Оперативна проба другог нивоа

Рутинска вежба Кфора или маскирање припрема за војно решење кризе на Косову и Метохији – ко је безбедносна претња за НАТО мисију у нашој јужној покрајини?

Tаман када смо помислили да је напетост у вези с војним вежбама НАТО-а прошла, најављена је нова вежба, овога пута Кфора, на Косову и Метохији. Серија вежби обједињених у једну огромних размера, под називом „Бранилац Европе 21“, изазвала је нелагодност у Србији јер се одигравала претежно на Балкану, у нашем непосредном окружењу, па није чудо што нова вежба изазива још веће подозрење јер ће се изводити на српској територији у нашој јужној покрајини.

[restrict]

НАТО И(ЛИ) КФОР Многе појединости у вези с вежбом, која ће се одржати у периоду од 30. августа до 8. септембра, збуњују чак и новинаре и војне извештаче – једни је најављују као НАТО вежбу, а други као вежбу Кфора.
И једни и други су у праву. Кфор је мировна мисија УН „под вођством НАТО-а“, ма шта то значило. То су старе игре и подвале с двосмисленим изразима, тако да иако не пише „под командом НАТО-а“, у пракси је то неспорно.

И поред детаљних објашњења у вези с предстојећом вежбом уопште није јасно ко то за Кфор представља претњу у перспективи, да би морала да се симулира и увежбава та нова ситуација. Да ли су то Срби на северу Косова, да ли су то Албанци, или српске војнополицијске снаге? А то ће у супозицији вежбе морати да се отворено каже командантима, командирима и војницима који крећу у интервенцију.

Вежба треба да обухвати сценарије контроле масе и нереда, активности везане за слободно кретање и безбедносне операције чији је циљ одржавање високог нивоа приправности. Најкраће речено, Кфор ће увежбавати приправност за брзе интервенције на целокупном простору Косова и Метохије па упозоравају становништво да ће због тога привремено бити повећан број јединица и војника на терену.

РЕЗЕРВНЕ ТРУПЕ Суштина вежбе лежи у оцени да се због повећаног обима оперативних задатака и безбедносних ризика указала потреба за ангажовањем додатних – резервних трупа из савезничких земаља НАТО-а. Комада НАТО-а је одредила да то буду трупе из Албаније, Бугарске, Грчке, Италије, Румуније, Турске и Велике Британије. Све то представљају као „рутински догађај“ класификован као оперативна проба другог нивоа.

Иако вежбу називају рутинском, истовремено тврде да је позивање додатних савезничких снага, и такав развој догађаја због кога ће Кфору заиста затребати помоћ у спровођењу мандата УН, „мало вероватан случај“. Упозоравају да локалне заједнице већ могу приметити појачан саобраћај и транспорт појединих борбених средстава, посебно тенкова, јер су припреме за вежбу већ почеле пребацивањем јединица и њиховог наоружања из поменутих држава на Косово и Метохију. Инфраструктуру за њихов смештај успоставиће мали британски контингент који ће због тога први стићи у покрајину.

ПРАВИ ГОСПОДАРИ РАТА И МИРА Када би Кфор стварно на терену показивао искрену забринутост, уз висок ниво ангажовања у заштити безбедности и имовине Срба на КиМ, онда би ова вежба, која предвиђа хитно довођење додатних војних снага, била логична. Шта можемо закључити из чињенице да ни редовне снаге нису ни близу ангажоване према својим могућностима, а сада увежбавају довлачење додатне војне силе?

Прва помисао је да су се промениле околности и да њихови оперативни подаци указују на могуће широке немире и сукобе на Космету, па је паметно увежбати приправност на њиховом сузбијању. Међутим, из стечених искустава знамо да велике западне силе нису неми посматрачи догађаја које њихов развој може да изненади. Они управљају догађајима, немирима и сукобима, они их преко својих сателита подстичу или смирују.

Они су прави господари рата и мира на Балкану, и зато морамо одбацити тезу да они само процењују шта ће се то у будућности догодити па се припремају и вежбају за нове околности. Пре ће бити да они нешто планирају у оквиру хибридних дејстава према Србији, при чему не треба заборавити да су и мања оружана дејства део хибридне операције. Јер досадашњи притисци на Србију и српски корпус у региону нису дали очекиване резултате и крајњи циљеви – да Србија призна лажну независност Косова, да се БиХ унитаризује и угаси Република Српска, и да се Србија баци на колена, стави под пуну контролу и увуче у НАТО – једноставно нису успели. Штавише, Србија је неочекивано ојачала и у економском и у војном погледу, у стању је да помогне својим сународницима у региону, и јавно истиче да ће то учинити ако буду угрожени у виду новог погрома или етничког чишћења.
ВОЈНО РЕШЕЊЕ? Ако су схватили да компромис не постоји или им не одговара, онда се потреба за војним решењем сама намеће.

Знају да би сулуда одлука да КиМ у потпуности предају Албанцима изазвала велики отпор Срба у покрајини и Србије као државе. Зато штабна логика налаже прикривање правих намера, и изненађење. Могуће је да због тога команде Кфора и НАТО-а покушавају да нас смире и успавају причама да је у питању рутинско увежбавање – оперативна проба другог нивоа.

Ту опет улазимо у подручје њихове опасне двосмислености, јер морамо нагађати шта је то за њих „други ниво акције“. У сваком случају, допунско довлачење војних формација из набројаних држава забрињава и тера на опрез, јер све то заиста више личи на увежбавање војног решења статуса КиМ. За сада покушавају да нас навикну да је то рутина и да гомилање и размештај нових НАТО снага на Космету зависи само од процене опасности. Чије процене? Па од процене водећих западних обавештајних служби јер НАТО и нема свој обавештајно-безбедносни систем, а они нису неутрални, него заинтересована страна која свим силама жели независно „Косово“. НАТО је толико пута игнорисао и злоупотребио мисије УН да још један такав потез не би био изненађење.

ЧЕСТА ВАРКА И сам садржај вежбе је контроверзан. Причају о увежбавању „контроле маса и сузбијању нереда“, а најављују превоз и размештање тенкова по Космету?! Можда би из те контроверзе требало извући закључак да је у питању сузбијање отпора голоруког српског народа на северу Косова и војно спречавање евентуалне интервенције из Србије у погледу заштите Срба у покрајини. Не би било први пут у историји ратовања да се офанзивне припреме маскирају рутинским довлачењем и одвлачењем војних снага. Напротив, то је веома честа варка.

Можемо замислити тежину ситуације ако војне јединице из оволиког броја држава, оних које су већ у саставу Кфора и оних које могу бити накнадно убачене као појачање Кфору, крену у операцију отимања КиМ како би га уступили Албанцима. Зашто би иначе тако упорно форсирали убрзано наоружавање и увежбавање приштинске паравојске?
Не треба да нас завара чињеница да међу државама које довлаче своје контингенте на КиМ има и оних које нису признале „Косово“, као на пример Румунија. Она је показала да је веома дисциплинован члан НАТО-а и да извршава сва наређења алијансе. По директиви из Брисела и Вашингтона, забранили су нам транспорт наоружања које смо купили од Русије Дунавом, чиме нам је НАТО послао поруку да смо у његовом окружењу. Ту су и снаге пријатељске Грчке која би сигурно одбила агресиван наступ према Србима, али ништа не мења ако једна држава и одбије да учествује у конкретној операцији. Уосталом, ако то стварно постане рутина, наравно да ће неки будући контингент, којим ће евентуално покушати да наметну војно решење, бити из држава које једва чекају да у томе учествују.

НАПАДИ НА СРБЕ Реалност је таква да Србија не може да протестује против најављених активности Кфора, јер нам је из познатих разлога у интересу да ова војна мисија остане на КиМ. С њима, таквима какви су, пасивни и пристрасни, ситуација је боља него да Срби у енклавама и српске светиње буду остављени на милост и немилост Албанаца.
Повећан број напада на Србе је такође сигнал да се нешто припрема. Само ове године било их је преко деведесет и веома су сурови јер нападају и децу, жене и старце који не могу да се бране. Запад ћути, а међународне мисије све то третирају као „појединачне случајеве“ којима се бави „косовска полиција“, а не као организовани терор којим треба да се позабави и Кфор. Никоме од њих не смета саботирање истрага и излизана мантра „истрага је у току, али починиоци још нису пронађени“. Дипломатске изјаве и најаве су једно, али у пракси се не види заокрет западне политике према Србији.

ПОЛИТИКА АЉБИНА КУРТИЈА Тачно је да се приштински премијер Аљбин Курти у политици понаша као слон у стакларској радњи – где год се окрене, нешто полупа и разбије. Тако је постао озбиљан проблем свима, пре свега Србији због недостатка елементарног смисла за дипломатију, преговоре и трагање за некаквим компромисним решењем. Све више због неразумно тврдог става нервира и представнике ЕУ, који више не могу да се играју дипломатским саопштењима о „напретку у преговорима“. Својим ултимативним захтевима који не могу бити остварени наљутио је и Американце.

Поред колизије с моћницима који су створили „Косово“ отворио је и унутрашњи албански сукоб препуцавањем с председником Албаније Едијем Рамом. Мало је вероватно да је његово понашање део тајног договора са западним обавештајним службама, у смислу заоштравања и ескалације сукоба, јер тако губе основни „аргумент и повод“ за акцију. Не могу Србију оптужити за некооперативност и неуспех преговора. Чини се да је за Запад највећи проблем Куртијево неразумевање тока хибридних акција које су сада основна стратегија у подривању Србије.

Понашање Аљбина Куртија и још неких антисрпски настројених лидера у региону, који су заборавили колико су мали, озбиљно је пореметило планирани ток хибридне операције према Србима на Балкану. Циљ је био да се сви балкански НАТО сателити уједине и заједнички перфидно наступају, а да се Срби подметањем лажних теза и дилема, попут наводног геноцида у Сребреници, посвађају и разједине. Међутим, догодило се нешто сасвим супротно – Срби су се, на опште изненађење, ујединили, свесни да је у питању напад на српство, а раздор се јавио међу Албанцима и између Хрвата и Бошњака.
Може се очекивати да они који се не уклапају и немају смисла за перфидне акције буду уклоњени из политике, где би први на мети могао бити управо Аљбин Курти као највећа сметња. Уз Куртија, на мети америчке администрације је и Доника Гервала, министарка иностраних послова приштинске владе, која подржава његову политику. Повезале су их неке фрустрације из прошлости јер обоје политичку каријеру граде на имиџу „српске жртве“, Курти зато што је био у српском затвору а Гервала тврди да јој је оца и стрица убила „српска Удба“.

Стога је могуће и да Кфор увежбава варијанте сузбијања нереда и насиља које би могао већ на јесен организовати Аљбин Курти ако изгуби власт. Курти вероватно неће мирно прихватити пораз, а насилни протести су његова специјалност. У прилог овој тези иде и чињеница да су сви западни фактори прихватили и подржали економску иницијативу „Отворени Балкан“, чему се опет тврдо супротставља само Курти. И не само то, он јавно одбацује Вашингтонски споразум и заборавља да је то уговор потписан са САД, а не са Србијом. Понаша се као да је он лидер велике светске силе који може другима диктирати политику и испоставити списак захтева и жеља.
Ако и буде дисциплиновања Албанаца, оно се неће десити због угрожавања безбедности Срба, него ради ометања перфидног процеса по идеји Запада. Без обзира на политичку судбину Аљбина Куртија, Србија на то треба да гледа као на обрачун и престројавање српских непријатеља за нови напад на Србију и српски корпус. Јер тврдокорни став Запада о независном „Косову“ и унитарној БиХ неће се променити. Само је у питању да ли ће се према њиховим плановима пре решавати Република Српска, или „Косово“.
Зато им је веома важно да њихови балкански сателити имају смисла за тај темпо, јер би истовремено војно решење могло изазвати сукоб великих размера уз ризик да потпуно измакне контроли. Наравно, Србија мора рачунати на најтежу и најопаснију могућност – да је у току прикривена припрема за војно решење кризе на КиМ у складу с интересима западних сила. Тај план се не мора активирати одмах, али њихова приправност за такву акцију мора бити константна. Па стога и наша.

[/restrict]