SABORNOST SRPSKOG SVETA

Retko šta izaziva takav strah kod naših regionalnih partnera (a i šire) kao ideja srpske sabornosti ili nekakvog srpskog sveta. Isto je i s našim unutrašnjim partnerima iz druge Srbije

Ono gde počinje moja nelagoda je u nejasnoj medijskoj upotrebi reči „sabornost“ kao novotermina ideologije krvi i tla… „Sabornost“ su od crkve u Srbiji oteli moderni rodoljubivi Dobrislavi iz medija i intelektualci takozvane „prve Srbije“, koja samu sebe shvata biološki, rasno i aktivistički religiozno. Njima treba telo srpske nacije, treba im živo i toplo, da od njega naprave mravlju koloniju. Treba im živo testo da ga mese po receptima XIX veka. Pre trideset godina im kolači izgoreli, sad bi opet – prve su rečenice teksta pod naslovom „O čemu govorimo kad pričamo o sabornosti: Zagušljivi prostori puni istorijske memle“, koji je za sajt RTS-a nedavno napisala njihov dopisnik iz Beča Vesna Knežević. Iako se ova, inače vrlo zanimljiva, autorka potrudila da što bolje istraži ovaj pojam, iz teksta se stiče utisak da je to radila s unapred postavljenom negativnom premisom, za koju je zatim tražila argumente da je potvrdi.
Pripisujući pojmu sabornosti pre svega crkveni koren i vrednost, ona navodi: „U srpskoj današnjici je ta lingvistička jedinica volšebno ušla u javni sekularni prostor, te objavila ambiciju da postane ideologija organske demokratije. Semantiku sabornosti treba pod hitno vratiti u krilo crkve, pre nego što nanese strahovite društvene, kulturne i političke štete.“ Sabornost, međutim, nije izvorno crkvena, odnosno jeste u onoj meri u kojoj su i stara društva bila crkvena, odnosno nesekularna. Starogrčki, antički helenski termin za skupštinu (osnovni stub današnjeg demokratskog društva) bio je „eklesia“ – isti koji se danas koristi za crkvu – a suština njegovog značenja bila je upravo „sabornost“, odnosno „sabor“. Sekularno, političko, pa čak i pagansko značenje ove reči je, dakle, starije od onog crkvenog makar nekoliko stotina godina, ako ne i čitav milenijum. Pri tome, ni u izvornom ni u bilo kom od potonjih značenja reč ne označava homogenost ili nekakvo kolektivističko jednoumlje, kako se to priviđa autoru ovog teksta, već konsenzus oko nekog suštinski važnog pitanja.

[restrict]

STRAH OD JEDINSTVA I tu dolazimo do glavnog problema koji naši spoljašnji, regionalni i unutrašnji „partneri“ imaju s idejom srpske sabornosti, odnosno jedinstva, i njega je vrlo vešto u tekstu na temu sličnu našoj sažeo Predrag Ćeranić podsetivši na parolu „Ne daj Bože da se Srbi slože“, jer ako se slože (što je posle poslednjeg dekreta Valentina Incka slučaj u Republici Srpskoj, o čemu on i piše) – eto države. Mi, naravno ne želimo da imputiramo Vesni Knežević zbog jednog teksta da radi protiv interesa srpskog naroda, ali većina onih kojima smeta ideja srpske sabornosti, odnosno jedinstva, svoje interese pretpostavlja narodnim, a oni su najčešće suprotstavljeni. I zbog toga najčešće počinju da bacaju kamenice na svakoga ko ovakvu ideju iznese pred javnost. Takav je slučaj bio, na primer, s pokojnim patrijarhom Irinejem, čiji je poziv Srbima na jedinstvo Svetislav Basara svojevremeno ocenio kao delo inspirisano „rogonjom“. Vesni Knežević je „sabornost“ previše crkvena, odnosno premalo sekularna, a Basari je „jedinstvo“ pak plod đavoljeg plana da nas uništi. U svakom slučaju, da Srbi budu jedinstveni je loše, veoma loše. Samo ne znamo za koga, osim za sve gorepobrojane naše „partnere“. I to ne zbog toga što bi to njima nanelo neizrecivu štetu nego zato što ih ometa u ostvarivanju svojih interesa i koristi koji su generalno na štetu srpskog naroda.
Sabornost ili jedinstvo kojem se danas teži i na koje se Srbi pozivaju je upravo ono o kojem je govorio pokojni patrijarh u, za Basaru i slične spornom, uskršnjem intervjuu od pre dve godine. „Ja ne pripadam nijednoj politici. Želeo bih i molim se Bogu da nema nikakvih podela među nama nego da nam bude jedina politika, jedini pogled i jedini put – dobro našeg naroda“, rekao je on tada, dodajući da nam je „jedina nada, jedino spasenje – jedinstvo među nama“. I to jedinstvo je našim „partnerima“ svuda poželjno, osim kada su Srbi (ili Rusi) u pitanju. Proslavlja se ujedinjenje Nemačke, a jedinstvena Evropa koja bi trebalo da bude još federalizovanija je apsolutni ideal kojem se teži. Jedinstvena i što unitarnija BiH, takođe. Još je bolje evroatlantsko jedinstvo. Dobro je da Ukrajina bude jedinstvena, čak i kada njen predsednik svojim sugrađanima koji se osećaju Rusima želi sudbinu koju je krajiškim Srbima namenio otac mlade hrvatske demokracije. Ali ovo, srpsko, ne valja i „oseća se na memlu“, odnosno plod je đavolje inspiracije jer je pretnja „miru i stabilnosti“. Pošto su Srbi, poznato je još od pisanija Anta Starčevića iz sredine pretprošlog veka „remetilački faktor“. Još gore bi bilo da se desi država, kako to Ćeranić predviđa, jer nijedna Srbija nije dovoljno mala da ne bi bila velika, kako smo to odavno konstatovali.

VI STE SVET Iako nam američka ambasada već godinama preko krajnje neukusnih reklama poručuje da smo „mi svet“, taj svet koji smo mi nikako ne sme da bude srpski. Zato i pominjanje „srpskog sveta“ stvara još veću nelagodu, pa i paniku, kod naših partnera nego pominjanje sabornosti, odnosno jedinstva. Ideja o srpskom svetu niti je jedinstvena, niti je nova. Odavno postoje razni „svetovi“, od francuskog, nemačkog, italijanskog, pa čak i rumunskog, i oni su u redu i ne predstavljaju opasnost po mir, ali ovaj srpski predstavlja. Isto tako, ideja o srpskom svetu lansirana je ne juče nego još sredinom 19. veka i koristili su je ljudi poput Jovana Jovanovića Zmaja, Svetozara Miletića ili Vladimira Ćorovića.
Iako se pojam srpskog sveta u patriotskim intelektualnim krugovima pominje već neko vreme (najmanje od 2016), njegovo uvođenje u glavni politički tok, za šta je zaslužan sadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, izazvalo je fras kod naših partnera, pre svega regionalnih. Premda je o srpskom svetu u javnosti govorio i ranije, Vulin je partnere ponovo iznervirao izjavivši na obeležavanju 13. godišnjice svoje partije da je „zadatak ove generacije (srpskih) političara stvaranje srpskog sveta, odnosno da objedine Srbe gde god budu živeli“. Tako je zamenik predsedavajućeg Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Denis Zvizdić ocenio da „srpski svet“ predstavlja „providnu hegemonističku priču koja ništa dobro nije donela niti srpskom niti drugim balkanskim narodima – samo ratove, stradanja, etničko čišćenje i genocid“. Svoju tezu je podupro kraćim istorijskim obrazlaganjem – 1844. Načertanije, 1941. homogena Srbija, 1986. Memorandum SANU 1, 2012. Memorandum SANU 2, 2021. „srpski svet“. Pored toga što je „Memorandum SANU 2“ iz 2012. podjednako stvaran koliko su to i „Protokoli sionskih mudraca“, postavlja se pitanje kako je to Srbija 1941. radila na svojoj „homogenizaciji“. Da je nije pobrkao s NDH? Da nije ova tvorevina težila multietničnosti i „heterogenizaciji“, a njegov politički lider i osnivač stranke kojoj pripada Alija Izetbegović članstvom u organizaciji Mladi muslimani, iz koje se regrutovao kadar za SS diviziju „Handžar“ (što je Izetbegović po tvrdnjama francuskog istoričara Gzavijea Bugarela „izbegao“ samo jer je bio previše mlad) radio na širenju mira i tolerancije? Da li to radi njegov sadašnji stranački lider, Alijin sin Bakir pominjući „osvetu“ i „drugo poluvreme“ i to baš u Fazlagića Kuli, notornom ustaškom leglu iz Drugog svetskog rata.
Zanimljiva su i reagovanja iz Hrvatske. Šef hrvatske diplomatije Gordan Grlić Radman, na primer, izjavio je kako se radi o „promovisanju poražene velikosrpske politike“, dok lijepa njegova „nikada nije imala aspiracije na tuđu teritoriju, niti je tražila reviziju granica“. Distancira li se to on od NDH, koju je Franjo Tuđman, njegov politički otac i osnivač stranke kojoj pripada, nazvao „izrazom povijesnih težnji hrvatskog naroda“, od NDH koja se protezala do Zemuna i Drine? Od Tuđmanovih „mirovnih napora“ u „Herceg-Bosni“? Ili to prosto ne smatra „tuđom teritorijom“.
Slikovit je u ovom kontekstu bio i potpredsednik Vlade Crne Gore Dritan Abazović, koji je u jednom intervjuu rekao da „nama ne treba srpski svet, već evropski svet“. Njemu (da ne prebrojavamo krvna zrnca) možda srpski svet i ne treba i to je sasvim razumljivo. Niko i ne želi da ga njemu nameće. Ali šta mu daje za pravo da određuje koji i kakav svet Srbima ili „crnogorskim građanima srpskog nacionalnog predznaka“, kako je to lepo sročio njegov ministar „vanjskih“ poslova Đorđe Radulović, treba? Uostalom, nije li i srpski svet deo evropskog sveta? Možda tog na koji on misli i nije jer, na primer, ovde još nisu dozvoljeni gej brakovi. Još samo da i on Srbima počne da određuje gde im je matica, ali za to bi prvo morao da napiše nešto poput „Gorskog vijenca“. Ili ne, pošto nije ni Zdravko Krivokapić.
U istom intervjuu Abazović kaže kako je očekivao da će od trenutka kada je „Srbija pomogla Crnoj Gori sa vakcinama doći do prekretnice u pozitivnom smislu, ali da se to nije desilo“. A zašto nije? Možda zato što je Abazovićeva vlada deo tih vakcina preusmerila na „oružane snage Kosova“, usvojila sramotnu rezoluciju o Srebrenici ili zateže oko potpisivanja Temeljnog ugovora sa SPC? Upravo je ovaj način razmišljanja slika i prilika onoga kako i Abazović i ostali pomenuti u ovom tekstu vide ulogu Srba i Srbije. Srbi i Srbija treba da budu ponizni, da ćutke prihvate sva ponižavanja koja im se serviraju i da se nađu pri ruci kada treba da pomognu i budu zahvalni na šamaru koji su zauzvrat dobili. A ako i pomisle da dignu glavu i nešto urade za sebe, odmah će biti proglašeni za „genocidaše“ koji misle samo o otimanju „tuđih“ teritorija, silovanju i ubijanju. Za njih je to srpski svet. Dobar Srbin ide na proslavu „Oluje“, a ne na liturgiju.

[/restrict]