је демократски изабрала међународна заједница“, запрети онима који се не буду повиновали његовим захтевима.
„Могу да будем, не само пријатељски настројен, већ да, ако то служи циљу, и прилично тврд и неугодан. Унапред упозоравам да би неки могли ускоро да се уморе од мене, јер сам неко ко жели да види решења, ко тражи испуњење обавеза и ко такође може да буде неугодан“.
Остаје само да овај надмени нови „гаулајтер Босне“ са претећих речи пређе на дела. Која би – као у случају његових претходника са простора Аустроугарске, Трећег Рајха и њихових „демократских наследница“ требало да нанесу зло неподобним Србима.
